МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ЦЕРУ: Смисао живота је светост
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Цер, 7. септембар 2025. – На празник Сабора Срба светитеља, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму у Церу, поводом обележавања храмовне славе.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је старјешина храма, протојереј-ставрофор Драгиша Томић, заједно са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем бројним свештенством, ђаконима и верним народом.
После Литургије уследио је трократни опход око храма , митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб са овогодишњим кумом славе Миодрагом Матићем из Цера.
Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста митрополит Фотије одликовао је г. Далибора Мићића и Бранимира Гаврића за помоћ у градњи и реновирању храмова на челопечким парохијама.
Сабрање је окончано трпезом љубави за све присутне.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, господине куме, драга братијо, појци и децо, данас можемо себи поставити једно важно питање – шта је циљ нашег живота и зашто човек постоји на земљи? Који је смисао његовог постојања?
У различитим учењима, философијама, религијама и наукама налазимо различите одговоре, али у Светом Писму – Старом и Новом завету и у Светом Јеванђељу – налазимо јасан одговор: човек је створен да буде свет. То је Божја заповест: „Будите свети, јер сам ја свет.“
Светост подразумева све хришћанске врлине, подвиге и труд ка спасењу. Она није нешто што се само дарује, већ и нешто што човек стиче подвигом. Од крштења човек започиње свој пут у Цркви, а тај пут није широк и нејасан, већ узак – пут честитости, врлине и поштења. То је уски пут блаженстава јеванђелских, уски пут ''Лествице'' Светог Јована Лествичника, пут којим иду подвижници на Синају, у Светој Гори, у манастиру Светог Саве Освећеног и другим светињама. Они достижу високе степене духовног савршенства.
Зато нас је Бог призвао и створио. Али десило се нешто супротно. Када је Адам отпао од Бога у Рају и није могао да послуша заповест Божију, било му је лакше да чује превару сатанску. Сатана је преко змије рекао: „Нећете ви умрети ако будете појели плод који је забрањен, него ћете бити као богови. Знаћете шта је добро, а шта зло.“
У тој динамици ми се непрестано налазимо. Имамо могућност и добро знамо шта је добро. Свети апостол Павле каже: „Ја знам шта је добро и честито. Знам како бих требало да живим. Међутим, један други закон у моме телу дејствује, а то је закон греха.“
Докле год се налазимо у том стању – у борби између греха и истине, греха и врлине, светости и слабости – та динамика ће постојати. У том простору ми остварујемо своје спасење и облачење у Христа. Зато су нам потребне Свете тајне Цркве и светотајински живот. Треба да долазимо својим свештеницима у цркве и манастире, и да се исповедамо. Све те бољке и искушења која долазе на нас ми исповедамо, и онда благодат постепено ускраћује њихову силу. Једног тренутка човек примети како тих проблема више нема и како иде правим путем.
Имао сам прилику да чујем од људи, док сам био у манастиру Ковиљу и у Бођанима и исповедао, да су имали велика искушења са цигаретама и тим несретним дуваном. Један човек је почео да чита молитве како му је духовник благословио и већ сутрадан је, како је сам посведочио, заборавио на ту навику. Тако је и са другим искушењима.
Када човек достигне то стање блаженства и светости, то је стање које је изнад свега што можемо да очекујемо и замислимо. То је потпуно савршенство и потпуно блаженство. То је оно чега ће се удостојити само они који буду спасени у вечности, у Царству небеском.
Зато, браћо и сестре, треба да се трудимо. Смисао нашег живота је избачен из многих књига, али истина је једна: смисао живота је да будемо свети. Неки се чуде и питају: „Како ми можемо да будемо свети?“ Али да, ми треба да будемо свети. Зашто? Зато што имамо Господа који је свет, зато што гледамо у Бога који је свет, и зато што нам Он дарује своју светост кроз Свете тајне и врлине, како је говорио Свети авва Јустин, а нарочито кроз Свето причешће.
Светост је дар који постаје део наше природе. Сједињујемо се са Христом, а Он живи у нама, као што је рекао Свети апостол Павле: „Не живим више ја, него Христос у мени.“
Данас, када празнујемо светитеље из нашега рода, од Светог Саве и Светог Симеона па све до наших новијих пастира, као што су патријарси Павле и Иринеј, подсећамо се да је њихов пут био пут светости. То је наш позив и наш пут.
Свети Серафим Саровски је говорио да је смисао живота у задобијању Духа Светога. А Дух Свети је Дух светости. То је оно чему тежимо. Ако тим путем ходимо, Бог ће нас сачувати од свих искушења, непријатеља и невоља.
Када се појавила несрећна корона, сви су говорили да ће читав свет нестати, али Бог није дао. Бог је јачи од сваке болести.
Зато, браћо и сестре, нека сте Богом благословени. Желим да наставите у добру, да сарађујете око обнове овога храма. А сада ћемо најистакнутије похвалити граматама и ордењем.
Живели и Бог вас благословио!
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је старјешина храма, протојереј-ставрофор Драгиша Томић, заједно са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем бројним свештенством, ђаконима и верним народом.
После Литургије уследио је трократни опход око храма , митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб са овогодишњим кумом славе Миодрагом Матићем из Цера.
Сабрање је окончано трпезом љубави за све присутне.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, господине куме, драга братијо, појци и децо, данас можемо себи поставити једно важно питање – шта је циљ нашег живота и зашто човек постоји на земљи? Који је смисао његовог постојања?
У различитим учењима, философијама, религијама и наукама налазимо различите одговоре, али у Светом Писму – Старом и Новом завету и у Светом Јеванђељу – налазимо јасан одговор: човек је створен да буде свет. То је Божја заповест: „Будите свети, јер сам ја свет.“
Светост подразумева све хришћанске врлине, подвиге и труд ка спасењу. Она није нешто што се само дарује, већ и нешто што човек стиче подвигом. Од крштења човек започиње свој пут у Цркви, а тај пут није широк и нејасан, већ узак – пут честитости, врлине и поштења. То је уски пут блаженстава јеванђелских, уски пут ''Лествице'' Светог Јована Лествичника, пут којим иду подвижници на Синају, у Светој Гори, у манастиру Светог Саве Освећеног и другим светињама. Они достижу високе степене духовног савршенства.
Зато нас је Бог призвао и створио. Али десило се нешто супротно. Када је Адам отпао од Бога у Рају и није могао да послуша заповест Божију, било му је лакше да чује превару сатанску. Сатана је преко змије рекао: „Нећете ви умрети ако будете појели плод који је забрањен, него ћете бити као богови. Знаћете шта је добро, а шта зло.“
У тој динамици ми се непрестано налазимо. Имамо могућност и добро знамо шта је добро. Свети апостол Павле каже: „Ја знам шта је добро и честито. Знам како бих требало да живим. Међутим, један други закон у моме телу дејствује, а то је закон греха.“
Докле год се налазимо у том стању – у борби између греха и истине, греха и врлине, светости и слабости – та динамика ће постојати. У том простору ми остварујемо своје спасење и облачење у Христа. Зато су нам потребне Свете тајне Цркве и светотајински живот. Треба да долазимо својим свештеницима у цркве и манастире, и да се исповедамо. Све те бољке и искушења која долазе на нас ми исповедамо, и онда благодат постепено ускраћује њихову силу. Једног тренутка човек примети како тих проблема више нема и како иде правим путем.
Имао сам прилику да чујем од људи, док сам био у манастиру Ковиљу и у Бођанима и исповедао, да су имали велика искушења са цигаретама и тим несретним дуваном. Један човек је почео да чита молитве како му је духовник благословио и већ сутрадан је, како је сам посведочио, заборавио на ту навику. Тако је и са другим искушењима.
Када човек достигне то стање блаженства и светости, то је стање које је изнад свега што можемо да очекујемо и замислимо. То је потпуно савршенство и потпуно блаженство. То је оно чега ће се удостојити само они који буду спасени у вечности, у Царству небеском.
Зато, браћо и сестре, треба да се трудимо. Смисао нашег живота је избачен из многих књига, али истина је једна: смисао живота је да будемо свети. Неки се чуде и питају: „Како ми можемо да будемо свети?“ Али да, ми треба да будемо свети. Зашто? Зато што имамо Господа који је свет, зато што гледамо у Бога који је свет, и зато што нам Он дарује своју светост кроз Свете тајне и врлине, како је говорио Свети авва Јустин, а нарочито кроз Свето причешће.
Светост је дар који постаје део наше природе. Сједињујемо се са Христом, а Он живи у нама, као што је рекао Свети апостол Павле: „Не живим више ја, него Христос у мени.“
Данас, када празнујемо светитеље из нашега рода, од Светог Саве и Светог Симеона па све до наших новијих пастира, као што су патријарси Павле и Иринеј, подсећамо се да је њихов пут био пут светости. То је наш позив и наш пут.
Свети Серафим Саровски је говорио да је смисао живота у задобијању Духа Светога. А Дух Свети је Дух светости. То је оно чему тежимо. Ако тим путем ходимо, Бог ће нас сачувати од свих искушења, непријатеља и невоља.
Када се појавила несрећна корона, сви су говорили да ће читав свет нестати, али Бог није дао. Бог је јачи од сваке болести.
Зато, браћо и сестре, нека сте Богом благословени. Желим да наставите у добру, да сарађујете око обнове овога храма. А сада ћемо најистакнутије похвалити граматама и ордењем.
Живели и Бог вас благословио!
