ТЕСЛИЋ - Беседе Митрополита Фотија и Епископа Исихија
Беседа Митрополита Фотија освећења обновљеног иконостаса и фрескописа у храму светог пророка Илије у Теслићу у оквиру обиљежавања 100 година од првог освећења храма.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Ваше Високопреосвештенство, часни оци, уважена господо, госпођо председнице, члану Председништва БиХ из наше Републике Српске, поздрављамо и вас, градоначелниче брате Милане, брате Драшко, господине Селак, сви ви који сте у нашој Народној Скупштини у Бањалуци. Ту је и наш пријатељ, Далибор Панић, који је увек са нама и наш пример показује да можемо заједно. Он је члан СНСД-а, а овде је на власти СДС. Дакле, можемо заједно. Поздрављам и све вас друге благословом Божјим.
Данас је велики дан у Теслићу. Сабрали смо се поводом стогодишњице овога храма. Велики јубилеј славимо. Када је такав догађај, показује се колико су, пре свега, значајне наше светиње. То су дубоки темељи које је неко засадио и подигао на крајеугаоном камену, који је Христос Господ. У јеванђељу се помињу куће које су грађене на песку и оне су пролазне, може да их сруши једна олуја или бура, земљотрес. Са друге стране, кућа која је саграђена на камену, крајеугаоном камену који је Христос Господ, она остаје у векове. То је Црква Христова.
Господ је Цркву своју установио на Тајној вечери на Велики четвртак када је са ученицима учинио Пасху Новога завета. Тада је преломио хлеб и рекао: „Узмите, једите, ово је Тело моје.“ После је благословио чашу са вином и рекао: „Узмите, пијте, ово је Крв моја Новога завета.“ Тада је установљена Света Литургија, односно Црква. Она је произишла из старозаветне пасхе и од тада се Света Литургија служи две хиљаде година. У тумачењу се каже да Господ служи ту Литургију стално, али рукама својих саслужитеља – патријараха, митрополита, епископа, свештеника. Долазећи на Свету Литургију, ми учествујемо на тој првој Литургији, Тајној вечери, на којој је Господ причестио своје ученике. И ми смо позвани да будемо ученици Господњи.
Овај храм који има сто година почет је да се зида 1921, али је тек освећен 1925. године. Осветио га је митрополит бањалучки и бихаћко-петровачки Василије Поповић. Можете мислити колико је људи радило на овом пројекту и колико их је уграђено у овај свети храм. Велика дела се не могу учинити без страдања и распећа, без великог труда. Због тога осећамо посебну част што смо учествовали у овом свечаном чину.
Захваљујем мојој браћи у Христу, владикама који су дошли да служимо заједно. Благодарим Архиепископу Герасиму горњокарловачком, који столује у Карловцу, али је тамо 2005. године, када је постављен за владику горњокарловачког, прошао једну голготу јер је био у манастиру Крки када смо га предлагали за владику. Сабор је одлучио да је он достојан да буде пастир Српске Цркве и то није изневерио. Желим му сваки благослов Божји и да се труди као до сада. Та Епархија је мучеништво. Она је можда највише страдала од свих епархија Српске Цркве. Тамо су и Јадовно, и Глина, и многа стратишта. Не зна се броја колико је наших свештеника и нашег народа пострадало. Ми гледамо очима Васкрсења, очима вере и идемо напред.
Благодарим владици Херувиму који је такође ученик манастира Крке. Тамо је био професор једно време, па и игуман у манастиру Оћестово. Када се упокојио блаженопочивши владика Лукијан, морао је да се бира нови владика и прст Божји је показао да брат Херувим, иако млад, постане владика. Ми делимо мишљење да је прави човек изабран за ту мученичку и страдалничку Епархију. Каже један познат човек одатле, господин Станимировић: „Ви сте, владико, изабрали наше дете. Херувим је наше дете и лако се с њим споразумемо.“ Заиста постоје велики благослови тамо. То чине склад и хармонија – од ничега се рађа све.
На крају, иако је требало да буде на почетку, благодарим брату Исихију, ваљевском владици. Он је поникао код нас у Ковиљу. Човек је предан Цркви. Суптилног је духа. Упознао сам његове брата и сестру. Они свирају инструменте и имају велики осећај за уметност. Брат Исихије је додатно кренуо за Господом. У манастиру Ковиљу се крстио, био искушеник, прошао све степене, постао игуман манастира, а потом викарни епископ све до пре неку годину када је изабран за владику ваљевског да чува и води две највеће светиње које тренутно имамо, а то су манастири Ћелије и Лелић. То су две највеће светиње које се могу упоредити само са светињама у нашој српској Црној Гори, а то су манастири Острог са Светим Василијем Острошким и Цетиње са Светим Петром Цетињским. То су четири стуба огњена који се дижу изнад тих манастира и они нам показују путеве. Ако хоћемо учене људе, да слушамо Светог владику Николаја и авву Јустина. Ако хоћемо људе подвижнике и људе исцелитеље, ено нам Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Они су за живота сматрани светим. Изгледали су као од воска. То сам читао у неким житијама. Код Светог Василија Острошког људи долазе у ланцима завезани и излазе из Острога одвезани као јагњад мирни. То је сила Православља. Зато овај данашњи дан осећамо благословеним.
Желим да захвалим проти Чеди, нашем сатруднику и борцу – ми смо већ једно годину дана говорили о данашњем дану, шта ће бити и како ће бити, да се не обрукамо. Ви ћете да просудите, али ми смо срцем приступили и то би требало да се осети. Ако се не осети, онда ћемо други пут бити бољи. Желим да захвалим и црквеном одбору, дивном хору и свим људима из ове парохије који су помогли. Не може сам свештеник да води цркву. Ту морају бити укључени људи из свих структура друштва. Тада ће то бити благословено и доћи ће се до онога што има. Ми Срби смо једно са својом Црквом и својом вером. То смо били кроз историју и то треба да останемо.
Родом сам са Змијања, где је Кочићев крај и где буде Кочићев збор. У средњем веку када су Турци навирали из Македоније и заузимали Србију, људи су пред њима бежали овамо у Босну и Херцеговину. Неки су са Косова долазили одмах на Змијање зато што су говорили да на Змијању живе чисти Срби који се никада нису турчили и прихватали туђу веру, него су остали верни свом предању. Ти људи су директно са Косова дошли да ту живе. То је снага једног краја и народа. Не говорим да други нису били добри. Сви су били добри, али говорим карактеристично за тај наш крај који је данас опустео. Има неколико оронулих кућа. Када је била последња „Олуја“, дошли су до пред Бањалуку и тај крај попалили по други пут.
У сваком случају, ми имамо велики потенцијал овде. Република Српска је нама оквир без кога не можемо. Ми нећемо ништа да отимамо, али ћемо се држати онога што смо добили по Дејтонском споразуму. Можда ни он није најбољи, али је свакако бољи него што је било у предратно време. Ако покушају да нам узму оно што смо добили Дејтоном, не можемо то прихватити, јер ћемо изгубити све.Помиње се неки облик кантонизације. Било шта да се мења у Дејтону, мења се све. Тада бисмо дошли у потпуно тежак период као на почетку рата. Зато нам требају мудре главе које ће знати да направе праве потезе и препознају шта треба. Црква је ту. Наш патријарх се недавно огласио и подржао борбу председника Додика и неправедну осуду његову. После сам и ја написао да подржавам тај став патријархов, али да, са друге стране, на нама стоји да очувамо Републику Српску. Сви да је очувамо – и Црква, и све институције Републике Српске. Република Српска је пиједестал који нас чува. То је често говорио и Додик и други. Ми без државе не можемо. Нас држава чува. Она је наша ограда и штити нас. Сада да будемо мудри и сабрани, да слушамо најумније људе које тренутно имамо. Да нађемо решења да опстанемо, да се очува наша Република Српска и да ми кренемо напред са другим пословима које имамо.
Црква ће увек давати светосавски допринос, допринос мирења браће. Потребно је о свему разговарати и никада не одустајати од тога док се не нађе право решење. То је теологија дијалога која постоји и коју заговарамо. Највећи представник те теологије дијалога у нашој Цркви јесте наш митрополит Иринеј бачки који је и докторирао на тој теми.
Хвала вам што сте дошли. Ми ћемо овде бити. Наши свештеници су читаве године ту. Имамо велике пројекте у нашој Епархији да радимо. Градићемо нове манастире и обнављати старе, зидаћемо цркве. Боримо се. Молим вас да помогнете ви који можете, а који не можете, будите са нама да нас охрабрите. Живели!
Данас је велики дан у Теслићу. Сабрали смо се поводом стогодишњице овога храма. Велики јубилеј славимо. Када је такав догађај, показује се колико су, пре свега, значајне наше светиње. То су дубоки темељи које је неко засадио и подигао на крајеугаоном камену, који је Христос Господ. У јеванђељу се помињу куће које су грађене на песку и оне су пролазне, може да их сруши једна олуја или бура, земљотрес. Са друге стране, кућа која је саграђена на камену, крајеугаоном камену који је Христос Господ, она остаје у векове. То је Црква Христова.
Господ је Цркву своју установио на Тајној вечери на Велики четвртак када је са ученицима учинио Пасху Новога завета. Тада је преломио хлеб и рекао: „Узмите, једите, ово је Тело моје.“ После је благословио чашу са вином и рекао: „Узмите, пијте, ово је Крв моја Новога завета.“ Тада је установљена Света Литургија, односно Црква. Она је произишла из старозаветне пасхе и од тада се Света Литургија служи две хиљаде година. У тумачењу се каже да Господ служи ту Литургију стално, али рукама својих саслужитеља – патријараха, митрополита, епископа, свештеника. Долазећи на Свету Литургију, ми учествујемо на тој првој Литургији, Тајној вечери, на којој је Господ причестио своје ученике. И ми смо позвани да будемо ученици Господњи.
Овај храм који има сто година почет је да се зида 1921, али је тек освећен 1925. године. Осветио га је митрополит бањалучки и бихаћко-петровачки Василије Поповић. Можете мислити колико је људи радило на овом пројекту и колико их је уграђено у овај свети храм. Велика дела се не могу учинити без страдања и распећа, без великог труда. Због тога осећамо посебну част што смо учествовали у овом свечаном чину.
Захваљујем мојој браћи у Христу, владикама који су дошли да служимо заједно. Благодарим Архиепископу Герасиму горњокарловачком, који столује у Карловцу, али је тамо 2005. године, када је постављен за владику горњокарловачког, прошао једну голготу јер је био у манастиру Крки када смо га предлагали за владику. Сабор је одлучио да је он достојан да буде пастир Српске Цркве и то није изневерио. Желим му сваки благослов Божји и да се труди као до сада. Та Епархија је мучеништво. Она је можда највише страдала од свих епархија Српске Цркве. Тамо су и Јадовно, и Глина, и многа стратишта. Не зна се броја колико је наших свештеника и нашег народа пострадало. Ми гледамо очима Васкрсења, очима вере и идемо напред.
Благодарим владици Херувиму који је такође ученик манастира Крке. Тамо је био професор једно време, па и игуман у манастиру Оћестово. Када се упокојио блаженопочивши владика Лукијан, морао је да се бира нови владика и прст Божји је показао да брат Херувим, иако млад, постане владика. Ми делимо мишљење да је прави човек изабран за ту мученичку и страдалничку Епархију. Каже један познат човек одатле, господин Станимировић: „Ви сте, владико, изабрали наше дете. Херувим је наше дете и лако се с њим споразумемо.“ Заиста постоје велики благослови тамо. То чине склад и хармонија – од ничега се рађа све.
На крају, иако је требало да буде на почетку, благодарим брату Исихију, ваљевском владици. Он је поникао код нас у Ковиљу. Човек је предан Цркви. Суптилног је духа. Упознао сам његове брата и сестру. Они свирају инструменте и имају велики осећај за уметност. Брат Исихије је додатно кренуо за Господом. У манастиру Ковиљу се крстио, био искушеник, прошао све степене, постао игуман манастира, а потом викарни епископ све до пре неку годину када је изабран за владику ваљевског да чува и води две највеће светиње које тренутно имамо, а то су манастири Ћелије и Лелић. То су две највеће светиње које се могу упоредити само са светињама у нашој српској Црној Гори, а то су манастири Острог са Светим Василијем Острошким и Цетиње са Светим Петром Цетињским. То су четири стуба огњена који се дижу изнад тих манастира и они нам показују путеве. Ако хоћемо учене људе, да слушамо Светог владику Николаја и авву Јустина. Ако хоћемо људе подвижнике и људе исцелитеље, ено нам Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Они су за живота сматрани светим. Изгледали су као од воска. То сам читао у неким житијама. Код Светог Василија Острошког људи долазе у ланцима завезани и излазе из Острога одвезани као јагњад мирни. То је сила Православља. Зато овај данашњи дан осећамо благословеним.
Желим да захвалим проти Чеди, нашем сатруднику и борцу – ми смо већ једно годину дана говорили о данашњем дану, шта ће бити и како ће бити, да се не обрукамо. Ви ћете да просудите, али ми смо срцем приступили и то би требало да се осети. Ако се не осети, онда ћемо други пут бити бољи. Желим да захвалим и црквеном одбору, дивном хору и свим људима из ове парохије који су помогли. Не може сам свештеник да води цркву. Ту морају бити укључени људи из свих структура друштва. Тада ће то бити благословено и доћи ће се до онога што има. Ми Срби смо једно са својом Црквом и својом вером. То смо били кроз историју и то треба да останемо.
Родом сам са Змијања, где је Кочићев крај и где буде Кочићев збор. У средњем веку када су Турци навирали из Македоније и заузимали Србију, људи су пред њима бежали овамо у Босну и Херцеговину. Неки су са Косова долазили одмах на Змијање зато што су говорили да на Змијању живе чисти Срби који се никада нису турчили и прихватали туђу веру, него су остали верни свом предању. Ти људи су директно са Косова дошли да ту живе. То је снага једног краја и народа. Не говорим да други нису били добри. Сви су били добри, али говорим карактеристично за тај наш крај који је данас опустео. Има неколико оронулих кућа. Када је била последња „Олуја“, дошли су до пред Бањалуку и тај крај попалили по други пут.
У сваком случају, ми имамо велики потенцијал овде. Република Српска је нама оквир без кога не можемо. Ми нећемо ништа да отимамо, али ћемо се држати онога што смо добили по Дејтонском споразуму. Можда ни он није најбољи, али је свакако бољи него што је било у предратно време. Ако покушају да нам узму оно што смо добили Дејтоном, не можемо то прихватити, јер ћемо изгубити све.Помиње се неки облик кантонизације. Било шта да се мења у Дејтону, мења се све. Тада бисмо дошли у потпуно тежак период као на почетку рата. Зато нам требају мудре главе које ће знати да направе праве потезе и препознају шта треба. Црква је ту. Наш патријарх се недавно огласио и подржао борбу председника Додика и неправедну осуду његову. После сам и ја написао да подржавам тај став патријархов, али да, са друге стране, на нама стоји да очувамо Републику Српску. Сви да је очувамо – и Црква, и све институције Републике Српске. Република Српска је пиједестал који нас чува. То је често говорио и Додик и други. Ми без државе не можемо. Нас држава чува. Она је наша ограда и штити нас. Сада да будемо мудри и сабрани, да слушамо најумније људе које тренутно имамо. Да нађемо решења да опстанемо, да се очува наша Република Српска и да ми кренемо напред са другим пословима које имамо.
Црква ће увек давати светосавски допринос, допринос мирења браће. Потребно је о свему разговарати и никада не одустајати од тога док се не нађе право решење. То је теологија дијалога која постоји и коју заговарамо. Највећи представник те теологије дијалога у нашој Цркви јесте наш митрополит Иринеј бачки који је и докторирао на тој теми.
Хвала вам што сте дошли. Ми ћемо овде бити. Наши свештеници су читаве године ту. Имамо велике пројекте у нашој Епархији да радимо. Градићемо нове манастире и обнављати старе, зидаћемо цркве. Боримо се. Молим вас да помогнете ви који можете, а који не можете, будите са нама да нас охрабрите. Живели!
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ТЕСЛИЋ ЕПИСКОП ИСИХИЈЕ
