МОЈ ОТАЦ
 
Мој отац Стојан
сада 93 године има,
са Змијања у Чуруг доселио 1965.
и читав живот се борио
да би нас петоро деце подигао,
на Змијању угледан домаћин био,
али нове власти - комунисти,
са Змијања сав српски народ иселише
- да га тамо никад и не буде више
 
Истога дана када смо
у Чуруг доселили, '65,
мој отац одмах у чурушку цркву оде
и свештенику се пријави
да смо доселили
и да је наша слава Часне Вериге,
да нас свештеник у књиге упише,
јер је наша породица
увек са црквом живела,
а онда чурушки прота Милан Делић
даде да мој отац
порту око цркве одржава
и траву коси,
и тако помогне својој
многодетној породици
 
Тако се Стојан са петоро деце
у стари Чуруг настани,
где смо већином од земље живели,
а нас петоро у школу крену
и требало је то финансијски издржати
што би главни разлог да мој отац Стојан
у Немачку оде да ради
да би нас могао школовати,
и ми смо се деца ускоро навикли,
да наш отац тамо негде далеко
живи и ради,
а кад га неки питаше:
- Што ти Стојане своју децу
у Немачку не доведе,
јер би за њих доплату на децу
већу од плате добијао,
он је одговорио:
- Нећу овде у Немачку да их доведем,
јер хоћу да остану Срби
 
Када би отац из Немачке
кући у Чуруг долазио,
за нас децу то је празник био,
шта ће ко добити,
шта ће ко обући,
ја као четврто дете
никад ништа ново нисам носио,
само од старијих, нешто половно,
али сада из Немачке,
сви смо понешто и ново добијали
и радости никад краја,
радост од сусрета,
радост због новог одела,
а отац је увек долазио
у пролеће 15 дана,
када се у Чуругу кукуруз сеје
и други пут на јесен,
када се кукуруз бере,
што значи, са рада из Немачке
на рад у Бачку,
али је ово ипак одмор био,
јер смо сви били заједно,
а то је оно што одмор
суштински и чини
 
И тако је живот полако текао,
и почеше се моје сестре удавати
а брат се ожени,
и сви они својим породицама
и кућама одоше,
само ја са млађом сестром остадох,
а и она се следеће године удаде,
али су сви били близу,
брат Новак у Чуругу,
Радослава и Нада у Жабљу,
а Невенка у Ђурђеву,
и тако ја једино дете
а и студент остадох,
и кад једном приликом рекох
да желим да идем у Београд,
теологију (за попа) да студирам,
мајка ко мајка, поче одмах да кука:
- Неће завршити, неће завршити,
а на то ће мој отац Стојан:
- Нека га, нека иде, тамо су наши,
и тај ме очев благослов до данас прати
- тамо су наши
 
Отац нам је често причао
како су једном приликом били
у цркви у Стричићима - на Клисини,
када су видели да тројица удбаша
на коњима, са кожним мантилима
и пиштољима за појасом
уз поље према цркви иду,
чуло се, хоће попа да убију,
и народ се око цркве организовао
попа да брани,
и кад ови стигоше,
дође до препирке и борбе,
и како је то све текло
само Бог драги зна,
али народ попа одбрани
и удбаши се од цркве вратише
необављеног посла,
нити попа убише,
нити у цркву коњима уђоше,
а хтели су,
тако је народ на Змијању
своје свештенике и своје светиње
поштовао и бранио
 
Шта још рећи о моме оцу,
за мене је он увек био
ту негде, али далеко,
човек из народа али господствен,
причао нам је
како му се тамо
у старом Крају, на Змијању,
Свети Апостол Петар
( наша слава Часне Вериге)
уживо јавио и питао га:
- Зашто ти Стојане не можеш
све постове до краја да постиш?
а отац му одговори:
- Не могу, па ме сад овде убиј,
а Апостол Петар му благо рече:
- Ништа, ништа,
постићете кад дође време,
и оде,
мој отац је увек у Чуругу имао
своје место у цркви,
своју стасидију,
и у цркву је ишао када год је могао,
а посебно за Спасовдан,
чурушку славу,
а кад сам се ја у манастиру Ковиљу
'90. године замонашио,
отац се баш није обрадовао,
али смо се после неколико дана видели
и то га је прошло,
јер заједно до закључка дођосмо
- па и тамо су наши
 
Митрополит Фотије

---