Православни духовни живот је немогућ без покајања и исповести, као што и кажемо у молитви: „Верујем Господе и исповедам, да си Ти ваистину Син Бога Живога, Који дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“. Из ове молитве се види да Господ долази у овај свет да спасе оно што је изгубљено, да спасе све људе од греха и смрти ђавола, како је говорио Свети авва Јустин. Али је дошао да спасе и мене, јер је у овој молитви речено да сам први и највећи грешник управо ја.
 
Покајање и исповест су два крила којима после светог Крштења човек усходи Богу. Због тога су неки од Отаца говорили: „Да нам Бог не остави покајање и исповест, питање ко би се од људи спасао“. Покајање је темељ новога живота у Христу. Покајањем и исповешћу постајемо чланови Новозаветне Цркве, Тела Христовог, савршене заједнице Бога и човека, која живећи светим Јеванђељем, већ сада и овде предокуша Царство Небеско и Живот Вечни.
 
Шта је покајање и какви су његови плодови можемо најбоље да видимо из житија светих покајника: Свете Марије Египћанке, Свете Пелагије Антиохијске и Светог Мојсија Мурина.
 
Света Марија Египћанка је рођена у Антиохији и у младости је живела телесним животом. Једном приликом она се нађе са групом ходочасника који су ишли у Свету Земљу и дошавши са њима у град Јерусалим она је покушала да уђе у храм Васкрсења Христовог, али није могла, нека је сила у томе спречавала. И она, видевши једну икону Пресвете Богородице близу улаза у цркву, приђе тој икони и бризну у плач и горко се покаја и због тога је Пресвета Богородица благослови да уђе у храм. Када је ушла у храм Марија Египћанка се поклони највећим светињама Хришћанства, Голготи и месту Васкрсења. Изишавши из храма она оде право у Јорданску пустињу, где је до краја живота живела у највећим подвизима поста и молитве и у најдубљем покајању. Пред крај живота, по Промислу Божијем у Јорданску пустињу дође Преподобни Зосима и ту је причести. Те ноћи Света Марија Египћанка душу своју Богу преда поставши својим житијем један од најупечатљивијих примера свеспасоносног покајања и какве дивне плодове покајање доноси и рађа.
 
Света Пелагија Антиохијска је у младости живела философијом тела и греха, али када чу проповед Епископа Нона о Страшном Суду, она се покаја и све своје имање подели сиромасима и отиде у један мушки манастир на Јелеонској гори, где се до краја живота подвизавала и светост живота достигла.
 
Навешћемо и пример Светог Мојсија Мурина и његовог покајања. Мојсије Мурин је био разбојник који је пљачкао куће па чак и манастире. Једном приликом када је дошао у неки манастир како би га опљачкао, монаси му изнесоше све што су имали и хтедоше да му то предају. Тај чин толико потресе разбојника Мојсија, да се он истог тренутка покаја, врати им њихове ствари, а он сам потом оде у један други манастир. Тамо га са подозрењем примише, знајући за његов живот у свету. Али Мојсије поста истински покајник и многе, многе године је у најстрожијем посту и подвигу живео, Богу покајање приносећи. Бог му све грехе опрости и Мојсије пред крај свога живота доби благодат да све људске болести исцељује и демоне изгони. Тако сконча овај дивни покајник и светитељ – Мојсије Мурин.
 
Покајање и светотајинска исповест
 
Појавом монаштва у 4-ом веку у Египту, Синају, Светој Земљи и Светој Гори долази до пуне афирмације покајничког живота уопште а самим тим и свете Тајне Покајања и Исповести. Познато је да су монаси из света одлазили у пустињу само и искључиво из покајања, никако из презира према свету или било чему другоме.
 
Први пустињачки манастири су се формирали око једног искусног авве – Старца који је своје послушнике руководио у духовном животу. То руковођење је било управо највише кроз покајања и исповест, коме свакако у монаштву треба придодати и послушање, јер монах покајник своје покајање изражава и кроз послушање Старцу. Познате су речи Светог Старца Јефрема Катунакијског који је говорио да њих њихов Старац Јосиф Исихаста није ничему подучавао осим послушању, из простог разлога што је послушање корен сваке друге хришћанске врлине. У манастиру и пустињачкој пракси покајање и исповест добијају своју најузвишенију форму из разлога што су монаси били непрестано са Старцем и могли су свакодневно да се исповедају и саветују, што наравно хришћанима у свету из многих разлога није могуће. Исповест монаха пустињака своме Старцу се назива – исповедање помисли,  јер је послушник очекивао да му Старац, благодаћу Божијом, укаже да ли су помисли које он има од Бога или нису. Тако су живели монаси пустињаци. Неки су се толико усавршили у духовном животу да су најмању богопротивну помисао сматрали великим грехом и са том помишљу би се борили до крви док је благодаћу не би победили.
 
У другим, општежитељним манастирима није могао да се води толико интензиван духовни живот, свакако због обавеза и послушања која монаси имају у општежитељним манастирима. Због тога су у неким киновијама увођена правила да се монаси исповедају једном недељно, па чак и ређе, ако су то услови живота наметали. Међутим, сваки монах ако би имао неки горући проблем, могао је да дође до Старца, да му се исповеди и са њим посаветује.
 
У данашњим савременим манастирима се само у понеким таква  пракса одржала, и то баш у древним духовним центрима на Светој Гори и на Синају. Савремени манастири су временом добили више мисионарски карактер и монаси се све више окрећу свету и мисији у свету, а не као древни Оци који су били окренути пустињи. И то је један од знакова нашег времена. То не би требало ни у ком случају разумети да савремени манастири имају мањи значај од древних, већ напротив. Значај данашњих манастира је велик и превелик, ако гледамо куда и камо овај свет иде.
 
Хришћанин покајник у срцу
 
Из свега до сад реченог види се да је покајање велики дар Божији Цркви. Зато се оно и назива – друго крштење. Оно што се догађа у првом Крштењу, благодатно се задобија и у другом, тј, у светој Тајни Покајања и Исповести. Свето Крштење једног верујућег човека је икона Христовог Крштења на Јордану, јер све оно што се догодило приликом Христовог Крштења - Божанско Откровење и јављање Бога као Свете Тројице, догађа се и у Крштењу сваког новог члана Цркве. Зато Крштење мора бити свечани чин и није случајно да се Крштење верујућих (катихумена) обављало током свете Литургије, јер је Крштење и Пасха. Онај који се крштава умире и васкрсава са Христом, предукушавајући у Крштењу тајну будућег века – Тајну Васкрсења.
 
Свети Оци кажу да када бисмо ми људи, или ми хришћани, успели да очувамо чистоту благодатне хаљине Крштења, ми бисмо се сви спасли. Међутим, знајући за слабост људске природе, ми и после светог Крштења бивамо кушани и старим човеком који војује на нас. Могуће да хришћанин после светог Крштења падне поново у неки грех, то је духовна борба. Међутим, као што рекосмо, Бог нам је у Цркви као оружје спасења оставио свету Тајну Покајања и Исповести као друго крштење у којем искреном исповешћу добијамо опроштај грехова. Тиме духовно обнављамо своју палу природу и узрастамо у Христу. У том смислу можемо рећи да је хришћанин – човек покајник, јер при свакој слабости, немоћи или искушењу треба да прибегава своме духовном Старцу и да од њега тражи савет и благослов и настави борбу све док не изађе као победник са старим човеком, Старим Адамом у себи, и благодаћу се обуче у Христа. Тај подвижнички део хришћанског живота је неминован за сваког хришћанина. Он символише ход старозаветног народа кроз пустињу док не уђе у Земљу Обећану где тече мед и млеко благодати Божије. Када Свети апостол Павле каже: „Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу“, то значи да се такав човек још увек налази у борби из које га само Господ може избавити. Овде  бисмо подсетили на речи великог Светог Старца Порфирија Кавсокаливита који у једној својој поуци каже: „Ми смо склони греху и духовном паду све док се Христос благодатно не усели у нас. Онај у кога се Христос благодатно усели, он не може више да греши. Такав човек је  благодаћу достигао савршени живот у Христу и он може са Светим апостолом Павлом рећи: „Не живим више ја, него Христос у мени“. Ово благодатно духовно стање Оци су називали обожење или охристовљење личности. То су  достизали само Светитељи Цркве, али треба нагласити уз велику помоћ светих Тајни Покајања и Исповести јер нас оне приводе  Христу Богу и Спаситељу.
 
Покајање чини човека
 
Човек је човек покајањем, а неко од Отаца је рекао да је покајање најлепши цвет људског поштења. Зато су Оци говорили и саветовали свима: „Ако си пао, устани, ако си сто пута пао, сто пута устани". Битно је да нас Бог затекне у борби, јер ће нам Бог судити по ономе у чему нас затекне. Човек који има душу и има савест, он има и дар покајања. Оци су говорили: „Тешко ономе човеку који изгуби дар покајања, јер постаје толико духовно неосетљив и спаљене савести. Такав човек престаје бити човек, он постаје супротност самоме себи постајући монструм и нечовек".
 
За ово горе речено имамо много примера, поготово из новијих страдања наше Цркве, из Другог светског рата и злогласних логора смрти. Тамо је било и људи подобних мученику Вукашину из Клепаца, који је потпуно смирено прихватио своје страдање, а са друге стране, тамо је било и људи-звери, који су се, о безумља, такмичили, ко ће од њих више људи србосеком поклати. Овакви примери и многи други показују да је човек биће које својим савршеним животом и боголикошћу може ангелске и небеске силе да задиви, а исто тако може да својом свирепошћу и злочином може и адске и демонске силе да превазиђе. У свему томе покајање је вододелница. Врлински људи су људи покајници, а неврлински људи су слични демонима јер никада не прихватају покајање, а то је одлика демонске природе.
 
Покајање данас
 
Света Црква Православна ће и данас и до краја света и века позивати људе на покајање, јер је покајање пут живота, повратак човека Богу и живот са Светима. Данашњи свет има шансе једино ако не заборави на покајање, као што то заборавише житељи Содома и Гоморе. Они хтедоше да нападну и ангеле, који праведном Лоту са неба дођоше. Због тога они заслужено осуђени бише и заједно са тим градовима у сумпору завршише. Таква ће нажалост бити и судбина читавог света ако се у њему не нађе ни десет праведника као и свеспасоносног покајања, за које смо већ рекли да је најлепши цвет људског поштења.

---