НЕДЈЕЉА ПОСВЕЋЕНА СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ ПАЛАМИ ПРОСЛАВЉЕНА АРХИЈЕРЕЈСКОМ ЛИТУРГИЈОМ У БРЧКОМ


У другу недјељу Часнога поста, посвећену Светом Григорију Палами, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Великомученице Недеље на Мерајама у Брчком. 

Епископу су саслуживали архијерејски намјесник брчански, протојереј-ставрофор Драган Ћирковић и пензионисани протојереј-ставрофор Бранко Ђурић заједно са протођаконима Велибором Симићем и Богданом Стјепановићем.

Храм је био премален да прими сав вјерни народ који је спремајући се постом и молитвом желио да приступи светим тајнама Исповијести и Причешћа.

Драго ми је да сте се скоро сви данас причестили Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашег. То је смисао наше вере, то је смисао нашега поста, то је смисао наше молитве, то је смисао нашег хришћанског подвига – да се што достојније припремимо за свето Причешће. То је пуноћа наше вере. Зато је добро да се причешћујемо у току постова, али и мимо њих, током читаве године, јер без Бога не можемо живети хришћанским животом – рекао је Епископ Фотије у својој бесједи.


После свете Литургије Епископ је служио парастос за пострадале од НАТО бомбардовања.

Након архијерејске бесједе, услиједио је свечани ручак у сали парохијског дома, коме су присуствовали представници политичког и јавног живота у Брчко Дистрикту, свештенство и чланови Црквеног одбора.

Послије овог великог дана за нашу парохију, остали смо у нади да ће Његово Преосвештенство својим присуством још чешће духовно кријепити и снажити вјерни народ ове парохије.

О светом Григорију Палами
________________________________________
Друга недеља Великог и Часног поста зове се Пачиста, јер долази иза чисте недеље. Ова недеља је посвећена Св. Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу (+1359.), вођи исихаста.

Њега црква назива светилником Православља, утврђењем и учитељем, добротом монаха, солунском похвалом и органом премудрости. Његова дела улазе у најмудрију богословску литературу. Мошти му почивају у Солуну, где се сматрају чудотворним.
Свети Григорије је и учитељ исихазма, мистичног покрета насталог у Светој Гори, где се и Григорије замонашио. Исихасти сматрају да се сабраношћу, тиховањем и усрдном молитвом може доживети и угледати божанска светлост, као што су то доживели Свети апостоли при преображењу Христовом на Тавору.
Григорије је још као дете долазио у додир са светогорским монасима и мистичким пустињацима. Године 1318. у својој 21. години отишао је на Свету Гору. Неколико година касније, под утицајем свога учитеља Григорија Византинца, саградио је себи келију у малом сеоцету код Верије и живео је строго испосничким животом око 5 година, окружен само десетином пустињака. Био је исихаста и велики део живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је 5 дана у току седмице сам у својој келији; излазио је само суботом и недељом, када би сишао у манастир Лавру на Литургију и Причешће и потом би се поново враћао у самоћу своје келије.
Говорио је да “онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи, него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дела а понекад и на више делова.”
Данас се такође прославља и 135 угодника Божијих, који су се подвизавали у Кијево-печерском манастиру.
И један и други спомен је одређен од Цркве за данашњи дан, да би се верници који посте учврстили у подвигу поста, разматрајући житија ових подвижника, који су нам оставили пример.
 
Исихазам (гр: ησυχια - мировање, тиховање, ћутање) је молитвена традиција у Православљу, коју упражњавају монаси исихасте (гр: Ἡσυχαστής ). Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој Гори, а проширио се са Синаја.
Исихастичка пракса започиње покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца ( Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну-грешног ). Плод таквог подвига је виђење Божанске светлости, попут апостолског виђења на гори Тавор приликом Исусовог преображења. Исихазам није само дело подвига, већ је и потпуно окретање човековој унутрашњости сједињено са пуноћом црквеног живота и неопходношћу узимања Светих Тајни.