Беседа Митрополита Фотија на монашењу оца Павла у манастиру Озрену
Фото Епархија зворничко-тузланска
Беседа Митрополита Фотија
на монашењу оца Павла у манастиру Озрену
на монашењу оца Павла у манастиру Озрену
Оче игумане, оче Павле, братијо, драга децо, полазници наше летње школе у манастиру Озрену,
Сада смо ево завршили чин монашења у расу оца Павла. Расофорно монаштво је први степен монаштва. Оно у неким традицијама помесних Цркава постоји, а у некима не. На Светој Гори се најчешће при монашењу одмах добија монашка схима. Ми знамо да је наш Патријарх Павле био замонашен у расу, што значи да је ова традиција код нас постојала.
Данас замонашени отац Павле био је 10 година искушеник, што у манастиру Крупи, што овде у Озрену. Прошао је довољно тога и његов духовник отац Гаврило сматрао је да је зрео за монаштво. И данас је он замонашен у тај први степен - расофорног монаха. У једном житију се каже како су се монаси на Светој Гори питали, да ли треба да се монаше у малу или велику схиму. Један од тих монаха је те вечери сањао Пресвету Богородицу која му је рекла да је добро да се монаши у схиму, јер је схимник - молитвеник за читав свет. Из ових речи Пресвете Богородице је јасно да треба достићи ниво монаштва да би се неко замонашио у схиму. Зато и постоји предање да треба постепено улазити у тајну монаштва из следећег разлога: прво се монашимо у расу да бисмо се научили молитви за себе, за братију манастира, па за људе који долазе у манастир, па за наше сроднике и пријатеље и на крају за читав свет. Поступност је у свему добра, поготово у духовном и монашком животу.
Ових дана сам писао песме о монаштву. Пресвета Богородица је била прва у Новом Завету која је изабрала да живи монашким, девственим животом. Она и свети Јован Крститељ су утемељивачи новозаветног монаштва. Пресвета Богородица женског, а свети Јован Крститељ мушког монаштва.
Већ у рано доба у Цркви су постојали монаси. Пошто је Црква у прва три века била гоњена, разумљиво је да је тешко било доћи до неког облика организованог монашког живота. Отуда су се монаси, као и хришћани уосталом, сабирали по катакомбама и на гробљима ради богослужења. Тек Миланским едиктом цара Константина 313. године долази до слободе вере и хришћанства, и живот Цркве почиње да се нормализује. Тада почињу да се граде први манастири у Египту, на Синају и на Светој Гори. Ових дана чујемо, нажалост, да је Синајски манастир, најстарији православни манастир на свету - постао власништво државе Египат. Шта ће и како ће то са њим бити, Бог зна, али оно што ми знамо је да је то најсветије место Старог Завета, јер је Бог на брду Синају Мојсију дао Десет Заповести. Одмах испод тог брда је саграђен манастир Свете Екатерине. Синајски манастир је нажалост доживео судбину Кијево-печерске Лавре у Украјини, којега мало по мало запоседоше расколници - епифанијевци. Постоји нека прича, не дао Бог, да се припрема и искушење за Свету Гору и за њено устројство. То се и раније кроз историју помињало, али се плашимо да ће сада глобалисти са Светом Гором учинити нешто слично као што учинише са Кијево-печерском Лавром и Синајским манастиром.
Многи Оци су говорили да ми живимо у периоду када ће Црква поново бити гоњена. Монаси морају да имају одговор на свако искушење па и на то. Шта је превасходни подвиг монаштва? Послушање, то је темељ монаштва и на том темељу падамо или устајемо. Када се неко замонаши, он у манастиру добија своју келију, своје молитвено правило и бројаницу, која се назива и духовни мач. Већ сам поменуо шта је Пресвета Богородице рекла за монаштво. Смисао монашког живота је да монах постане молитвеник за читав свет.
Драго ми је да је данас манастир Озрен добио још једног монаха - оца Павла. Игуман Гаврило се и овде у Озрену труди као што је то чинио и у манастиру Крупи у Далмацији. Озрен је један од четири манастира у нашој Епархији зворничко-тузланској, а кога је подигао краљ Драгутин Немањић, ту су још и манастир Тавна, манастир Ломница и манастир Папраћа. Драго ми је да манастир Озрен напредује, он је и најбројнији мушки манастир у нашој Епархији. Надам се да ће још неко да крене путем оца Павла и да изабере монашки начин живота, или овде у Озрену или у неком другом манастиру наше Епархије.
Монаштво је савршени облик хришћанског живота, јер су монаси позвани да живе есхатолошким животом, животом каквим ћемо живети у вечности. Ми смо, хвала Богу, у последње време покренули неколико нових манастира и у њима живе или монаси или монахиње. Манастири су посебно место присуства Божијега и није чудно да људи воле да дођу у манастире, јер су они места мира, подвига, молитве и покајања. Зато је добро да се у понеким манастирима, као што овде у манастиру Озрен већ чинимо, организују летње школе веронауке за децу која уче световне школе. Овде су у Озрену, колико знам, биле четири групе деце, њих стотињак, и надам се да су имали духовну корист од боравка у манастиру, јер су деца имала могућност да упознају живот манастира изнутра. Са друге стране, имали су екскурзије и обилазили и друге манастире, цркве и разне културне институције. Ове летње школе за нашу децу су наставак светосавске просвете. Оне имају за циљ да наша деца упознају светињу живота, а све друго происходи из тога.
Новом монаху, оцу Павлу желим благослов Божији. Дуго је био искушеник и то ће му користити у монашком животу. У поуци коју смо читали при монашењу јасно се каже да монах у једном манастиру може да напредује само послушањем старцу духовнику. Зато се монах често назива и послушник. Са друге стране и игуман има обавезу према својој братији. И он је позван да својим животом буде узор и пример монасима у свему.
Дај Боже да тако буде и овде у манастиру Озрену, да монаси читају житија светих Отаца и преподобних Матера, да се из њих поучавају и у њима откривају смисао монашког живота. Никако на другим странама.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао!
Манастир Озрен, 17.7.2025.
