МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ НА ХРАМОВНОЈ СЛАВИ У ЗАГОНИМА
Фото Епархија зворничко-тузланска
ЗАГОНИ - 21. Јула 2025. године било је торженствено литургијско саборовање поводом једног вијека од освећења храма Светог Великомученика Прокопија у Загонима. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије уз саслужење више свештеника и ђакона.
Храмовна слава коју је организовао надлежни свештеник протојереј-ставрофор Драган Томић уз несебичну помоћ великог броја парохијана попримила је данас облик једног црквено-народног сабора, што и доликује за јендовијековни храм коју је уз храм Светог Георгија у Бијељини, храм у Бродцу, Јањи и Горњем Забрђу ушао у ред храмова који трају преко стотину година, када се говори о Семберији.
Отац Драган је дочекао свог митрополита код скретања за храм са коњичким клубом ГРОМ који су припремили фијакер и упрегли коње да довезу митрополита Фотија и оца Драгана сјећајући се времена када је то био луксузни превоз, што ће сам митрополит Фотије касније поменути у својој бесједи када је рекао - ,,Имали смо данас диван дочек како је било у стара времена. Са кочијама су дочекали митрополита и ми смо ушли овде у цркву. Много леп обичај. Тамо где сам одрастао у Војводини то је било често после Другог рата. Модерни начин живота форсира машину, а живо биће и не толико. Оно постаје неважно, а то није добро”.
Мноштво народа окупљеног у порти храма је са великим одушевљењем дочекало свог надлежног архијереја.
По уласку у храм отпочела је света архијерејска литургија као централни дио данашње прославе. Кум овогодишње славе био је господин Бојан Савић родом из овог краја, а кум за наредну годину је господин Борјан Максимовић који је такође родом из Загона. Литургији је присуствовао и градоначелник Бијељине господин Љубиша Петровић.
Након заамвоне молитве митрополит Фотије је освештао нови фрескопис у храму, а потом се вјерном народу обратио митрополит Фотије са богонадахнутом бесједом коју вам преносимо у цјелости:
Часни оци, господине градоначелниле, уважена господо представници нашег народа у институцијама Републике Српске, драга децо, браћо и сестре, данас је благословен дан и дошли смо овде у Загоне да служимо Свету Литургију поводом великог празника и освећења овога живописа овде. Желим да вас поздравим и благослов Божји призовем на све вас који сте дошли. Имали смо данас диван дочек како је било у стара времена. Са кочијама су дочекали митрополита и ми смо ушли овде у цркву. Много леп обичај. Тамо где сам одрастао у Војводини то је било често после Другог рата. Модерни начин живота форсира машину, а живо биће и не толико. Оно постаје неважно, а то није добро.
Међутим, данас смо се сабрачи да прославимо име Божје и прославимо великог угодника Божјег Светог Прокопија Чудотворца. Он је у Цркви у истом рангу са Светим Георгијем, Светим Димитријем и свим светим великомученицима, небеским војводама – како се називају заједно. Овај дивни светитељ је био из града Јерусалима и од почетка није био хришћанин. Мајка му је била из идолопоклонство и када се њен муж упокојио она га јке васпитавала на ту страну. Бог је има на уму велико дело са овим Прокопијем и њему се јавио сам Господ Христос на путу у Сирију, као што се раније јавио Светом апостолу Павлу, и ту је он поверовао у Господа Христа и постао велики и силни проповедник распетога и васкрслога Христа. Тада настаје његово сведочење Христа, његова проповед, али и страдање. Када су чули римски императори да је он постао исповедник Христа, а треба је да гони хришћане, тражили су да буде изведен на суд. Био је изведен на суд и претрпео је страшне муке које нико од људи који нису припремљени као војници и ратници не би издржали. Наравно да је благодат Божја ту помогла. Овај Свети великомученик Прокопије је крст претпревши ушао у Царство небеско и придружио се великом хору мученика и великомученика Цркве Христове. Врло често га спомињемо и врло је познат у нашем народу. Призива се у разним приликама јер се јављао много пута и помагао када се некоме неправда чини или било какво зло, а да се тај не може одбранити. Био је заштитник сиротиње и убогих, немоћних. Бог му је дао силу и моћ да чини таква чудеса кроз историју. Тако се данас празнује овај велики светитељ који је веома поштован широм нашег народа и овде, и у Србији, и у Црној Гори, и у Македонији и свуда где живе православни Срби.
Поред тога, данас смо извршили освећење живописа. Чули сте молитве које читамо. Наша Црква није археологија и прошлос, она је живот. Ми тај живот осећамо управо на Светој Литургији где се живим Христом причешћујемо. Неки од вас су се причестили, а неки нису. Треба да достигнемо тај ниво да се сви причешћујемо. Када дођемо у Цркву, оно што је најважније поред празника и догађаја који ту има јесте сусрет са Христом и причешће живим Христом. На то смо сви позвани. Када свештеник изнесе Свети Путир и каже: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите“ он позива све у храму да приступе и причесте се Христом. Зашто он то не чини? Има можда неколико разлога што не чини. Мисли да они не треба да се причешћују тако често и да свештеници и монаси треба да се причешћују, а да то није за обичан свет. То није тачно. Причешће је за сваку крштену душу. У току тога причешћа када се почнемо причешћивати, а не не причешћивати, онда ћемо почети водити рачуна о свом животу. Више ћемо гледати шта радимо јер следеће недеље треба да се причестимо. Не би требало чинити то и то, јер не приличи. Тада би се дошло до корекције, ако мислимо да нисмо достојни да се причестимо. То је једна пракса коју смо ми највише изгубили у петовековном ропству под Турцима. Народ се одвојио од Цркве, јер нису смели долазити. Скупљали су се по кућама, катакомбама и на разне начине. Сада у ово време слободе треба да то чинимо. Треба читати. Свештеници на парохијама требају објашњавати и говорити о томе. То је пресудно – да будемо пре свега литургијски народ. Сваке недеље и празника неко из куће може да дође. Нису сви на послу и нису сви толико заузети да дођу. Када дође један човек из куће он се моли за своју породицу, оца и мајку, сроднике и све пријатеље његове. Тако је породица укључена у Цркву. Некада могу и сви да дођу. Имамо ми много тога да учимо и да се усавршавамо, али, хвала Богу, дижемо и освећујемо цркве. Освећујемо живописе. Јуче смо осветили једну цркву Светог архангела Гаврила. То је дивна црква. Прошле године смо јој осветили темеље, а ове и цркву. Овде смо живопис осветили. Имамо ових дана у Теслићу неколико освећења, благослова темеља нове цркве. Почели смо и градњу цркве Светог Нектарија Егинског у Бијељини која ће бити у склопу болничкој центра. То је много лепа црква за тај део града. Првенствено је градимо за те људе који су у болници. Као круна тог градитељског периода треба да буде почетак градње храма Светог Саве у просветном центру у граду Бијељини – тамо где су факултети и где је студентски дом. Добили смо шест дулума земље на којој ћемо градити ту цркву Светог Саве. Она ће бити као светогорска црква са пирговима. То ће бити један мали Хиландар у Бијељени и нашој Епархији.
Имамо много посла и треба нам честитих и врлинских људи који су на власти. Ту мора да се направи нека симфонија. Једино у тој симфонији државе и Цркве донисили смо добре резултате. Иза тог периода су остајали манастири и цркве, остајали су добри плодови. У време комунизма ми смо били супротстављени једни другима и рушили смо једни друге, а поготово су рушене цркве и светиње као што се сада руше велике руске светиње у Кијеву у Украјини. Такав тренутак је дошао и на другим местима. Отели су нам први манастир у православљу Свете Катарине Синајске на Синају и постао је власништво државе Египат. Шта ће они од тога да ураде? Могу да направе неке комерцијалне садржаје и то ће све монаси морати напустити. То ће бити борба и код нас. Има оних који говоре у Новом Саду већ годинама да ће то све бити као у НДХ. Тамо ће бити наше цркве као тржнице и ресторани, а не цркве. Има разних суманутих пројеката. Ми треба да чинимо оно што смо данас учинили. Треба да освећујемо наше цркве у славу Бођју и спомен наших светитља. Њихова житија треба да читамо, од њих да учимо и тим путем да ходимо. Зато апелујем на наше људе који воде државу у политичком смислу да имају велику одоговрност. Није то само привилегија које лепо звучи, него велика одговорност пред историјом и народом. Сутра ћемо требати да положимо раучуне шта је свако од нас учинио - ја као епископ, неко као свештеник, неко као начелник општине или градоначелник, а неко као председник. Дакле, сви ћемо ићи на Суд Божји, а већ јесмо на суду јавности. Људи препознају ко и како шта чини, али есхатолошки суд ће бити коначан и за њега треба да се припремамо. Дај Боже да буде свако добро. Проти Драгану честитамо. Он се овде труди од када је дошао. Показује ревност једног доброг пастира свог народа. Са народом је и његови синови су добри појци и теолози. Хвала Богу. То је будућност и наставиће се та служба. Треба да се боримо заједно. То је за Србе најважније. Владика Николај је у својим беседами и рекао: „Срби треба да се сложе, обоже и умноже.“ На првом месту је да се Срби сложе – то је крст са четири „С“. На другом месту је обожење преко Свете Литургије, преко Светог причешћа, као што сам говорио. Треба да будемо Божји народ обожен светим тајнама и светим врлинама. На трећем месту је да се умноже. Владика Николај је мислио да ми Срби имамо посебну мисију на Земљи као што су Јевреји имали посебну мисију. Ми смо изабрани да будемо народ Теодул – народ слуга Божјих. Да бисмо могли ту мисију да остваримо морамо да имамо деце, да нас не побију и да нас нема. Морамо да постојимо, да се умножимо и да испунимо мисију коју нам је Бог дао да будемо свети и слуге Божје. Треба целом свету да покажемо шта значи бити слуга Божји, а онда да кажу: „То можете погледати код Срба. Они су ти.“ Други нас желе представити својим очима, а знате како то изгледа. Нека сте Богом благословени! Хвала свима који помажу и који ће помагати даљу обнову ове парохије и свих наших цркава широм зворничко-тузланске Епархије.
Затим је уприличен трократни опход око храма са крстом, литијама, иконама и по повратку у храм сломљен славски колач са кумом.
Припремљена је и богата трпеза љубави за све вјернике који су били у храму.
Храмовна слава коју је организовао надлежни свештеник протојереј-ставрофор Драган Томић уз несебичну помоћ великог броја парохијана попримила је данас облик једног црквено-народног сабора, што и доликује за јендовијековни храм коју је уз храм Светог Георгија у Бијељини, храм у Бродцу, Јањи и Горњем Забрђу ушао у ред храмова који трају преко стотину година, када се говори о Семберији.
Отац Драган је дочекао свог митрополита код скретања за храм са коњичким клубом ГРОМ који су припремили фијакер и упрегли коње да довезу митрополита Фотија и оца Драгана сјећајући се времена када је то био луксузни превоз, што ће сам митрополит Фотије касније поменути у својој бесједи када је рекао - ,,Имали смо данас диван дочек како је било у стара времена. Са кочијама су дочекали митрополита и ми смо ушли овде у цркву. Много леп обичај. Тамо где сам одрастао у Војводини то је било често после Другог рата. Модерни начин живота форсира машину, а живо биће и не толико. Оно постаје неважно, а то није добро”.
Мноштво народа окупљеног у порти храма је са великим одушевљењем дочекало свог надлежног архијереја.
По уласку у храм отпочела је света архијерејска литургија као централни дио данашње прославе. Кум овогодишње славе био је господин Бојан Савић родом из овог краја, а кум за наредну годину је господин Борјан Максимовић који је такође родом из Загона. Литургији је присуствовао и градоначелник Бијељине господин Љубиша Петровић.
Након заамвоне молитве митрополит Фотије је освештао нови фрескопис у храму, а потом се вјерном народу обратио митрополит Фотије са богонадахнутом бесједом коју вам преносимо у цјелости:
Часни оци, господине градоначелниле, уважена господо представници нашег народа у институцијама Републике Српске, драга децо, браћо и сестре, данас је благословен дан и дошли смо овде у Загоне да служимо Свету Литургију поводом великог празника и освећења овога живописа овде. Желим да вас поздравим и благослов Божји призовем на све вас који сте дошли. Имали смо данас диван дочек како је било у стара времена. Са кочијама су дочекали митрополита и ми смо ушли овде у цркву. Много леп обичај. Тамо где сам одрастао у Војводини то је било често после Другог рата. Модерни начин живота форсира машину, а живо биће и не толико. Оно постаје неважно, а то није добро.
Међутим, данас смо се сабрачи да прославимо име Божје и прославимо великог угодника Божјег Светог Прокопија Чудотворца. Он је у Цркви у истом рангу са Светим Георгијем, Светим Димитријем и свим светим великомученицима, небеским војводама – како се називају заједно. Овај дивни светитељ је био из града Јерусалима и од почетка није био хришћанин. Мајка му је била из идолопоклонство и када се њен муж упокојио она га јке васпитавала на ту страну. Бог је има на уму велико дело са овим Прокопијем и њему се јавио сам Господ Христос на путу у Сирију, као што се раније јавио Светом апостолу Павлу, и ту је он поверовао у Господа Христа и постао велики и силни проповедник распетога и васкрслога Христа. Тада настаје његово сведочење Христа, његова проповед, али и страдање. Када су чули римски императори да је он постао исповедник Христа, а треба је да гони хришћане, тражили су да буде изведен на суд. Био је изведен на суд и претрпео је страшне муке које нико од људи који нису припремљени као војници и ратници не би издржали. Наравно да је благодат Божја ту помогла. Овај Свети великомученик Прокопије је крст претпревши ушао у Царство небеско и придружио се великом хору мученика и великомученика Цркве Христове. Врло често га спомињемо и врло је познат у нашем народу. Призива се у разним приликама јер се јављао много пута и помагао када се некоме неправда чини или било какво зло, а да се тај не може одбранити. Био је заштитник сиротиње и убогих, немоћних. Бог му је дао силу и моћ да чини таква чудеса кроз историју. Тако се данас празнује овај велики светитељ који је веома поштован широм нашег народа и овде, и у Србији, и у Црној Гори, и у Македонији и свуда где живе православни Срби.
Поред тога, данас смо извршили освећење живописа. Чули сте молитве које читамо. Наша Црква није археологија и прошлос, она је живот. Ми тај живот осећамо управо на Светој Литургији где се живим Христом причешћујемо. Неки од вас су се причестили, а неки нису. Треба да достигнемо тај ниво да се сви причешћујемо. Када дођемо у Цркву, оно што је најважније поред празника и догађаја који ту има јесте сусрет са Христом и причешће живим Христом. На то смо сви позвани. Када свештеник изнесе Свети Путир и каже: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите“ он позива све у храму да приступе и причесте се Христом. Зашто он то не чини? Има можда неколико разлога што не чини. Мисли да они не треба да се причешћују тако често и да свештеници и монаси треба да се причешћују, а да то није за обичан свет. То није тачно. Причешће је за сваку крштену душу. У току тога причешћа када се почнемо причешћивати, а не не причешћивати, онда ћемо почети водити рачуна о свом животу. Више ћемо гледати шта радимо јер следеће недеље треба да се причестимо. Не би требало чинити то и то, јер не приличи. Тада би се дошло до корекције, ако мислимо да нисмо достојни да се причестимо. То је једна пракса коју смо ми највише изгубили у петовековном ропству под Турцима. Народ се одвојио од Цркве, јер нису смели долазити. Скупљали су се по кућама, катакомбама и на разне начине. Сада у ово време слободе треба да то чинимо. Треба читати. Свештеници на парохијама требају објашњавати и говорити о томе. То је пресудно – да будемо пре свега литургијски народ. Сваке недеље и празника неко из куће може да дође. Нису сви на послу и нису сви толико заузети да дођу. Када дође један човек из куће он се моли за своју породицу, оца и мајку, сроднике и све пријатеље његове. Тако је породица укључена у Цркву. Некада могу и сви да дођу. Имамо ми много тога да учимо и да се усавршавамо, али, хвала Богу, дижемо и освећујемо цркве. Освећујемо живописе. Јуче смо осветили једну цркву Светог архангела Гаврила. То је дивна црква. Прошле године смо јој осветили темеље, а ове и цркву. Овде смо живопис осветили. Имамо ових дана у Теслићу неколико освећења, благослова темеља нове цркве. Почели смо и градњу цркве Светог Нектарија Егинског у Бијељини која ће бити у склопу болничкој центра. То је много лепа црква за тај део града. Првенствено је градимо за те људе који су у болници. Као круна тог градитељског периода треба да буде почетак градње храма Светог Саве у просветном центру у граду Бијељини – тамо где су факултети и где је студентски дом. Добили смо шест дулума земље на којој ћемо градити ту цркву Светог Саве. Она ће бити као светогорска црква са пирговима. То ће бити један мали Хиландар у Бијељени и нашој Епархији.
Имамо много посла и треба нам честитих и врлинских људи који су на власти. Ту мора да се направи нека симфонија. Једино у тој симфонији државе и Цркве донисили смо добре резултате. Иза тог периода су остајали манастири и цркве, остајали су добри плодови. У време комунизма ми смо били супротстављени једни другима и рушили смо једни друге, а поготово су рушене цркве и светиње као што се сада руше велике руске светиње у Кијеву у Украјини. Такав тренутак је дошао и на другим местима. Отели су нам први манастир у православљу Свете Катарине Синајске на Синају и постао је власништво државе Египат. Шта ће они од тога да ураде? Могу да направе неке комерцијалне садржаје и то ће све монаси морати напустити. То ће бити борба и код нас. Има оних који говоре у Новом Саду већ годинама да ће то све бити као у НДХ. Тамо ће бити наше цркве као тржнице и ресторани, а не цркве. Има разних суманутих пројеката. Ми треба да чинимо оно што смо данас учинили. Треба да освећујемо наше цркве у славу Бођју и спомен наших светитља. Њихова житија треба да читамо, од њих да учимо и тим путем да ходимо. Зато апелујем на наше људе који воде државу у политичком смислу да имају велику одоговрност. Није то само привилегија које лепо звучи, него велика одговорност пред историјом и народом. Сутра ћемо требати да положимо раучуне шта је свако од нас учинио - ја као епископ, неко као свештеник, неко као начелник општине или градоначелник, а неко као председник. Дакле, сви ћемо ићи на Суд Божји, а већ јесмо на суду јавности. Људи препознају ко и како шта чини, али есхатолошки суд ће бити коначан и за њега треба да се припремамо. Дај Боже да буде свако добро. Проти Драгану честитамо. Он се овде труди од када је дошао. Показује ревност једног доброг пастира свог народа. Са народом је и његови синови су добри појци и теолози. Хвала Богу. То је будућност и наставиће се та служба. Треба да се боримо заједно. То је за Србе најважније. Владика Николај је у својим беседами и рекао: „Срби треба да се сложе, обоже и умноже.“ На првом месту је да се Срби сложе – то је крст са четири „С“. На другом месту је обожење преко Свете Литургије, преко Светог причешћа, као што сам говорио. Треба да будемо Божји народ обожен светим тајнама и светим врлинама. На трећем месту је да се умноже. Владика Николај је мислио да ми Срби имамо посебну мисију на Земљи као што су Јевреји имали посебну мисију. Ми смо изабрани да будемо народ Теодул – народ слуга Божјих. Да бисмо могли ту мисију да остваримо морамо да имамо деце, да нас не побију и да нас нема. Морамо да постојимо, да се умножимо и да испунимо мисију коју нам је Бог дао да будемо свети и слуге Божје. Треба целом свету да покажемо шта значи бити слуга Божји, а онда да кажу: „То можете погледати код Срба. Они су ти.“ Други нас желе представити својим очима, а знате како то изгледа. Нека сте Богом благословени! Хвала свима који помажу и који ће помагати даљу обнову ове парохије и свих наших цркава широм зворничко-тузланске Епархије.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
Затим је уприличен трократни опход око храма са крстом, литијама, иконама и по повратку у храм сломљен славски колач са кумом.
Припремљена је и богата трпеза љубави за све вјернике који су били у храму.
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПРОКОПИЈЕ ЗАГОНИ ГРАДОНАЧЕЛНИК ЉУБИША ПЕТРОВИЋ БОЈАН САВИЋ БОРЈАН МАКСИМОВИЋ
