У уторак, 25. јануара т.г. у храму Пресвете Тројице у Теслићу служена је света заупокојена Литургија као и парастос за невино пострадале Србе који су на данашњи дан 1943. године побијени у кући Николе Долића, у селу Влајићи.
 
 
Кратак историјски приказ догађаја у Влајићима
 
На сливном подручју Мале и Велике Усоре српски народ је од памтивијека знатно бројнији од свих осталих националних припадника заједно. Мноштво је насеља и на овом, просторно највећем дијелу теслићке општине, чије је становништво искључиво српске националности. Овакви примјери су готово редовни у селима на сјеверним падинама обронака Борја планине. Међу многобројним  су и Влајићи и Јасенова, два сусједна села, која, на прву помисао не представљају ништа посебно. Ипак, то је нажалост тачно само дотле док се не помене период Другог свјетско рата. А онда, кад сјећање стане испред заборава, кад истина надвиси лаж и превару, много тога изгледа другачије.

Због чега је то тако, заправо, шта се то тако лоше десило?
   Наиме, 25. јануара 1943. године, усташка сатнија „Црне легије“ је, крећући се из правца Жепча и Завидовића, упала у ово село, односно у заселак Долићи и починила стравичан злочин, убивши 38-оро мјештана различитог пола и старосне доби, разумије се највише нејачи, од којих је 30-оро било само из фамилије Долић. Средства и начин ликвидације немоћних и недужних Влајићана, скоро да се ни по чему не разликују од оних које су усташе користиле на другим мјестима кад се радило о Србима, тако да ни у овом случају нису изостала она најмонструознија; клања, убиства тврдим предметима... Кућа Николе Долића, у којој су усташе оргијале над немоћним мјештанима, нажалост срушена је, тако да је нестао и посљедњи доказ о овом догађају. Касније ће се испоставити да је ово био највећи усташки злочин у теслићком крају према српском народу, учињен током Другог свјетског рата, због кога, као и у већини других случајева кад се радило о страдању Срба, нико није одговарао. Уосталом, то нас све мање чуди, али веома чуди и требало би да нас много брине то, што овом догађају никад и ничим нисмо дали одговарајући смисао и карактер. Па зар он, прије свега бројем страдалих, а онда и мотивима којим су се руководиле усташе у свом крвавом пиру, не превазилази карактер само обичног ратног догађаја, односно страдања „тамо неког“ цивилног становништва, како је срамно и понижавајуће монографски фактографисано (Адван Хозић, „Теслић у НОБ“,1985.) или је ово догађај који мора наћи одговарајуће мјесто у свакој српској ђачкој Читанци и Историји. Зар није гријех и помислити да ни за ове двије деценије од распада државе и система који су Србе држали на „оку“, нисмо успјели да сад, кад смо ваљда историјски дозрели и духовно освијешћени, па да умјесто оног нејасног и мизерног обиљежја посвећеног овом догађају, јасно означимо мјесто страдања и подигнемо спомен-обиљежје достојно сјенима жртава. Тиме би овај догађај, барем и на симболичан начин, био коначно историјски озваничен, а потомству страдалника као и будућим нараштајима српског народа јасно представљао сву трагику наше прошлости из тог времена и, оно што је једнако тако важно, вјечно би опомињао и позивао на нужност наше слоге и националног јединства.
 
Алекса Касаповић

---

ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО КРАТАК ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ НА ОВУ ТЕМУ

 

СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ ВЛАЈИЋИ МУЧЕНИЦИ