САБОРНО БОГОСЛУЖЕЊЕ У ОБУДОВЦУ: БЛАГОСЛОВ ЗА НАРОД, ОПОМЕНА ЗА ВРЕМЕ
Обудовац, 15. јун 2025. – У 1. недељу по Педесетници – Недeљу Свих светих, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму у посавском селу Обудовац. У пастирској беседи митрополит је поручио: „Свака земља где живимо јесте наше Косово, и на њој треба да чувамо веру православну, светиње и породицу“, подсећајући да су „православни Срби кроз векове стално стајали пред избором, али су знали да остану верни Христу“.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважени господине градоначелниче, уважени начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре,
Када дођем у ову највећу цркву у нашој Епархији, осећам се царски, осећам се достојанствено. Имаш осећај као да су ту некада служили високи чинови – владике, архиепископ, патријарси – и да је храм био препун народа. Одлична је акустика, чујете како је то добро урађено. Можемо се поносити овом црквом. Она је дугачка око 40 метара и широка више од 20. Црква у Чуругу, где сам ја одрастао, такође је велика. Ова црква за нас значи већу обавезу, браћо и сестре.
Данас смо доделили архијерејске грамате људима који помажу овај свети храм и своје свештенике, који су однедавно овде, а они треба да буду са својим народом, да га воде као пастири и да се боре да доврше оно што њихови претходници нису стигли да заврше.
Требало би, почео сам да размишљам, да се ухватимо у коштац да живопишемо барем олтар, мада и он сам има много квадрата. Али усудићемо се да кренемо – барем да се живопише олтар. Тада ће изгледати као права црква. Ако је неко био у Русији, у Петрограду, тамо постоји храм Светог Исакија Далматског – огромна црква. У њој је човек мањи од миша када се погледа.
Нека вас Бог благослови и да снаге да издржимо сва искушења, како као људи, тако и као народ. Ми православни Срби смо стално на неком путу, на неком избору. Тако је увек било кроз историју. У добрим временима, под мудрим вођама, знали смо да се некако прилагодимо, али да не нестанемо, да не постанемо сервилне слуге или лакеји. Код нас, на Змијању, Петар Кочић је стално писао против тога да будемо кметови – то јест робови – него да будемо слободни синови своје земље, Змијања, Посавине, Семберије, Мајевице, Озрена и других наших простора у Епархији зворничко-тузланској. То је етика слободе. Такав је српски народ. Ми имамо етику слободе коју носимо још од нашег светог Косова. Срби су са свих страна, из данашњих република, ишли да се боре на Косово. Дакле, Косово је наше „грдно судилиште“, како је рекао Његош – било и остало.
Али у крајњем случају, свака земља где живимо јесте наше Косово. На њој треба да чувамо Православље, наше светиње, да сачувамо нашу децу у православној вери. Исто тако и у дијаспори – што није једноставно ни лако. Најлакше је, ако верујете, то учинити овде у Републици Српској, јер смо ту „своји на своме“. Ту знамо како нас ово сунце греје – боље и лепше него оно тамо далеко. То сунце не познајемо, али ово познајемо од детињства, од кад смо се ту родили и одрастали. Тако је певао велики Алекса Шантић, и верујем да то сви добро знамо.
Празнујемо Светог Јустина мученика и философа – ранохришћанског мученика који је пострадао средином 2. века. Прошао је кроз сва философска учења античке Грчке и дошао до Јеванђеља, до појма оваплоћеног Логоса, Господа Исуса Христа. Тада је поверовао у Христа као оваплоћеног Бога, једног у Тројици, и постао хришћанин. Отишао је у Рим, где је проповедао хришћанство. Тамо је своје колеге философе и друге учене људе приводио Христу, па чак и Јевреје.
У његовом житију се спомиње да је једног Јеврејина, Трифуна, превео у хришћанство, објашњавајући му да у Старом завету – у Мојсијевим књигама, у књигама Пророка и Закона – стоји да ће доћи Месија, Спаситељ света, и да је то Господ Исус Христос, који ће на Голготи бити распет, победити смрт, а трећег дана васкрснути из мртвих и даровати свету живот вечни. Свети Јустин је био велики мисионар и веома учен.
Када је римски цар Антонин Пије почео да прогони хришћане, Јустин је написао једну апологију у којој је указао да хришћани не крше државне законе, осим што верују у Господа Христа као истинитог Бога. То је била њихова једина „кривица“. Император је то разумео, и у његово време прогони су кратко престали. Касније, када су прогони настављени, Свети Јустин је написао другу апологију, али га је један из његових редова издао, па је изведен на суд. На суду се држао јуначки и рекао да му је страдати за Господа добитак. Пострадао је 165. године. Венцу философском који је имао око главе придодат је и венац мученички.
И ми треба да будемо философи Духа Светога. Да не идемо за науком овога света, која је земаљска и води у гроб. То је философија кртица. Ми нисмо то. Човек је позван да гледа у небеса. Небеса су наша отаџбина, кажу црквени песници. Од када се Господ Христос вазнео на небо, тамо је наша отаџбина – на небесима, са десне стране Бога Оца, тамо где је Господ. Зато људи гледају горе, у небо, и челом су ка горе. Када оборе главу, то може бити смирење, али може бити и, као што је Његош рекао: „А род мој сном мртвијем спава.“
Дај, Боже, да не буде тако, већ да будемо сви будни, ревносни у вери, да поштујемо законе и прописе које доноси наша држава, по нашим законима – а не по законима странаца. То морате схватити једном за свагда. Ако будемо живели по законима странаца, ми смо робови. Тада смо добровољно пристали на то. Неће Петар, Јанко или Марко написати добар закон за мене који сам му пријатељ, брат или комшија, него неки Јосип или Кристофер, који живи тамо негде – како ће он знати шта нама треба? И да хоће, не може.
Само ми знамо какве су наше муке и шта ми заиста можемо, и шта наша земља може да поднесе. Закони треба да буду примерени нашим могућностима. Знамо какви су нам путеви, колико можемо да пређемо од једног села до другог. Странац ће рећи: то треба за три минута. Али треба читати наше велике људе који су пре нас живели: Његоша, Андрића, Дучића, Кочића. И у новије време – наше теологе, пастире, духовне оце: Светог авву Јустина Ћелијског, који је јуче празнован, и Светог владике Николаја Жичког. Ако смо ишли за њима, са њима је и Свети Сава, пред њима је и патријарх Арсеније Чарнојевић, који нас води – па како Бог свима, тако и нама.
Када залутамо или, не дај Боже, одемо „иза Голеш планине“, онда не знамо да се вратимо – и не можемо да се вратимо.
Нека сте Богом благословени. Драго ми је што смо данас били овде, у овом дивном, молитвеном, величанственом храму. Данас смо и ми људи некако велики. Благодат чини своје и овај храм нас уздиже на небеса. Тако треба да буде код свих Срба православних, где год да живе на овом земаљском шару – да се моле Богу и да буду заиста народ Светог Саве и народ наших светих предака. Као што је говорио свети патријарх Павле – да будемо достојни својих светих предака својим животом, својим учењем и својим делима.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Данијел Пецић, заједно са архијерејским намесником брчанским протонамесником Миодрагом Тошићем, свештенством, ђаконима и бројним верницима.
У току литургије, митрополит је доделио архијерејске грамате захвалности заслужним парохијанима који својим трудом доприносе духовном и материјалном напретку црквене општине у Обудовцу.
Молитвеном сабрању присуствовали су и начелник општине Шамац, господин Ђорђе Милићевић, као и градоначелник Бијељине др Љубиша Петровић.
Након литургије приређена је трпеза љубави за све присутне, уз народно весеље, песму и братску радост. Овај молитвени догађај још једном је посведочио живу веру и саборност православног народа Посавине.
Часни оци, уважени господине градоначелниче, уважени начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре,
Када дођем у ову највећу цркву у нашој Епархији, осећам се царски, осећам се достојанствено. Имаш осећај као да су ту некада служили високи чинови – владике, архиепископ, патријарси – и да је храм био препун народа. Одлична је акустика, чујете како је то добро урађено. Можемо се поносити овом црквом. Она је дугачка око 40 метара и широка више од 20. Црква у Чуругу, где сам ја одрастао, такође је велика. Ова црква за нас значи већу обавезу, браћо и сестре.
Данас смо доделили архијерејске грамате људима који помажу овај свети храм и своје свештенике, који су однедавно овде, а они треба да буду са својим народом, да га воде као пастири и да се боре да доврше оно што њихови претходници нису стигли да заврше.
Требало би, почео сам да размишљам, да се ухватимо у коштац да живопишемо барем олтар, мада и он сам има много квадрата. Али усудићемо се да кренемо – барем да се живопише олтар. Тада ће изгледати као права црква. Ако је неко био у Русији, у Петрограду, тамо постоји храм Светог Исакија Далматског – огромна црква. У њој је човек мањи од миша када се погледа.
Нека вас Бог благослови и да снаге да издржимо сва искушења, како као људи, тако и као народ. Ми православни Срби смо стално на неком путу, на неком избору. Тако је увек било кроз историју. У добрим временима, под мудрим вођама, знали смо да се некако прилагодимо, али да не нестанемо, да не постанемо сервилне слуге или лакеји. Код нас, на Змијању, Петар Кочић је стално писао против тога да будемо кметови – то јест робови – него да будемо слободни синови своје земље, Змијања, Посавине, Семберије, Мајевице, Озрена и других наших простора у Епархији зворничко-тузланској. То је етика слободе. Такав је српски народ. Ми имамо етику слободе коју носимо још од нашег светог Косова. Срби су са свих страна, из данашњих република, ишли да се боре на Косово. Дакле, Косово је наше „грдно судилиште“, како је рекао Његош – било и остало.
Али у крајњем случају, свака земља где живимо јесте наше Косово. На њој треба да чувамо Православље, наше светиње, да сачувамо нашу децу у православној вери. Исто тако и у дијаспори – што није једноставно ни лако. Најлакше је, ако верујете, то учинити овде у Републици Српској, јер смо ту „своји на своме“. Ту знамо како нас ово сунце греје – боље и лепше него оно тамо далеко. То сунце не познајемо, али ово познајемо од детињства, од кад смо се ту родили и одрастали. Тако је певао велики Алекса Шантић, и верујем да то сви добро знамо.
Празнујемо Светог Јустина мученика и философа – ранохришћанског мученика који је пострадао средином 2. века. Прошао је кроз сва философска учења античке Грчке и дошао до Јеванђеља, до појма оваплоћеног Логоса, Господа Исуса Христа. Тада је поверовао у Христа као оваплоћеног Бога, једног у Тројици, и постао хришћанин. Отишао је у Рим, где је проповедао хришћанство. Тамо је своје колеге философе и друге учене људе приводио Христу, па чак и Јевреје.
У његовом житију се спомиње да је једног Јеврејина, Трифуна, превео у хришћанство, објашњавајући му да у Старом завету – у Мојсијевим књигама, у књигама Пророка и Закона – стоји да ће доћи Месија, Спаситељ света, и да је то Господ Исус Христос, који ће на Голготи бити распет, победити смрт, а трећег дана васкрснути из мртвих и даровати свету живот вечни. Свети Јустин је био велики мисионар и веома учен.
Када је римски цар Антонин Пије почео да прогони хришћане, Јустин је написао једну апологију у којој је указао да хришћани не крше државне законе, осим што верују у Господа Христа као истинитог Бога. То је била њихова једина „кривица“. Император је то разумео, и у његово време прогони су кратко престали. Касније, када су прогони настављени, Свети Јустин је написао другу апологију, али га је један из његових редова издао, па је изведен на суд. На суду се држао јуначки и рекао да му је страдати за Господа добитак. Пострадао је 165. године. Венцу философском који је имао око главе придодат је и венац мученички.
И ми треба да будемо философи Духа Светога. Да не идемо за науком овога света, која је земаљска и води у гроб. То је философија кртица. Ми нисмо то. Човек је позван да гледа у небеса. Небеса су наша отаџбина, кажу црквени песници. Од када се Господ Христос вазнео на небо, тамо је наша отаџбина – на небесима, са десне стране Бога Оца, тамо где је Господ. Зато људи гледају горе, у небо, и челом су ка горе. Када оборе главу, то може бити смирење, али може бити и, као што је Његош рекао: „А род мој сном мртвијем спава.“
Дај, Боже, да не буде тако, већ да будемо сви будни, ревносни у вери, да поштујемо законе и прописе које доноси наша држава, по нашим законима – а не по законима странаца. То морате схватити једном за свагда. Ако будемо живели по законима странаца, ми смо робови. Тада смо добровољно пристали на то. Неће Петар, Јанко или Марко написати добар закон за мене који сам му пријатељ, брат или комшија, него неки Јосип или Кристофер, који живи тамо негде – како ће он знати шта нама треба? И да хоће, не може.
Само ми знамо какве су наше муке и шта ми заиста можемо, и шта наша земља може да поднесе. Закони треба да буду примерени нашим могућностима. Знамо какви су нам путеви, колико можемо да пређемо од једног села до другог. Странац ће рећи: то треба за три минута. Али треба читати наше велике људе који су пре нас живели: Његоша, Андрића, Дучића, Кочића. И у новије време – наше теологе, пастире, духовне оце: Светог авву Јустина Ћелијског, који је јуче празнован, и Светог владике Николаја Жичког. Ако смо ишли за њима, са њима је и Свети Сава, пред њима је и патријарх Арсеније Чарнојевић, који нас води – па како Бог свима, тако и нама.
Када залутамо или, не дај Боже, одемо „иза Голеш планине“, онда не знамо да се вратимо – и не можемо да се вратимо.
Нека сте Богом благословени. Драго ми је што смо данас били овде, у овом дивном, молитвеном, величанственом храму. Данас смо и ми људи некако велики. Благодат чини своје и овај храм нас уздиже на небеса. Тако треба да буде код свих Срба православних, где год да живе на овом земаљском шару – да се моле Богу и да буду заиста народ Светог Саве и народ наших светих предака. Као што је говорио свети патријарх Павле – да будемо достојни својих светих предака својим животом, својим учењем и својим делима.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Данијел Пецић, заједно са архијерејским намесником брчанским протонамесником Миодрагом Тошићем, свештенством, ђаконима и бројним верницима.
У току литургије, митрополит је доделио архијерејске грамате захвалности заслужним парохијанима који својим трудом доприносе духовном и материјалном напретку црквене општине у Обудовцу.
Молитвеном сабрању присуствовали су и начелник општине Шамац, господин Ђорђе Милићевић, као и градоначелник Бијељине др Љубиша Петровић.
Након литургије приређена је трпеза љубави за све присутне, уз народно весеље, песму и братску радост. Овај молитвени догађај још једном је посведочио живу веру и саборност православног народа Посавине.
НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ ОБУДОВАЦ НАЧЕЛНИК ЂОРЂЕ МИЛИЋЕВИЋ ШАМАЦ ГРАДОНАЧЕЛНИК ЉУБИША ПЕТРОВИЋ
