КОЗИЛА - у уторак, 29. јула 2025. године, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије освештао је храм Свете великомученице Марине у мјесту Козиле недалеко од Теслића.

Мјештани овог села су вођени надлежним свештеником Младеном Јурошевићем овај храм завршили, након што је у току прве градње почео одбрамбено-отаџбински рат и не само што је градња прекинута него су муслимани најприје одвезли звоно и сав бакар, а затим рушили храм, девастирали и омаловажавали светињу на све начине, али како је митрополит Фотије и рекао у својој бесједи - Добро је јаче од зла - тако је добро успјело да овај храм поново изгради и заврши тако да данас имамо готов храм који је у богослужбеној употреби. 


 

Пут оштећен од кише и одрона, падање кише и хладније вријеме нису спријечили велики број народа да се окупи око своје светиње уочи храмовне славе и молитвено учествује у освећењу храма Свете великомученице Марине.



Након вечерњег богослужења и чина освећења митрополит Фотије се обратио вјерном народу богонадахнутом бесједом коју вам преносимо у цјелости:
 

Уважена господо, господине Миличевићу, градоначелниче, браћо и сестре, дошли смо у ову подвижничку црквицу Свете великомученице Марина, дивне светитељке која се поштује у нашем народу. Она се назива и Огњена Марија – вероватно постоји предање да су некад људи у неком месту заборављали да оду у цркву па их је Бог опоменуо тако што удари гром и запали сено или тако нешто. Бог има разне методе педагошке да нас приводи Цркви и спасењу. Као што мајка када своје дете васпитава па га мало узме и „не жали прута“ у младости, онда то дете буде добро у старости. Тако и Бог нас на разне начине васпитава и приводи својој Цркви. Овде је васпитање било велико изградњом ове цркве Свете великомученице Марине. Ова црква је мученица – била је зидана па је онда у току рата и рушена и паљена. Добро је јаче од зла.



Није зло надмоћније иако делује агресивније и жели да доминира у овом свету. Није тако и то се види по овим грађевинама. То се види и по добрим људима. Види се по много ћему што је у људском роду добро. Најбоље то видимо ако видимо пример страдања Господа нашег на Голготи. Зашто је Господ морао да страда на Голготи, а није сачинио никаквог греха и све нам је створио, и читав свет и човека као икону? Дао је човеку могућност да се уподобљава Богу и достигне обожење своје личности. Толико нам је Бог дао да будемо као он, али не по природи. По природи богови не можемо бити, али по благодати и дару можемо. Он је дошао и људи су устали на њега. Јеврејски народ Га није прихватио за Месију, иако је све било писано да ће се догодити у том и том племену, Витлејему идт. Сва пророштва су се на Његовом животу испунила, али ако је неко духовно слеп он неће разумети ништа. Јеврејски народ то није разумео, па ни учени књижевници и фарисеји, данас би рекли професионалци, који су те струке. Они нису разумели, али је Господ дошао и страдао за спасење света. Када је апостол Петар, један од ученика који је толику љубав имао, рекао Господу када им је говорио да ће пострадати: „Не, Господе. Неће то бити. Ако треба ја ћи ићи да страдам уместо тебе.“ Онда му је Господ одговорио: „Иди од мене Сотоно, јер не мислиш оно што је Божије, него што је људско.“ Није Господ мислио да је апостол Петар Сотона, него у тој реченици „Немој да идеш да страдаш.“ се крила сатанска злоба. Да Господ Христос није страдао, не би крст претрпео, нити би смрт била побеђена, не би нам даровао свето васкрсење из мртвих – не би учинио оно због чега је дошао. Зато је у тој реченици лукавство демонско. Тог тренутка када је Господ био на крсту изгледало је као да у овом свету тријумфује зло. Мрак је био од часа шестог до деветог, од 12ч до 15ч по нашем времену. Три сата је мрак био над Јерусалимом и чак је ишао до Египта. Неки људи су то тумачили – или данас Бог страда или је дошло до краја света и да је зло надјачало добро. Тако су то људи тумачили. Када је Господ предао своју душу у деветом часу, у 3 сата поподне и рекао: „Оче, у руке Твоје предајем дух свој“, онда су истовремено људи почели да васкрсавају у граду Јерусалиму. Васкрсло их је пет стотина. Око Јерусалима има гробље.



То знају они који су тамо били и видели. Њих пет стотина је ушло у град као васкрсли и показали се другима. Они су већ тада указали на свеопште васкрсење мртвих. То је победа коју нико није видео тог тренутка. И најближи ученици су се разбежали, осим Пресвете Богородице, Јован Богослова и жена мироносица који су непрестано били ту. И апостол Петар који се јуначио, када му је нека жена пришла и рекла да личи као они и да је Галилејац, он јој говори да га пусти и да то није он. Петар се борио, али је био ту. Васкрсење тих људи показује победу над смрћу. Христос је васкрсао из мртвих, иако је душом био у Аду и проповедао јеванђеље на Велику Суботу . Раном зором у недељу је васкрсао из мртвих. То је тај тренутак који може да нас увери да је добро јаче од зла. Другачије нам то изгледа страшно. Какве је била историја људска – доминација земаља, ропства, каква зла нису све чини? Ми морамо бити окренути ка добру и веровати. Као што је прота данас добио овај мач духовни, надбедреник, за труд и рад, за то што је са вама овде и то је велика ствар и велико сведочење. Наравно, Црква ће увек да награди онога ко се труди. Овде можемо доћи и молити се Богу. Добро се може из ове свете цркве чути за све људе, и за оне који су палили ову цркву и за оне друге. Можда нису знали и не знају шта раде. Господ Христос је када су га разапињали молио се Оцу и говориом: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ Они нису знали да је Господ то што јесте. Врло често то говоримо.



Радујем се што смо овде опет ових дана и бићемо у Теслићу, Добоју, овом делу наше Епархије. Имамо доста послова и рукоположења младих ђакона у свештенике, вероучитеља у ђаконе. Црква мора да живи и дејствује. Хвала Богу да има младих људи који прихватају јарам Христов да буду сведоци Христови у наше време. Свима онима који су помагали и који помажу ову свету Цркву желим благослов Божји. Нека их Бог награди, а Бог награђује стоструко када нешто приложимо својој Цркви и свом народу. Желим добро нашем градоначелнику и општини, људима који овде живе. Нека овај град иде напред и нека се развија. Да се људи не селе из Теслића. Имамо близу бању и добре услове за живот. Треба нам заједништво, љубави, слоге. Слога се код Срба увек мора нагласити. Да будемо људи, како је говорио наш Свети патријарх Павле. Бити човек је велико и значи бити човек Божји, бити подобан Христу. Имао сам прилике да видим у Грчкој близу Солуна један манастир Свете великомученице Марине. Ту има једна чудотворна икона пред којом се чудеса дешавају. Интересантно је да се Света Марина слика како је ногом стала не демона. Она има власт над демонским силама. За живота су јој доводили демонизоване и болесне, а онда их је исјељивала. Зато се често њена икона тако слика. Када сам био тамо у тој цркви, осећа се светиња велика, осећа се присуство те светитељке тамо. И дан данас се тамо дешавају чуда. Ко буде имао прилике да оде и да се поклони било би добро. Нека Бог благослови све вас. Хвала сима који помажете ову светињу и све светиње у овом крају и на брдима. Прошли пут смо осветили темеље једног манастира Свете Тројице у Гелићима. Имамо и манастир Часнога Крста на Крстовој гори у Теслићу. Не дамо се. У ових последњих месец дана сам пет људи замонашио у нашим манастирима – и у Озрену, и на Крстовој гори, у Драгљевцу и у Дугој Њиви. Прекјуче смо замонашили једног монаха који се сада зове Никодим, а био је Душан. Идемо напред. Не дамо се. Ако Бог да, биће то још боље. Само треба да будемо скупа и да носимо бремена једни другима. То је оно што каже Свето јевађење да ће се по томе препознати Христови ученици. То ће нам можда бити улазница  за Царство небеско. Нека сте Богом благословени!


​

По завршетку бесједе митрополит Фотије је надлежном свештенику Младену Јурошевићу додијелио чин протојереја. Молитвено сабрање је настављено за трпезом љубави.