МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО НОВЕ КРСТОВЕ ЗА ХРАМ У СТАНОВИМА
Посно пролеће је дошло! Цвет покајања;
Очистимо се браћо и сестре од свих зала,
Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче!
Почнимо радосно време поста...
(Из стихире на Господи возвах, недељно вечерње сиропусне недеље)
Очистимо се браћо и сестре од свих зала,
Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче!
Почнимо радосно време поста...
(Из стихире на Господи возвах, недељно вечерње сиропусне недеље)
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Данас је, у недељу праштања, 2. марта, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио Свету архијерејску литургију у Становима код Добоја.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, протонамесник Саво Митровић, заједно са архијерејским намесником добојским, протојерејем-ставрофором Мирком Николићем, другим свештеницима, ђаконима и верним народом.
У току Свете литургије, владика Фотије се обратио сабраном народу беседом о значају поста и духовне припреме за Васкрс, истакавши да нам „пост открива сопствене слабости и позива на преображај“, као и да „пост није дијета, већ укроћење страсти и припрема за Васкрс.“ (БЕСЕДА У НАСТАВКУ)
Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан. Наше честитке оцу Сави, који је данас постао протојереј, да првенствује међу свештеницима у богослужењу, али и у подвигу, животу и служењу пастирској делатности. Свештеник је онај кога цело једно село гледа. Можда смо тога свесни, а можда нисмо, али заиста је тако. Народ у свештенику тражи да види потврду онога што ми проповедамо – Јеванђеље Христово. Они траже да у нама виде самога Христа, у нашем лику, кретањима, подвизима и животу. Тада људи кажу: „Ево пастира доброг!“
Чим се појави несагласје између онога што говоримо и онога што живимо, настаје проблем. Народ препознаје да нешто није у складу – да су речи празне, да немају животну тежину. Плетеније словес, рекли би у стара времена. Господ Христос је учио као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји. Фарисеји су знали све, чак су знали и где ће се Христос родити, али им то суштински ништа није значило. А прости људи, витлејемски пастири, одмах су похитали да Му се поклоне. Дошли су и мудраци са истока, научници тога доба, али их је Бог обасјао светлошћу Христовом и довео до тачног места рођења Спаситеља. Тако је и у Цркви – народ препознаје истинског пастира.
Честитамо још једном оцу Сави на овом чину и нека ревнује још више него раније. Чуо сам за њега да је човек који ћути и ради. Премештен је сада у Станове, и добро је да све иде како треба. Треба и даље да напредује у подвигу.
Приближава нам се Велики пост. Свети оци га тумаче као ход кроз пустињу, слично као што је јеврејски народ лутао 40 година, а нама је дато 40 дана. Можда је нама то исто тако тешко ако истински постимо, трудимо се и боримо.
Прва промена коју осетимо је у исхрани – телесне манифестације глади. Али ту тек почиње духовна борба. Када сам био у манастиру Ковиљу, прва три дана Великог поста нисмо ништа јели нити пили до Литургије у среду. Неки су постили до петка, а било је оних који су тражили да продужи до недеље. Када се крене путем подвига, онда се осети благослов тог пута. Проблем код већине људи је што одустану већ првог дана, не пробају ни да истрају.
Велики светитељ нашег доба, старац Пајсије Светогорац, говорио је како је, док је био сабрат манастира Кутлумуш на Светој Гори, прва три дана поста осећао глад. Организам користи храну коју смо унели, али после тога почиње да користи сопствене резерве. Тада се човек осећа ситим, али и духовно смиренијим. Ово је нека врста апофатике поста – почетак препознавања поста као дара Божјег.
Модерна медицина је открила да најтеже болести, попут канцера, лечи потпуним постом – три дана без хране и воде. Али ми не постимо због здравља, нити је пост дијета или телесна естетика. Постимо ради Христа, ради укроћења тела и страсти. Тело је благословено, али страсти могу бити погубне.
Пост и молитва воде нас до Васкрсења. Ко буде редовно долазио на богослужења током поста, учествоваће у догађајима спасења. Не живимо у времену од пре две хиљаде година, али у нашој Цркви можемо доживети Литургију као живо присуство. Колико смо духовно припремљени, толико и учествујемо.
О томе говори Прича о сејачу и семену. Јеванђеље се чита, али свако га разуме према свом духовном стању. Неки не разумеју ништа, неки приме, али убрзо одустану, а тек неки донесу плод – једни тридесет, други шездесет, а трећи стоструко. Они који донесу плод стоструко, постају свети.
Духовно припремљени људи виде оно што је невидљиво другима. Деца и чисти људи виде анђеле како саслужују на Литургији. Старац Јаков виђао је херувиме и серафиме како излазе и праве вход. То је тајна Литургије. Ми можда нисмо тога свесни, али све нам Бог дарује у Литургији.
Пост има и хоризонталну димензију – однос према ближњима. Морамо праштати, гледати своје слабости, а не туђе. Наши греси су брвно, а код другога је само трун. Ако се усредсредимо на сопствено спасење, спасићемо и себе и своју породицу.
Пост је идеално време за преиспитивање. Треба да видимо у каквом смо духовном стању, шта нас мучи и са чиме треба да се боримо. Ко почне да се бори, добиће Божју помоћ. После поста ћемо бити бољи људи него пре њега.
Писао сам ових дана песму о Светом Герасиму Јорданском, великом светитељу 4. века. Његови монаси су почетком поста одлазили у пустињу и враћали се пред Васкрс. Ми не можемо тако, али можемо живети хришћанским животом у породици, помагати сиромашнима и чинити добро.
Нека овај пост буде благословен и нека Срби у Републици Српској буду народ поста и молитве. У XX веку научници су покушали да обману људе, говорећи да у Цркви нема никакве силе. Али ђаво делује обманом – као што је преварио Адама и Еву, тако покушава и нас да одвоји од Бога.
Нека нас Бог сачува. Надамо се да ће се људи враћати у своју земљу, а не одлазити. Ко није живео на Западу, не зна како је тамо. Тамо си странац, ауслендер. Деца која оду желе што пре да постану Немци или Французи, јер осећају да су другачији.
Скоро смо славили Светог Симеона Мироточивог, који је рекао: „Онај ко изгуби језик, изгубио је све.“ Тако човек престаје да буде оно што јесте.
Да Бог да да наше цркве и манастири буду пуни народа, да се људи причешћују и исповедају. Тада ће нас Бог благословити. У духовној радости дочекајмо Васкрсење Христово. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Овом приликом, митрополит Фотије је освештао нове крстове за храм у Становима, који ће бити постављени као духовни светионици овог светог места.
Сабрање је настављено уз трпезу љубави, где су верници заједно са својим архијерејем и духовницима поделили радост овог дана и припремили се за почетак Великог поста.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, протонамесник Саво Митровић, заједно са архијерејским намесником добојским, протојерејем-ставрофором Мирком Николићем, другим свештеницима, ђаконима и верним народом.
У току Свете литургије, владика Фотије се обратио сабраном народу беседом о значају поста и духовне припреме за Васкрс, истакавши да нам „пост открива сопствене слабости и позива на преображај“, као и да „пост није дијета, већ укроћење страсти и припрема за Васкрс.“ (БЕСЕДА У НАСТАВКУ)
Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан. Наше честитке оцу Сави, који је данас постао протојереј, да првенствује међу свештеницима у богослужењу, али и у подвигу, животу и служењу пастирској делатности. Свештеник је онај кога цело једно село гледа. Можда смо тога свесни, а можда нисмо, али заиста је тако. Народ у свештенику тражи да види потврду онога што ми проповедамо – Јеванђеље Христово. Они траже да у нама виде самога Христа, у нашем лику, кретањима, подвизима и животу. Тада људи кажу: „Ево пастира доброг!“
Чим се појави несагласје између онога што говоримо и онога што живимо, настаје проблем. Народ препознаје да нешто није у складу – да су речи празне, да немају животну тежину. Плетеније словес, рекли би у стара времена. Господ Христос је учио као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји. Фарисеји су знали све, чак су знали и где ће се Христос родити, али им то суштински ништа није значило. А прости људи, витлејемски пастири, одмах су похитали да Му се поклоне. Дошли су и мудраци са истока, научници тога доба, али их је Бог обасјао светлошћу Христовом и довео до тачног места рођења Спаситеља. Тако је и у Цркви – народ препознаје истинског пастира.
Честитамо још једном оцу Сави на овом чину и нека ревнује још више него раније. Чуо сам за њега да је човек који ћути и ради. Премештен је сада у Станове, и добро је да све иде како треба. Треба и даље да напредује у подвигу.
Приближава нам се Велики пост. Свети оци га тумаче као ход кроз пустињу, слично као што је јеврејски народ лутао 40 година, а нама је дато 40 дана. Можда је нама то исто тако тешко ако истински постимо, трудимо се и боримо.
Прва промена коју осетимо је у исхрани – телесне манифестације глади. Али ту тек почиње духовна борба. Када сам био у манастиру Ковиљу, прва три дана Великог поста нисмо ништа јели нити пили до Литургије у среду. Неки су постили до петка, а било је оних који су тражили да продужи до недеље. Када се крене путем подвига, онда се осети благослов тог пута. Проблем код већине људи је што одустану већ првог дана, не пробају ни да истрају.
Велики светитељ нашег доба, старац Пајсије Светогорац, говорио је како је, док је био сабрат манастира Кутлумуш на Светој Гори, прва три дана поста осећао глад. Организам користи храну коју смо унели, али после тога почиње да користи сопствене резерве. Тада се човек осећа ситим, али и духовно смиренијим. Ово је нека врста апофатике поста – почетак препознавања поста као дара Божјег.
Модерна медицина је открила да најтеже болести, попут канцера, лечи потпуним постом – три дана без хране и воде. Али ми не постимо због здравља, нити је пост дијета или телесна естетика. Постимо ради Христа, ради укроћења тела и страсти. Тело је благословено, али страсти могу бити погубне.
Пост и молитва воде нас до Васкрсења. Ко буде редовно долазио на богослужења током поста, учествоваће у догађајима спасења. Не живимо у времену од пре две хиљаде година, али у нашој Цркви можемо доживети Литургију као живо присуство. Колико смо духовно припремљени, толико и учествујемо.
О томе говори Прича о сејачу и семену. Јеванђеље се чита, али свако га разуме према свом духовном стању. Неки не разумеју ништа, неки приме, али убрзо одустану, а тек неки донесу плод – једни тридесет, други шездесет, а трећи стоструко. Они који донесу плод стоструко, постају свети.
Духовно припремљени људи виде оно што је невидљиво другима. Деца и чисти људи виде анђеле како саслужују на Литургији. Старац Јаков виђао је херувиме и серафиме како излазе и праве вход. То је тајна Литургије. Ми можда нисмо тога свесни, али све нам Бог дарује у Литургији.
Пост има и хоризонталну димензију – однос према ближњима. Морамо праштати, гледати своје слабости, а не туђе. Наши греси су брвно, а код другога је само трун. Ако се усредсредимо на сопствено спасење, спасићемо и себе и своју породицу.
Пост је идеално време за преиспитивање. Треба да видимо у каквом смо духовном стању, шта нас мучи и са чиме треба да се боримо. Ко почне да се бори, добиће Божју помоћ. После поста ћемо бити бољи људи него пре њега.
Писао сам ових дана песму о Светом Герасиму Јорданском, великом светитељу 4. века. Његови монаси су почетком поста одлазили у пустињу и враћали се пред Васкрс. Ми не можемо тако, али можемо живети хришћанским животом у породици, помагати сиромашнима и чинити добро.
Нека овај пост буде благословен и нека Срби у Републици Српској буду народ поста и молитве. У XX веку научници су покушали да обману људе, говорећи да у Цркви нема никакве силе. Али ђаво делује обманом – као што је преварио Адама и Еву, тако покушава и нас да одвоји од Бога.
Нека нас Бог сачува. Надамо се да ће се људи враћати у своју земљу, а не одлазити. Ко није живео на Западу, не зна како је тамо. Тамо си странац, ауслендер. Деца која оду желе што пре да постану Немци или Французи, јер осећају да су другачији.
Скоро смо славили Светог Симеона Мироточивог, који је рекао: „Онај ко изгуби језик, изгубио је све.“ Тако човек престаје да буде оно што јесте.
Да Бог да да наше цркве и манастири буду пуни народа, да се људи причешћују и исповедају. Тада ће нас Бог благословити. У духовној радости дочекајмо Васкрсење Христово. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Овом приликом, митрополит Фотије је освештао нове крстове за храм у Становима, који ће бити постављени као духовни светионици овог светог места.
Сабрање је настављено уз трпезу љубави, где су верници заједно са својим архијерејем и духовницима поделили радост овог дана и припремили се за почетак Великог поста.
ВАСКРШЊИ ПОСТ ПРИПРЕМНЕ НЕДЈЕЉЕ НЕДЕЉА СИРОПУСНА ПРАШТАЊА ИЗГНАЊЕ АДАМОВО СТАНОВИ ОСВЕЋЕЊЕ ЧИН
