НА ПРАЗНИК СВЕТОГ ИСИДОРА: ПОДСЕТНИК НА ЊЕГОВЕ ПОСЛАНИЦЕ
Данас, 17. фебруара 2026. године, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Исидора Пелусиота, подсећамо се приказа прве, од четири издате, књиге његових *Посланица* у издању Издавачке куће „Синај“ Епархије зворничко-тузланске.
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, а у преводу са грчког језика Ђорђа Рафаиловића, ова књига представља значајан духовни и богословски догађај за нашу помесну Цркву. Личност великог подвижника и учитеља Цркве, савременика и духовног ауторитета епохе Светог Кирила Александријског, и данас нам проговара кроз своје надахнуте посланице.
У наставку доносимо приказ прве књиге *Посланица*, који је написао Срђан Мастило а који је оригинално објављен у часопису ''Животворни Источник'' број 47.
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, а у преводу са грчког језика Ђорђа Рафаиловића, ова књига представља значајан духовни и богословски догађај за нашу помесну Цркву. Личност великог подвижника и учитеља Цркве, савременика и духовног ауторитета епохе Светог Кирила Александријског, и данас нам проговара кроз своје надахнуте посланице.
У наставку доносимо приказ прве књиге *Посланица*, који је написао Срђан Мастило а који је оригинално објављен у часопису ''Животворни Источник'' број 47.
ОТАЦ СВЕТОГ КИРИЛА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ МЕЂУ НАМА
СВЕТИ ИСИДОР ПЕЛУСИОТ, ПОСЛАНИЦЕ, КЊИГА ПРВА, БИЈЕЉИНА, 2023. ГОДИНА
Са благословом Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај је у преводу Ђорђа Рафаиловића са грчког језика издала прву књигу Посланица Светог Исидора Пелусиота. Личност и дјело Светог Исидора, као и контекст у којем настају његови списи, чине овај преводилачки и издавачки подухват изузетним доприносом изграђивању наше Цркве.
Вријеме у којем је дјелао Преподобни Исидор Пелусиот су обиљежила богословска прегнућа која су пресудно одредила христолошки израз вјере Цркве. Довољне су двије илустрације да бисмо увидјели одлучујући утицај тих деценија на долазећа вијекове. Половином четвртог стољећа, када је Свети Исидор рођен, битка Светог Атанасија Александријског и Аеција, односно Светог Василија Великог и Евномија је била у пуном замаху. Док у четвртој деценији петог вијека, када се Свети Исидор упокојио, мир између Цркве у Александрији и Цркве у Антиохији није био постигнут, иако је Свети Кирило Александријски поразио Несторија Цариградског.
Дакле, добили смо прилику да на нашем језику читамо списе човјека који је био савременик два Васељенска Сабора, великих богословских сукоба, па и прогонстава знаменитих Епископа и богослова. Велика је привилегија имати прилику да кроз писма непосредног свједока ових збивања стекнемо увид у живот Цркве у овим преламајућим деценијама.
Разумије се да је тема многих писама тумачење одређених светописамских стихова, а нарочито је интересантно пратити ерминевтички метод Светог Исидора који се не уклапа ни у један из бинарне понуде којом смо учени. Нити у потпуности имплементира александријски алегоријски метод, нити је очигледна приврженост антиохијском историјском типу егзегезе.
Бројна су писма у којима се очитују богословски изазови Цркве тога времена. У њима је очигледан дар Преподобног Исидора Пелусиота да у једној реченици сабере опширна исповиједања водећих богословских ауторитета свога времена. „Бог се очовјечењем није промијенио, нити су измијешане природе, нити су раздвојене већ је један вјечни и беспочетни Син, и прије Оваплоћења и послије Оваплоћења, и тако Му се клањамо.“ (Писмо 419). У наведеној мисли се јасно препознаје христолошка проблематика Сабора у Ефесу 431. и долазећег Сабора у Халкидону 451. године.
Човјек који је усмјеравао богословска исповиједања Цркве у Исидоровом времену био је Свети Кирило Александријски.
У каквом односу стоје Свети Исидор и Свети Кирило? У изразито блиском, јер Свети Кирило је стасавајући провео одређено вријеме у Исидоровој монашкој обитељи у Пилусијским горама. Човјек чији утицај на Сабору у Ефесу је био пресудан у одношењу преваге над пренаглашеностима антиохијске школе кроз уста Несторија Цариградског је Светог Исидора Пелусиота називао оцем.
У Писму 370. Свети Исидор апелује на Светог Кирила да престане са свађама. Ваљано је претпоставити да је ријеч о сукобу са Црквом у Антиохији који се није смирио послије Сабора у Ефесу 431. године. Томос сједињења између Кирила Александријског и Јована Антиохијског из 433. године је покушао да утиша сукобе, али Сабори у Халкидону 451. и у Цариграду 553. су учинили очигледност превеликих провалија, непревазиђених ни до данас, које су се појавиле између Александрије и Антиохије.
Свети Кирило Александријски јесте на Сабору у Ефесу своја виђења христолошке проблематике учинио исповиједањем Цркве, али само седам година након његовог упокојења, Сабор у Халкидону је обзнанио орос који је од стране многих у Цркви означен као издаја богословља Светог Кирила Александријског. Наступио је мучан раскол. Након стогодишњег настојања да се раскол између диофизита и монофизита превазиђе, 553. године бива сазван Сабор у Цариграду. Тражио се начин како да монофизити изађу из халкидонске ноћи, а да диофизите не престане да обасјава халкидонска свјетлост. Разумије се да такво рјешење није могло бити пронађено.
На Сабору у Цариграду су први и, колико нам је познато, једини пут у историји Цркве осуђени упокојени богослови Цркве, односно њихови списи. Критеријум осуде списа и њихових аутора је био једноставан: критика личности и богословља Светог Кирила Александријског. Неколико претходних напомена ће послужити да стекнемо увид у изузетну важност личности и дјелања Преподобног Исидора, јер га је Свети Кирило Александријски — човјек који је својим богословљем пресудно утицао на сазивање, рад и рецепцију три Васељенска Сабора — именовао својим оцем.
„Наклоност не види чисто, а одбојност не види уопште. Ако желиш да имаш поглед чист од застрањења, немој да доносиш исхитрене одлуке, већ да истражујеш узроке са праведним судом. Јер и Бог Који познаје све и пре него што се деси, желео је са човјекољубљем да сиђе и да чује јадиковање Содомљана, учећи нас овим да треба да истражујемо сваки случај са прецизношћу. Јер многи од оних који су се сабрали у Ефесу те осуђују као да се бориш против својих личних непријатеља, и да не тежиш на православан начин ономе што има везе са Исусом Христом.“ (Писмо 310).
У овом Писму Светом Кирилу Александријском видимо бројне референце на догађаје који су се збили у прве четири деценије петог стољећа; од осуде и прогона Светог Јована Златоустог, у којем је пресуђујућу улогу имао Кирилов стриц Теофил Александријски, до оштрих неслагања александријског и антиохијског христолошког исповиједања на Сабору у Ефесу која су прерастала у горке сукобе. Свети Исидор Пелусиот се не устручава да тамним бојама ослика Теофила Александријског. Разлог Исидорове смјелости можемо пронаћи у чињеници да он беспоштедно критикује Теофилову конфликтну нарав послије упокојења прогонитеља Светог Јована Златоустог, али Исидорова храброст је очигледна и у писмима упућеним савременим му епископима.
Свети Исидор Пелусиот се није устручавао да изрекне оштре критике онима којима се критике не изричу, осим ако не недостаје храбрости коју је пелусиотски подвижник очигледно стекао. Ријеч је, дакле, о епископима који су чинили крива дјела, а Светог Исидора није оковао страх или спутала жеља за привилегијама да се представи одбраном Цркве од оних који треба да су првоборци њене вјере и њеног поретка. Сви знамо да је Црква строго санкционисала рукоположење свештеника за новац, али нема много списа који свједоче о отпору појединаца таквој пракси појединих епископа. Постоји неколико писама у којима Свети Исидор упућује оштар прекор епископу Евсевију, будући да је он спреман да дарује чин свештеника свима који су спремни да плате. Свети Исидор га назива трговцем свештенством и најдрскијим човјеком. Оптужује га да се понаша манијакално и да жуди за неприкладним стварима.
Тумачећи низ светописамских стихова, Свети Исидор нас поучава о начинима борбе против самољубља. Драгоцјени су савјети о борби против среброљубља, будући да је вријеме у којем живимо учинило компетитивност идолом сваке човјекове активности, тако даје успјех (и приход као његов израз)императив свих и мјера вриједности свега. Тешко је од једне реченице која већ пет деценија стоји у Роману у Лондону пронаћи сажетији приказ моћи новаца. Новац има, у времену у ком живимо, снагу Сунца, снагу коју сузе више немају. Преподобни Исидор научен од стране Апостола Павла је знао колико се човјек може унизити идолопоклонством према новцу тако да су његове поуке потребне свима.
Ако си савладан вирусом среброљубља који је корјен сваког зла и са манијакалним расположењем те води ка идолопоклонству, сабравши сва осећања у самом себи, одговори му са речју коју смо научили од Бога: „Господу Богу свом ћу се клањати и Њему ћу једино служити.“И он ће отићи, а ти ћеш се отрезнити и вратићеш се скромности. /Писмо 434./
Наведосмо да се Преподобни Исидор није устручавао у критици епископа и свештеника, али треба знати да он стаје у одбрану епископа, свештеника и монаха од оних који очекују њихову безгрешност. Он пише да безгрешност припада само Богу и не постоји ниједан човјек који ју је достигао. Подвижничке поуке, ерминевтичко прегнуће, судиоништво у драматичним збивањима свога времена чине писма Светог Исидора Пелусиота неизоставном лектиром свих којима су учитељи пустиње савременици и саговорници данас и овдје.
Срђан Мастило
СВЕТИ ИСИДОР ПЕЛУСИОТ, ПОСЛАНИЦЕ, КЊИГА ПРВА, БИЈЕЉИНА, 2023. ГОДИНА
Са благословом Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај је у преводу Ђорђа Рафаиловића са грчког језика издала прву књигу Посланица Светог Исидора Пелусиота. Личност и дјело Светог Исидора, као и контекст у којем настају његови списи, чине овај преводилачки и издавачки подухват изузетним доприносом изграђивању наше Цркве.
Вријеме у којем је дјелао Преподобни Исидор Пелусиот су обиљежила богословска прегнућа која су пресудно одредила христолошки израз вјере Цркве. Довољне су двије илустрације да бисмо увидјели одлучујући утицај тих деценија на долазећа вијекове. Половином четвртог стољећа, када је Свети Исидор рођен, битка Светог Атанасија Александријског и Аеција, односно Светог Василија Великог и Евномија је била у пуном замаху. Док у четвртој деценији петог вијека, када се Свети Исидор упокојио, мир између Цркве у Александрији и Цркве у Антиохији није био постигнут, иако је Свети Кирило Александријски поразио Несторија Цариградског.
Дакле, добили смо прилику да на нашем језику читамо списе човјека који је био савременик два Васељенска Сабора, великих богословских сукоба, па и прогонстава знаменитих Епископа и богослова. Велика је привилегија имати прилику да кроз писма непосредног свједока ових збивања стекнемо увид у живот Цркве у овим преламајућим деценијама.
Разумије се да је тема многих писама тумачење одређених светописамских стихова, а нарочито је интересантно пратити ерминевтички метод Светог Исидора који се не уклапа ни у један из бинарне понуде којом смо учени. Нити у потпуности имплементира александријски алегоријски метод, нити је очигледна приврженост антиохијском историјском типу егзегезе.
Бројна су писма у којима се очитују богословски изазови Цркве тога времена. У њима је очигледан дар Преподобног Исидора Пелусиота да у једној реченици сабере опширна исповиједања водећих богословских ауторитета свога времена. „Бог се очовјечењем није промијенио, нити су измијешане природе, нити су раздвојене већ је један вјечни и беспочетни Син, и прије Оваплоћења и послије Оваплоћења, и тако Му се клањамо.“ (Писмо 419). У наведеној мисли се јасно препознаје христолошка проблематика Сабора у Ефесу 431. и долазећег Сабора у Халкидону 451. године.
Човјек који је усмјеравао богословска исповиједања Цркве у Исидоровом времену био је Свети Кирило Александријски.
У каквом односу стоје Свети Исидор и Свети Кирило? У изразито блиском, јер Свети Кирило је стасавајући провео одређено вријеме у Исидоровој монашкој обитељи у Пилусијским горама. Човјек чији утицај на Сабору у Ефесу је био пресудан у одношењу преваге над пренаглашеностима антиохијске школе кроз уста Несторија Цариградског је Светог Исидора Пелусиота називао оцем.
У Писму 370. Свети Исидор апелује на Светог Кирила да престане са свађама. Ваљано је претпоставити да је ријеч о сукобу са Црквом у Антиохији који се није смирио послије Сабора у Ефесу 431. године. Томос сједињења између Кирила Александријског и Јована Антиохијског из 433. године је покушао да утиша сукобе, али Сабори у Халкидону 451. и у Цариграду 553. су учинили очигледност превеликих провалија, непревазиђених ни до данас, које су се појавиле између Александрије и Антиохије.
Свети Кирило Александријски јесте на Сабору у Ефесу своја виђења христолошке проблематике учинио исповиједањем Цркве, али само седам година након његовог упокојења, Сабор у Халкидону је обзнанио орос који је од стране многих у Цркви означен као издаја богословља Светог Кирила Александријског. Наступио је мучан раскол. Након стогодишњег настојања да се раскол између диофизита и монофизита превазиђе, 553. године бива сазван Сабор у Цариграду. Тражио се начин како да монофизити изађу из халкидонске ноћи, а да диофизите не престане да обасјава халкидонска свјетлост. Разумије се да такво рјешење није могло бити пронађено.
На Сабору у Цариграду су први и, колико нам је познато, једини пут у историји Цркве осуђени упокојени богослови Цркве, односно њихови списи. Критеријум осуде списа и њихових аутора је био једноставан: критика личности и богословља Светог Кирила Александријског. Неколико претходних напомена ће послужити да стекнемо увид у изузетну важност личности и дјелања Преподобног Исидора, јер га је Свети Кирило Александријски — човјек који је својим богословљем пресудно утицао на сазивање, рад и рецепцију три Васељенска Сабора — именовао својим оцем.
„Наклоност не види чисто, а одбојност не види уопште. Ако желиш да имаш поглед чист од застрањења, немој да доносиш исхитрене одлуке, већ да истражујеш узроке са праведним судом. Јер и Бог Који познаје све и пре него што се деси, желео је са човјекољубљем да сиђе и да чује јадиковање Содомљана, учећи нас овим да треба да истражујемо сваки случај са прецизношћу. Јер многи од оних који су се сабрали у Ефесу те осуђују као да се бориш против својих личних непријатеља, и да не тежиш на православан начин ономе што има везе са Исусом Христом.“ (Писмо 310).
У овом Писму Светом Кирилу Александријском видимо бројне референце на догађаје који су се збили у прве четири деценије петог стољећа; од осуде и прогона Светог Јована Златоустог, у којем је пресуђујућу улогу имао Кирилов стриц Теофил Александријски, до оштрих неслагања александријског и антиохијског христолошког исповиједања на Сабору у Ефесу која су прерастала у горке сукобе. Свети Исидор Пелусиот се не устручава да тамним бојама ослика Теофила Александријског. Разлог Исидорове смјелости можемо пронаћи у чињеници да он беспоштедно критикује Теофилову конфликтну нарав послије упокојења прогонитеља Светог Јована Златоустог, али Исидорова храброст је очигледна и у писмима упућеним савременим му епископима.
Свети Исидор Пелусиот се није устручавао да изрекне оштре критике онима којима се критике не изричу, осим ако не недостаје храбрости коју је пелусиотски подвижник очигледно стекао. Ријеч је, дакле, о епископима који су чинили крива дјела, а Светог Исидора није оковао страх или спутала жеља за привилегијама да се представи одбраном Цркве од оних који треба да су првоборци њене вјере и њеног поретка. Сви знамо да је Црква строго санкционисала рукоположење свештеника за новац, али нема много списа који свједоче о отпору појединаца таквој пракси појединих епископа. Постоји неколико писама у којима Свети Исидор упућује оштар прекор епископу Евсевију, будући да је он спреман да дарује чин свештеника свима који су спремни да плате. Свети Исидор га назива трговцем свештенством и најдрскијим човјеком. Оптужује га да се понаша манијакално и да жуди за неприкладним стварима.
Тумачећи низ светописамских стихова, Свети Исидор нас поучава о начинима борбе против самољубља. Драгоцјени су савјети о борби против среброљубља, будући да је вријеме у којем живимо учинило компетитивност идолом сваке човјекове активности, тако даје успјех (и приход као његов израз)императив свих и мјера вриједности свега. Тешко је од једне реченице која већ пет деценија стоји у Роману у Лондону пронаћи сажетији приказ моћи новаца. Новац има, у времену у ком живимо, снагу Сунца, снагу коју сузе више немају. Преподобни Исидор научен од стране Апостола Павла је знао колико се човјек може унизити идолопоклонством према новцу тако да су његове поуке потребне свима.
Ако си савладан вирусом среброљубља који је корјен сваког зла и са манијакалним расположењем те води ка идолопоклонству, сабравши сва осећања у самом себи, одговори му са речју коју смо научили од Бога: „Господу Богу свом ћу се клањати и Њему ћу једино служити.“И он ће отићи, а ти ћеш се отрезнити и вратићеш се скромности. /Писмо 434./
Наведосмо да се Преподобни Исидор није устручавао у критици епископа и свештеника, али треба знати да он стаје у одбрану епископа, свештеника и монаха од оних који очекују њихову безгрешност. Он пише да безгрешност припада само Богу и не постоји ниједан човјек који ју је достигао. Подвижничке поуке, ерминевтичко прегнуће, судиоништво у драматичним збивањима свога времена чине писма Светог Исидора Пелусиота неизоставном лектиром свих којима су учитељи пустиње савременици и саговорници данас и овдје.
Срђан Мастило
ИЗДАВАЧКА КУЋА СИНАЈ ЧАСОПИС ЖИВОТВОРНИ ИСТОЧНИК ДУХОВНЕ ПОУКЕ СВЕТИ ИСИДОР ПЕЛУСИОТ
