МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО ТЕМЕЉЕ ХРАМА У ГЕЛИЋИМА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије освештао је 7 .јуна темеље храма Пресвете Тројице у подвлашићком селу Гелићи и том приликом истакао да су мјештани сачували вјеру, традицију и све оно што је најсветије једном народу.
"Послије толико вијекова дочекали смо тренутак да на овом предивном мјесту подигнемо храм у којем ћемо се молити, сабирати и окупљати", истакао је митрополит у бесједи.
Митрополит је указао на велику улогу кума храма и предсједника грађевинског одбора Милка Гелића, који, како је навео, заслужује огромно признање за уложену посвећеност, труд и испољену енергију да се на овој светој српској земљи сагради вјерски објекат.
“Човјек је позван да чини добра дјела, у својој породици, дому, међу ближњима, али и веће, шире, саборно добро какво је освећење темеља једног храма, мјеста сабирања вјерника. Милко Гелић је заједно са својом породицом показао како се својим чињењем, осим за овоземаљску отаџбину, бори и за небеску отаџбину, за вјечно Царство Божије“, истакао је митрополит Фотије.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре,
Дошли смо да извршимо освећење темеља храма Свете Тројице у Гелићима. Чуо сам да се већина мештана Гелића одселила у Шајкаш, а ја сам постао монах у манастиру Ковиљ. Ми смо, дакле, тамо комшије. Био сам у Ковиљу од 1990. до 1999. године, а потом изабран за епископа далматинског. У периоду од 1993. до 1998. предавао сам и у богословији у Сремским Карловцима. Знам добро те крајеве и људе.
Благословен је данашњи дан. Удивио сам се лепоти природе у овом крају. Срби, немојте напуштати ову земљу. То би била велика трагедија. Даће Бог да се овде може живети. Бар да остане наша, а ми ћемо овде, како смо чули од кумова, можда добити и нови манастир.
Разговарали смо у Бијељини пре неколико година да би требало радити на изградњи конака, звоника, чесме и подизању крста, како би се овде формирала једна лепа манастирска заједница. Ово поднебље то може да понесе. Ако не буде монаха и народа, може служити као парохијска црква. Ако буде подвижника и оних који желе да живе монашким животом и у овој лепоти се моле Богу – видећемо да то и испунимо.
У сваком случају, желим благослов свима а прво кумовима, Гелићима и свим породицама које не могу сада поименце да поменем. Добро је када се враћамо на своја огњишта и обнављамо их светињом – подизањем цркве. То је знак да постављамо најдубље темеље и да све што радимо, радимо са Богом, са Светом Тројицом.
Наш Бог је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. Ово је диван и благословен тренутак. Били сте сложни у досадашњим радовима. Та слога може довести до постављања крова и до самог освећења храма. Ако се нађе заједнички језик, ако се укључе и они који су у иностранству, а потичу из ових крајева – завршићемо све.
Чуо сам да их има доста, и треба их потражити и замолити да помогну. Ако Бог да, овде би могле почети да се граде и викендице, па и куће. То би било добро – да викендице служе као уточиште викендом или током годишњих одмора.
Родом сам са стране ка Бањалуци, са Кочићевог Змијања. И наш крај је диван, али нема кућа ни људи. Путеви су урушени. Трудићу се да се обнови прилаз, и да обновим кућу мога оца, да буде као што је некада била. Можда ће неко рећи: „Ако владика или калуђер може себи да обнови кућу, можемо и ми.“ То је наша породична кућа, и желим да је обновимо – већ постоји неки план и програм.
Тако би требало и ова брда да доживљавамо. Овде је заиста дивно. Када смо раније разговарали у Бијељини, имао сам у мислима другу цркву која је у шуми. Освештали смо цркву у четинарској шуми. Тамо се ништа не види – само неколико метара око храма је очишћено. После сам размишљао како ће изгледати овде – али овде је као у Војводини, отворено и пространо.
Мој отац је 1965. године, са петоро деце, напустио Змијање јер тамо није могло да се живи. Власт која је дошла није била српска, а у нашем крају су живели искључиво Срби. Других народа није било. Није се улагало. Тек 1978. године је стигла струја. Воде ни данас нема, али даће Бог да се и то покрене.
Ти простори су дивни. Могле би да се направе ваздушне бање, и много тога доброг – само да се не појаве индустрије које загађују, или не дај Боже, неки НАТО центар, што понекад и покушавају.
Доле у Далмацији сам провео осамнаест година. Када обновимо или изградимо цркву и кад нема ко да је чува – сутрадан је затекнемо разваљену. Стока уђе, или људи. Народ је тај који чува храм, народ обнавља и зида.
Нека сте Богом благословени. Желим свима благослов Божији, посебно трудбеницима и кумовима који су се највише жртвовали за ову светињу. Ви остали помозите – помоћи ћемо и ми. Молитвом освећујемо, али морамо да помогнемо и на друге начине.
Ако живите у Шајкашу, реците и другима да помогну – да подигнемо светињу у родном крају, да се не обрукамо. За сада је све дивно почело. Брзо ће се издићи до крова.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Милко Гелић и његова супруга Даница, настањени у Шајкашу у Војводини, жељели су да се у Гелићима изгради храм у којем ће се окупљати све генерације данас расуте широм матице Србије, али и мјештани.
"Црква има улогу да нас све окупи, да будемо јединствени и сложни као велика породица, а градећи је, градимо себе и улажемо своје срце и душу", рекао је Гелић.
Након што су освештани темељи храма, услиједила је заједничка трпеза љубави уз културно-умјетнички програм у којем су наступили чланови Фолклорног ансамбла "Младост" из Брезичана и гуслари Влатко и Никша Марић и Радоман Јеловац.
Свечаном чину освећења темеља Храма Пресвете Тројице присусутвовали су начелник општине Котор Варош Зденко Сакан и предсједник Скупштине општине Младен Тривуновић.
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох угодновићко-очаушки јереј Радомир Петковић, заједно са архијерејским намјесником теслићким протојерејем-ставрофором Миладином Вуковићем, другим свештеницима, ђаконима зворничко-тузланске и бањалучке епархије и вјерним народом из околних мјеста као и из Србије гдје највећи дио некадашњих становника Гелића живи.
Овом приликом митрополит Фотије одликовао је надлежног свештеника достојанством протонамјесника.
"Послије толико вијекова дочекали смо тренутак да на овом предивном мјесту подигнемо храм у којем ћемо се молити, сабирати и окупљати", истакао је митрополит у бесједи.
Митрополит је указао на велику улогу кума храма и предсједника грађевинског одбора Милка Гелића, који, како је навео, заслужује огромно признање за уложену посвећеност, труд и испољену енергију да се на овој светој српској земљи сагради вјерски објекат.
“Човјек је позван да чини добра дјела, у својој породици, дому, међу ближњима, али и веће, шире, саборно добро какво је освећење темеља једног храма, мјеста сабирања вјерника. Милко Гелић је заједно са својом породицом показао како се својим чињењем, осим за овоземаљску отаџбину, бори и за небеску отаџбину, за вјечно Царство Божије“, истакао је митрополит Фотије.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре,
Дошли смо да извршимо освећење темеља храма Свете Тројице у Гелићима. Чуо сам да се већина мештана Гелића одселила у Шајкаш, а ја сам постао монах у манастиру Ковиљ. Ми смо, дакле, тамо комшије. Био сам у Ковиљу од 1990. до 1999. године, а потом изабран за епископа далматинског. У периоду од 1993. до 1998. предавао сам и у богословији у Сремским Карловцима. Знам добро те крајеве и људе.
Благословен је данашњи дан. Удивио сам се лепоти природе у овом крају. Срби, немојте напуштати ову земљу. То би била велика трагедија. Даће Бог да се овде може живети. Бар да остане наша, а ми ћемо овде, како смо чули од кумова, можда добити и нови манастир.
Разговарали смо у Бијељини пре неколико година да би требало радити на изградњи конака, звоника, чесме и подизању крста, како би се овде формирала једна лепа манастирска заједница. Ово поднебље то може да понесе. Ако не буде монаха и народа, може служити као парохијска црква. Ако буде подвижника и оних који желе да живе монашким животом и у овој лепоти се моле Богу – видећемо да то и испунимо.
У сваком случају, желим благослов свима а прво кумовима, Гелићима и свим породицама које не могу сада поименце да поменем. Добро је када се враћамо на своја огњишта и обнављамо их светињом – подизањем цркве. То је знак да постављамо најдубље темеље и да све што радимо, радимо са Богом, са Светом Тројицом.
Наш Бог је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. Ово је диван и благословен тренутак. Били сте сложни у досадашњим радовима. Та слога може довести до постављања крова и до самог освећења храма. Ако се нађе заједнички језик, ако се укључе и они који су у иностранству, а потичу из ових крајева – завршићемо све.
Чуо сам да их има доста, и треба их потражити и замолити да помогну. Ако Бог да, овде би могле почети да се граде и викендице, па и куће. То би било добро – да викендице служе као уточиште викендом или током годишњих одмора.
Родом сам са стране ка Бањалуци, са Кочићевог Змијања. И наш крај је диван, али нема кућа ни људи. Путеви су урушени. Трудићу се да се обнови прилаз, и да обновим кућу мога оца, да буде као што је некада била. Можда ће неко рећи: „Ако владика или калуђер може себи да обнови кућу, можемо и ми.“ То је наша породична кућа, и желим да је обновимо – већ постоји неки план и програм.
Тако би требало и ова брда да доживљавамо. Овде је заиста дивно. Када смо раније разговарали у Бијељини, имао сам у мислима другу цркву која је у шуми. Освештали смо цркву у четинарској шуми. Тамо се ништа не види – само неколико метара око храма је очишћено. После сам размишљао како ће изгледати овде – али овде је као у Војводини, отворено и пространо.
Мој отац је 1965. године, са петоро деце, напустио Змијање јер тамо није могло да се живи. Власт која је дошла није била српска, а у нашем крају су живели искључиво Срби. Других народа није било. Није се улагало. Тек 1978. године је стигла струја. Воде ни данас нема, али даће Бог да се и то покрене.
Ти простори су дивни. Могле би да се направе ваздушне бање, и много тога доброг – само да се не појаве индустрије које загађују, или не дај Боже, неки НАТО центар, што понекад и покушавају.
Доле у Далмацији сам провео осамнаест година. Када обновимо или изградимо цркву и кад нема ко да је чува – сутрадан је затекнемо разваљену. Стока уђе, или људи. Народ је тај који чува храм, народ обнавља и зида.
Нека сте Богом благословени. Желим свима благослов Божији, посебно трудбеницима и кумовима који су се највише жртвовали за ову светињу. Ви остали помозите – помоћи ћемо и ми. Молитвом освећујемо, али морамо да помогнемо и на друге начине.
Ако живите у Шајкашу, реците и другима да помогну – да подигнемо светињу у родном крају, да се не обрукамо. За сада је све дивно почело. Брзо ће се издићи до крова.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Милко Гелић и његова супруга Даница, настањени у Шајкашу у Војводини, жељели су да се у Гелићима изгради храм у којем ће се окупљати све генерације данас расуте широм матице Србије, али и мјештани.
"Црква има улогу да нас све окупи, да будемо јединствени и сложни као велика породица, а градећи је, градимо себе и улажемо своје срце и душу", рекао је Гелић.
Након што су освештани темељи храма, услиједила је заједничка трпеза љубави уз културно-умјетнички програм у којем су наступили чланови Фолклорног ансамбла "Младост" из Брезичана и гуслари Влатко и Никша Марић и Радоман Јеловац.
Свечаном чину освећења темеља Храма Пресвете Тројице присусутвовали су начелник општине Котор Варош Зденко Сакан и предсједник Скупштине општине Младен Тривуновић.
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох угодновићко-очаушки јереј Радомир Петковић, заједно са архијерејским намјесником теслићким протојерејем-ставрофором Миладином Вуковићем, другим свештеницима, ђаконима зворничко-тузланске и бањалучке епархије и вјерним народом из околних мјеста као и из Србије гдје највећи дио некадашњих становника Гелића живи.
Овом приликом митрополит Фотије одликовао је надлежног свештеника достојанством протонамјесника.
СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ ДУХОВИ ПЕДЕСЕТНИЦА ХРАМОВНА СЛАВА ГЕЛИЋИ УГОДНОВИЋ ОЧАУШ ОСВЕЋЕЊЕ ЧИН
