ОДГОВОР ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА ЊЕГОВОМ БЛАЖЕНСТВУ ПАТРИЈАРХУ АЛЕКСАНДРИЈСКОМ ТЕОДОРУ


 Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил упутио је Његовом Блаженству Патријарху Теодору II одговор на његов позив да се поништи одлука Светог Синода Руске Православне Цркве о оснивању Патријаршијског егзархата у Африци и именовању егзарха.
 
Његовом Блаженству Теодору II, Папи и Патријарху александријском и целе Африке
 
Ваше блаженство,
 
Добио сам још једно писмо од Вас у коме позивате да се поништи одлука Светог Синода Руске Православне Цркве о оснивању Патријаршијског егзархата у Африци и именовању егзарха.
 
О разлозима и околностима оснивања нашег егзархата у Африци писао сам Вам детаљно. Они су такође објашњени у недавном Саопштењу Светог Синода Руске Православне Цркве од 28. јануара, чију копију Вам шаљем.
 
Истовремено, никада нисам чуо од Вашег Блаженства који су канонски разлози Вас навели да Украјинску Православну Цркву признате непостојећом и незаконитом, а да расколнике који немају благодат свештенства и који су непријатељски настројени према њој, признате за једину канонску „аутокефалну цркву“ у тој земљи. Ни у Вашим писмима која сам примио, ни у објављеним саопштењима Светог Синода Александријске Патријаршије ови канонски разлози нису објашњени, а и не могу се објаснити, јер не постоје, као што и сами добро знате.
 
Пресуда Руске Цркве да они који су признали расколничку такозвану Православну цркву Украјине и сами ступају у раскол је заснована на дубоким канонским законима, које Ви напрасно поричете. У другом канону Антиохијског Сабора јасно стоји: „Нека не буде дозвољено да се има заједница са онима који су одлучени од ње (заједнице) [...]. Који су страни за сабрање једне цркве нека не буду примани на сабрања друге. Ако неко од епископа, свештеника, ђакона или неко други из клира има заједницу са онима који су одлучени, нека и сам буде изван црквене заједнице као онај који ствара неред у црквеном поретку.“
 
На исто упозорава и 12. правило Светих Апостола: „Ако неки клирик или мирјанин који је одлучен или није достојан да буде примљен у клир, оде у други град без препоручног листа (писма које издаје епископ), нека се одлучи, као што треба учинити и са оним који га је примио.“
 
4. канон Антиохијског Сабора гласи: „Ако је неки епископ сабором низвргнут из чина, или свештеник, или ђакон од стране свог епископа, па се дрзне да обавља неку свештену службу коју је раније обављао као епископ, свештеник или ђакон, такав не само да више не може гајити наду да ће на другом сабору бити узведен у ранији чин, или да се може бранити, него ће заједно са њиме бити одлучени (из Цркве) и они који буду имали заједницу са њима, а нарочито ако буду знали за осуду против поменутих лица [...].“ Многим другим канонским правилима забрањено је примање изопштених у заједништво (I Васељенским, 5.; Апостолским, 11.; Картагинским 9. и др.).
 
Ваше Блаженство добро зна да су забране које су праведно наметнуте оснивачима украјинског раскола и њиховим следбеницима признале све Свете Православне Цркве, укључујући и написмено Ваш блаженопочивши претходник, Патријарх александријски Партеније III, а у које надаље никада нико у православном свету није сумњао. По светим канонима и вековној црквеној пракси, украјински расколници могу бити примљени у Цркву тек након што се покају и поново сједине са оном Помесном Црквом од које су отпали, односно са Украјинском Православном Црквом. Расколници у Украјини, као што је познато, нису се покајали и нису се поново сјединили са својом Црквом. Прогласивши њихово признање, а затим ступивши са њима у евхаристијску заједницу, заједно са њима сте отишли у раскол и, према горенаведеним строгим канонима, подлежете једнаком изопштавању као и они. Због тога су многи клирици Александријске Цркве били принуђени да се заштите од општења са Вама и да траже канонску заштиту од наше Цркве.
 
Што се тиче Ваше претње одузимања чина Његовом Високопреосвештенству митрополиту клинском Леониду, кога је Свети Синод наше Цркве поставио за егзарха Африке, она ни на који начин није заснована у црквеном праву. Епископ или клирик једне аутокефалне Цркве не подлеже суду друге аутокефалне Цркве. Канонска правила на која се позивате (I Васељ. 8; IV Васељ. 12) не поткрепљују Ваше претње и нису на месту, јер су посвећена сасвим другим питањима. Свети канони строго забрањују епископу да се меша у послове друге епархије. А, ако му забрањују чак и да прими страног клирика који нема одговарајуће писмо свог епископа (в. Апост. 33; I Васељ. 16, итд.), како онда могу дозволити да му суди, притом изричући највишу казну – одузимање чина? С тим у вези, изјављујем Вам да ћемо све судске одлуке Ваше Цркве против митрополита клинског Леонида или других архијереја или клирика наше Цркве признати за канонски неважеће.
 
Неуспешан је покушај Вашег Блаженства и да наводна посебна права цариградског Патријарха поткрепи позивањем на Томос из 1663. године или такозвани „свитак царске и патријаршијске власти“. Овај документ заправо није послат Руској Цркви, како Ви погрешно тврдите, већ цару Алексеју Михајловичу, који је тражио подршку од Источних Патријараха у суђењу московском Патријарху Никону и послао им своја питања. Руска Црква није тражила ове одговоре од Светих Патријараха Источних и никада се у животу није руководила овим документом.
 
Као што је познато, Томос из 1663. године није саборна одлука: Предстојатељи Александријске и Антиохијске Цркве су своје потписе ставили много касније. Штавише, јерусалимски Патријарх Нектарије је приложио уз овај документ своје издвојено мишљење у којем је заправо побијао одредбе Томоса о посебним правима цариградских Патријараха, док је антиохијски Патријарх Макарије III годину дана пре потписивања овог „свитка“ тајно послао поруку римском Папи у којој му признаје своју потчињеност. У том погледу, овакав документ се тешко може сматрати ауторитативним изразом нетакнуте православне традиције.
 
Још више нас чуди што се, да бисте оправдали претензије Цариградског Патријарха на поглаварство у Цркви Христовој, позивате на акт Сабора из 1590. године о оснивању Московске Патријаршије. Ваше Блаженство несумњиво зна да Ваш велики претходник на Александријској катедри, Свети Мелетије Пигас, канонизован од стране Ваше Свете Цркве, није признао одлуке овог Сабора, будући да су донете без узимања у обзир мишљења Александријске Патријаршије. На његову иницијативу 1593. године у Цариграду је одржан нови Сабор Источних Патријараха, који је преиспитивао одлуке претходног Сабора и одредио московског Патријарха „да буде брат и да се назива братом православних Патријараха, једнак по чину и достојанству“. У одредбама овог Сабора, чији је иницијатор и главна личност био свети Мелетије, нема ни наговештаја да цариградски Патријарх има било какву власт над московским или било којим другим Патријархом.
 
Свети Мелетије се у својим списима одлучно супротстављао идеји превласти једног епископа у Васељенској Цркви. Његов наследник и ученик, Патријарх александријски Кирил Лукарис, такође канонизован од стране Ваше Свете Цркве, а однедавно и од стране Цариградске Патријаршије, следио је свог учитеља и активно се супротстављао папизму и одбацивао учење о примату првог по части епископа у односу на целу Цркву.
 
Сматрам корисним да подсетим Ваше Блаженство да је Сабор Александријске Православне Цркве, који је сазвао Његово Блаженство Патријарх александријски Никанор 1867. године, осудио уплитање Цариградске Цркве у послове Александријске Патријаршије, да се изјаснио за равноправност свих Патријараха и изјавио да Предстојатељ Цариградске Цркве нема право да се уплиће у послове других Цркава. Тадашњу осуду уплитања Цариграда у послове Александријске Цркве подржале су Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Кипарска и Грчка Црква.
 
У наредним годинама и александријски Патријарси су се више пута изјаснили за чистоту светоотачког учења о Цркви и православног Предања. У вези са једностраним давањем аутокефалности од стране Цариградске Патријаршије Албанској Цркви, Патријарх александријски Николај V писао је 1937. године: „У последњим годинама, са једне стране у општецрквеним питањима, а са друге – у питањима пружања и признања аутокефалности Црквама, прилично чудно је постављено да од средине прошлог (тј. XIX) века, тачније од тренутка давања аутокефалности Грчкој Цркви, Пресвети Апостолски Цариградски Престол, потпуно занемарујући релевантне каноне Цркве, обичаје који у њој преовлађују, делује потпуно једнострано, игноришући Предстојатеље свих Помесних Аутокефалних Цркава“.
 
Жалосно је што сте се Ви, драги брате, тако лако одрекли славног наслеђа Александријске Цркве, канонског православног предања, које су верно чували Ваши блаженопочивши претходници вековима, и кренули путем раскола и мирења са незаконитим деловањем садашњег цариградског Патријарха.
 
Поступци Патријарха Вартоломеја у Украјини постали су остварење подмуклог плана непријатеља Православља, који су желели да Русију и Руску Православну Цркву отргну од Грчких Цркава. Знали смо за овај план, али нисмо губили наду да ће се Његова Светост цариградски Патријарх усудити да се, уз Божију помоћ, одупре притиску моћне политичке снаге. На велику жалост, то се није догодило и као резултат тога Патријарх Вартоломеј је својим поступцима уништио јединство Васељенског Православља. Дубоко жалим што сте сада и Ви постали саучесник у овим поступцима.
 
Ваше блаженство, уочи Свете Четрдесетнице, братски Вас позивам да преиспитате своје одлуке и да престанете да подржавате раскол у Украјини, како не би поцепали Христов хитон без шавова – Цркву Божију.
 
С љубављу у Господу,
 
+КИРИЛ,
 
Патријарх московски и целе Русије
 
Извор: Моспат.ру
ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Саопштење Светог Синода Руске Православне Цркве од 28. јануара 2022. године
 
Митрополит Иларион говорио о оснивању Патријаршијског егзархата у Африци
 
Основан Патријаршијски егзархат у Африци

 

РУСКА ЦРКВА АЛЕКСАНДРИЈСКА ЦРКВА ПАТРИЈАРХ КИРИЛ САОПШТЕЊЕ

 

offline