У Банском двору у Бањој Луци, 21. октобра 2025. године, одржана је свечана промоција књиге „Змијањски писци – Кочићеви насљедници“ (друго допуњено издање) аутора Видосава Вице Ђурђевића и Грозде Регодић у издању књижевне заједнице „Васо Пелагић“ из Бањалуке, која представља значајан културни и књижевни подухват посвећен ствараоцима змијањског краја. У овој књизи, која садржи биографије 128 аутора, своје мјесто заузима и Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Г. Фотије, чија биографија свједочи о његовом духовном, богословском и књижевном доприносу савременој српској култури.
 
На промоцији се Његово Високопреосвештенство Митрополит Фотије обратио надахнутим и садржајним словом, представивши укратко свој животни пут и рад. Том приликом подсјетио је присутне на своје поријекло са Змијања, из села Дујаковци, родног мјеста Митрополита Фотија.

Ми се враћамо нашој историји, нашим коренима, препознајемо се. Живело се у време када је Бог помагао. То је било време када смо једни другима називали Бога — и ујутру, и увече, и по дану, идући на посао и враћајући се са њега.
 
На почетку да вам се представим. Ја сам митрополит зворничко-тузлански и био сам епископ далматински од 1999. до 2017. године — пуних осамнаест година сам се борио на простору где ни камен на камену није остао. Све је било срушено.
 
Три војске су прошле током несрећне „Олује“: једна од Карловца ка Книну, друга од Задра и Шибеника ка Книну, а трећа од Сплита према Книну. Када војна чизма прође неким простором, тамо више нема камена на камену. То је било страшно. Уђеш у село — а само једна кућа стоји. Слично је било и са нашим црквама и манастирима.
 
Када сам дошао тамо, нисам знао одакле да почнем. Али Бог је дао снаге и почели смо да радимо — обновили смо главне манастире. Разлучио сам да треба да се обнове, како су говорили далматински и српски песници, „три беле лађе“ које чувају православље у Далмацији: Манастир Крупа из 1317. године, чији је ктитор био краљ Милутин; Манастир Крка из 1345. године, који је подигла рођена сестра цара Душана, Јелена, удата у те крајеве, која је подигла манастир Светог архангела Михаила за православне Србе. Царица Јелена није заборавила ко је и шта је — знала је да је Српкиња и бринула о свом народу; Манастир Драговић низводно уз реку Цетину, на реци Драговићу из 1395. године, подигнут неколико година после Косовске битке, најмлађи од ова три и некада најбогатији манастир.
 
Бити православни хришћанин у Далмацији никада није било лако. Најсликовитије о томе говори приповетка Симе Матавуља – „Пилипенда“. Један сиромашни човек, Филип, прозван Пилипенда, није желео да прима брашно и храну коју су делили у замену за одрицање од православне вере. Рекао је: „Нећу да дајем веру за вечеру“, и носио своју последњу кокошку на пијацу да је прода и тако преживи. То је најтипичнија приповетка нашег познатог књижевника из Далмације, Симе Матавуља, који је касније живео и упокојио се у Београду.
 
Људи су се борили да остану православни. До 1702. године није се могао поставити епископ са титулом „далматински“, јер католици то нису дозвољавали. Да су га дозволили, он би чувао народ у свести да су Срби, различити по вери и пореклу. Звали су нас Власима — и то име користе до данас наши непријатељи. Не говорим о мржњи, већ о томе да користе нашу наивност и спремност да све прећутимо.
 
Био сам у Далмацији до 2017. године. Богословију смо поново покренули 2000. године, јер је престала са радом 1995. у време „Олује“. Протерано је било 50 свештеника и 150 ученика. Почели смо од нуле. Рукополагао сам младе свештенике да наставе борбу, и много смо урадили — о томе ће историја судити.
 
Године 2017. владика Хризостом, који је био у Зворничко-тузланској епархији, изабран је за митрополита да пређе у Сарајево. Наш блаженопочивши патријарх Иринеј рекао је да треба попунити упражњено место у епархији. Када су га питали кога предлаже, он се окренуо и рекао: „Ево, ја предлажем владику далматинског Фотија.“ Нисам имао никакву представу да бих могао бити изабран за митрополита зворничко-тузланског.
 
Од тада служимо и боримо се. Када сам дошао у ову епархију, почео сам интензивније да пишем песме. Писао сам и раније, добијао и неке награде, али то нисам схватао озбиљно. Многи стихови остали су записани по маргинама књига, свескама, па чак и у богослужбеним књигама. Овде сам осетио надахнуће и потребу да пишем.
 
У Далмацији није било времена ни снаге за писање. Тамо је подвиг био – не пасти у очајање, а молитва – истрајати и преживети. Туђман је деведесетих напао крајишки народ који је тамо вековима живео, како би испунио „квоту“ из Другог светског рата – трећина побијених, трећина протераних, трећина покатоличених. Била је то рововска борба за голи опстанак.
 
Када сам дошао у овај крај, осетио сам већу слободу. Имао сам више свештеника, налазио се у српском народу и крају – и језик ми се „развезао“. Почео сам да пишем.
 
Родом сам са Змијања, презивам се Сладојевић. Мој отац Стојан, рођен 1932. године, још је жив — има 93 године и живи у Чуругу. Ми смо рођени у Дујаковцима, изнад Стричића, близу куће Петра Кочића. Тамо сам рођен 1961. године и живео до 1965. Мој отац и мајка имали су петоро деце. Мајка је била Адамовић, а отац Сладојевић.
 
Отац је хтео да школује децу и одлучио је да се пресели. Тако смо отишли у Чуруг, лепо српско место у Војводини. Мој отац је дао земљу мојим стричевима. Није продао ништа. Имамо тамо 55 дунума земље. Једном сам питао оца зашто то није продао, а он ми је одговорио како се не може продати земља на којој су гробови. Када сам питао зашто нису отишли у Бањалуку која је ближа, на то ми је одговорио да је тамо била друга власт и да то нису хтели. На крају је отац отишао у Чуруг који је био 100% српско место.Тамо сам одрастао, школовао се у Новом Саду и Београду, студирао теологију, а потом ишао на постдипломске студије у Немачку.
 
Спремао сам се да идем у Грчку на докторске студије, али је почео рат деведесетих. Наш владика Иринеј Бачки примио ме је у манастир Ковиљ, где сам се замонашио 1990. године, на Светог Димитрија. Тамо сам био монах десет година. Предавао сам у Карловачкој богословији све до избора 1999. године за епископа далматинског.
 
Овде, у родни крај, нисам дуго долазио, али сам запамтио многе детаље из детињства. Иако сам имао само две-три године, сећам се многих призора. Психолози кажу да су ти рани утисци врло важни за развој личности.
 
Недавно сам почео поново долазити на Змијање, у Дујаковце, где желимо да подигнемо цркву Часних верига Светог апостола Петра. Многи наши људи из иностранства желе да помогну. Сутра ћу имати пријем код владике Јефрема да га замолим за благослов да започнемо изградњу цркве.
 
После 1945. године многи људи са тих простора одселили су у Аустралију и Канаду, а кад је држава забранила одлазак у иностранство, преселили су се у Србију. Сада је тамо пусто. Недавно сам ишао тим путем — све је као некада, ништа није улагано.
 
Замолио сам господина Станивуковића градоначелника да се направи пут да људи могу долазити. Волео бих да обнова цркве донесе и духовну обнову тог краја. Нека људи који су одавде, а живе другде, подигну викендице. То је крај идеалан за лечење плућних болести, чист, еколошки и нетакнут. Треба га сачувати.
 
Ако Бог да, када се црква подигне и владика Јефрем благослови, доћи ће до духовне обнове Змијања и Мањаче. Тај крај је, нажалост, био обесмишљен у културном смислу. О њему су писане најцрње ствари, али је то било намерно — да се обесвети оно што је свето.

Време је да се то промени. Треба да се обнове куће, цркве и манастири, да се живот врати на Змијање и Мањачу.
 
Писао сам: „Мањачо, ти славна планино!“ А неки су о том крају говорили као о земљи „кољача са ножевима у устима“.
 
Мој отац је причао да Мањача није страдала као Козара, јер су људи били организовани да бране своја села. Францетић је са војском кренуо ка Мањачи с намером да покоље све Србе, али су Срби одбранили своја села и тако преживели.
 
После 1945. тај крај је поново страдао, само на други начин.
 
Једном сам са владиком Јефремом служио у једној војној цркви коју је освећивао. Тада је за ручком рекао да беседим а ја сам споменуо „црну кућу“ у Бањалуци — где је, између осталог, и мој деда страдао.
 
Крај дело краси, па да видите шта сам написао...
 
*(Митрополит чита песму)*
 
Изабрао сам једну песму. Молим за опроштај што сам одужио причу.

Свако добро!

---

---

 

МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ПРОМОЦИЈА КЊИГА ЗМИЈАЊЕ МАЊАЧА ПЕТАР КОЧИЋ БАЊА ЛУКА