МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У УСОРИ - ГОСПОД НЕ ОСУЂУЈЕ

УСОРА - 30. Јула 2025. године на празник Свете великомученице Марине - Огњене Марије - Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску литургију у мјесту Усора код Добоја.

Надлежни свештеник Никола Панић са мноштвом вјерник и браћом свештеницима дочекао је свог митрополита у порти храма Светог Василија Острошког и упутио му топле ријечи добродошлице. По уласку у храм отпочела је света архијерејска литургија.

У току литругије митрополит Фотије је рукоположио ђакона Бојана Малиновића у чин презвитера.

Након пригодне бесједе митрополит Фотије је уручио архијерејске грамате парохијанима који су се највише истицали у помагању у раду црквене општине усорске, а затим је јереја Николу Панића одликовао достојанством протонамјесника.

Потом је високопреосвећени митрополит освештао парохијски дом, а у наставку је организована трпеза љубави за све присутне уз пригодан програм.

Бесједу митрополита Фотија вам преносимо у цјелости:

Часни оци, драга браћо и сестре, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у храму Светог оца нашег Василија Острошког Чудотоворца. Ових дана смо и писали о Светом Василију и певали песме. Заиста је Свети Василије диван и велики светитељ свесрпског рода, читавог српксог народа, али и свих православних људи. Прочуо се својим дивним чудесима на све четири стране света. Хвала Богу да нам Бог даде тако велику светињу која чува нашу српску и православну Црну Гору, као и Свети Петар Цетињски, Стефан Пиперски и многи други светитељи у нашој Црној Гори. Данас смо чули из Светог јеванђеља као Господ Христос улази у кућу једног фарисеја. Није тачно, како би неки могли да приговоре, да Господ није улазио у куће који су били против његовог учења и да је Он Месија. Ушао је и у кућу тог Симона и сео је за сто. Он га није почастио ни чашом воде, нити му је понудио шта као човеку. Ту се нашла једна жена која је имала искушења са својим животом. Када је видела Господа Христа она се истог тренутка покајала. Она је истог тренутка препознала да је Христос истина, а не ми.
Ми смо људи слаби и немоћни, падамо и устајемо. Та жена покајница је пришла Господу да ноге обриша из покајања. Прво их је намазала уљем, па је онда власима своје косе брисала његове ноге из покајања. Код домаћин Симона, који је теоријски знао сав Стари завет и законе Старог завета, то је било талеко од срца. Чуо је он за Господа да велика чудеса чини и да је пророк, јер су говорили неки за њега де је као Мојсије или Илија, и пита у себи: „Да је он пророк знао би ко је та жена која га се дотиче.“ Он је у њеном тренутку покајања осуђује. Господ не осуђује, него је прихвата. Прихвата њено покајање и Господ говори поуку том Симону говорећи: „Дошао сам у твој дом, а ти ми ниси дао ни воде да оперем ноге своје, а ова жена од када сам дошао овде не престаје сузама својим да пере ноге моје и отире власима косе.“ То је њено покајање. Они људи који мало љубави имају, њима се мало и опрашта. Они који имају велику љубав, према Господу на првом месту и према Цркви Његовој, њима се опрашта много и све колико се покају. Врло поучна прича и ретка. Какав однос према Господу имамо, таква је и вера наша. Како наш народ има однос према Христу, такав је наш народ. Или смо народ Божји или то нисмо. Можда нам је важнији неко други од Христа – Петар, Јанко, Марко и обични људи. Можда ми је нека вредност на месту Христовом – сребро, злато, имање. Можда нам је месту Христовом почаст или сујета и много тога другог може бити на месту самога Христа. То би значило да смо идол поставили на место где треба бити Бог у нашем срцу. Видели сте у овој причи да је та жена препознала Христа као Спаситеља чим га је видела. Тако су и многи ученици само видели Христа и одмах за Њим кренули. Толико је Господ зрачио где год се појавио. То је оно што ми имамо пред собом браћо и сестре. Ви сте данас оставили све своје код куће и дошли сте да се сусретнете са Христом. Литургија је сусрет са Христом. Литургија је причешће самим Христом. Литургија је надубља заједница са самим Богом у кога ми верујемо. Колико ми у ствари јесмо у Христу по вери нашој, толико то и осећамо. Важно је да смо овде, јер је ово брод који плови ка вечном животу – храм. Када смо у храму ми пловимо. Можда то не видимо, али он иде можда брже него авиони који иду хиљадама колиметара. Ту је Господ и ту су Свети. Ту смо и ми да се покајемо, измиримо са Богом и ближњима. Ту смо да опростимо ономе који нам нешто замера. То је код нас Срба чест случај. Комшије због међе, имања, не причају. Нисам могао да верујемо колико је велики проблем та подела имовине у једној кући када се неко упокоји и млађи треба да поделе имовину међу собом. Нисам могао да верујем у то. О томе се говори и у јеванђељу и на другим местима. Ту се покаже како су људи потпуно земаљски – нити ко зна за брата, нити ко зна за сестру, него само за оно што му припада. То је веома погубно колико човек може да буде везан за богатство овог света. Господ није имао ништа. Он није имао где ни главу склонити. Лисци имају неке јаме, птице небеске имају гнезда, а Син Човечји нема где главу склонити. Живео је тако и показао нам пут смирења и подвига, врлине, чеситости и свакога добра. Показао нам је пут ношења крста и страдања голготскога. После тога страдања увек долази васкрсење из мртвих. То је показатељ уског пута који води у живот. Зато треба да идемо за Господом, Светим Савом, Василије Острошким и Петром Цетињским и многим светитељима који су живели у нашем народу. Можемо тако ићи и за патријархом Павлом. Скоро до јуче је био са нама. Он је ходио тим путем и позвао нас је да будемо људи. Зато на оном свитку што држи патријарх Павле у неким црквама када се слика као свети пише: „Будимо људи!“ Да чувамо наше светитеље браћо и сестре, да живимо у међусобној љубави јесни са другима. Да васпитавамо децу у страху Божјем и Бог ће нас благословити и бићемо благословени велики народ, какви смо и били кроз читаву историју. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!