Поштовани Владико, уважени пријатељу, у минулим годинама – а реч је о безмало деценији и по – наших традиционалних разговора о Божићу, небројене су духовне, друштвено-политичке, државничке, културне и животне теме биле окосница Ваших промишљања и одговора на постављена питања и актуелне поводе. Тешко да бисмо данас могли поменути неку важну друштвену, црквену и политичку тему, а да је у годинама за нама Ви већ нисте пажљиво анализирали пред Печатовим читаоцима. Поновићемо, стога раније постављано, а још увек неразрешено питање из претходних разговора: где смо данас, колико су наше управљачке, духовне и интелектуалне елите дорасле геополитичком хаосу у којем се моћне америчкоцентричне елите опиру слабљењу униполарног света, и јачању његових алтернатива? Којој се страни света, као држава и друштво, свакако и као и појединци, морамо данас окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити?

И ја се радујем, и Богу сам благодаран, што и ове године, упркос апокалиптичкој атмосфери наших дана и на светској и на домаћој сцени, можемо да наставимо братски дијалог о разним питањима, чији је заједнички именитељ питање свих питања: бити или не бити (Шекспир), тојест живот или смрт (Шекспир у преводу Лазе Костића). Дозволите ми, пријатељу, – и више од тога, по Богу и роду брате, – да у овом контексту цитирам богонадахнуте речи Откривења, последње књиге Светога Писма, уз напомену да оне, бар по моме схватању и тумачењу, не говоре мање о нама, овде и данас, свугде и вазда, него што говоре о савременицима и сапатницима њенога светога писца, а говоре – пророчки, али и историјски – о „четири коњаника” Апокалипсе, а то су коњаник на коњу белом који „наступи побеђујући и да победи” (Откр. 6, 2), коњаник на коњу риђем коме „се даде да узме мир са земље, те да се људи међусобно кољу” (Откр. 6, 4), коњаник на коњу враном који „имађаше мерила у руци својој” са поруком „мера пшенице за динар…” (Откр. 6, 6) и коњаник на коњу сивом „коме је име Смрт”, за којим „иде пакао”, и има власт „да убија мачем, и глађу, и помором, и зверињем земаљским” (Откр. 6, 8).

Три злокобна апокалиптичка јахача, Рат, Глад и Смрт, галопирају планетом Земљом уздуж и попреко, а прете и земљи Србији, као и осталим земљама и крајинама у којима се кроз историју одржао, и још се држи и држаће се, наш многострадални народ. По правилу су добро маскирани и сакривени под разним, обично врло милозвучним и заводљивим именима и псеудонимима, али ипак не могу измаћи погледу човека који је иоле духовно окат, односно који није добровољно изабрао да буде духовно слеп. Првог јахача, међутим, писац Књиге Откривења описује као Победника на белом коњу. Тај Победник над силама зла и смрти, које имају „цара над собом, анђела бездана, коме је име на јеврејском Авадон, а на грчком Аполион” (Откр. 9, 11; додајем: и на српском Уништитељ), по овој светој пророчкој књизи и по вери Цркве није нико други до Богочовек Исус Христос, Спаситељ света и човека, Јагње Божје (види Откр. 7, 10; 12, 11; 14, 1 и 10; 15, 3; 21, 9 и 23), Верни и Истинити Који седи на белом коњу правде и победе (Откр. 19, 11), Логос Божји или Реч Божја (19, 13), Цар царева и Господар господарâ (19, 16), Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак (21, 6 и 13). Али Њега, Господа, Јединога Човекољупца, Наду нашу, већина наших савременика – па, на нашу општу жалост и срамоту, и један број Његових верника, наше браће и сестара по вери, нади и љубави – или не види или Га тек назире, заборављајући или пренебрегавајући Његову нелажну реч: „…Будите храбри, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33).

У светлу реченог – а полазећи од наше суштински заједничке позиције, онтолошке, егзистенцијалне и какве год, али ни под тачком разно идеолошке или дневнополитичке, не дао Бог – морам нагласити да се, откако „мрчим дивит и хартију”, никада, ни један једини пут, нисам огласио са политичког становишта (о партијском, које апсолутно игноришем, да и не говорим!) него да сам свагда иступао пред јавношћу као свештенослужитељ и скромни пастир Цркве, њој служећи по својој моћи, а не служећи се њоме у личне сврхе, улажући напор да изнесем оно што она учи и дела, а не оно што неком годи или што некима „чеше уши” у функцији медијске популарности, спонтане (која је ретка) или наручене и организоване (која је најчешћа). Само под овом призмом или у овом „кључу” ваља разумети и мој одговор на Ваше прво питање, као, уосталом, и све наше вишегодишње разговоре на горуће друштвене процесе и цивилизацијске изазове наших дана, а они су, у то не сумњам, „дани зли” (Еф. 5, 16).

Наша промишљања су заједничка. Заправо, Ви, поштовани пријатељу, отварајући поједине теме, годинама трасирате пут нашем заједничком промишљању. По многим питањима смо једномишљеници, али било је и случајева када смо можда имали и различите ставове и виђења, бар у детаљима и нијансама. У неку руку је то случај и са овим Вашим питањем, иначе стално актуелним. Динамика политичког живота, коју с правом називате геополитичким хаосом, довела је последњих дана до потпуног „коперниканског обрта” у светској политици. Оно што је донедавно важило без остатка, а то је америчко опирање мултиполаризму, више не важи. Тек објављена Америчка стратегија националне безбедности руши основне претпоставке поретка који је настао после рушења Берлинског зида. За почетак, примера ради, наводим само три њене тезе: свет јесте мултиполаран, либерализам као доктрина више не важи, Русија није ултимативни непријатељ. Прошле године у ово доба смо, сећате се, додуше „у рукавицама”, давали умерено оптимистичке прогнозе у односу на политику америчког председника. Предлажем да, по овом питању, останемо опрезни, по могућству и мудри, али не можемо да не констатујемо да много тога што смо обојица снажно критиковали минулих година критички сагледава и тек објављени документ о америчкој безбедносној политици, макар у верзији која до нас стиже кроз медије. Мада су оквири такве политике били несумњиво назначени у протеклој години, чињеница да је она код европских елита, тачније псеудоелита, изазвала ефекат експлозије бомбе у дневној соби говори да Сједињене Државе, и у позицији макар прокламованог одустајања од офанзивне политике, представљају суперсилу од које умногоме зависе сви други.

Ако смо нас двојица могли, пре годину дана, да уочимо или бар наслутимо да се светска политика мења и у ком смеру се мења, свакако су то пре нас и боље од нас констатовале и наше управљачке елите. Верујем да је – упркос хаосу који је изазиван да потпуно дезоријентише народ и да продуби старе и ископа нове поделе – спољнополитичка оријентација Србије у основи успела да се усклади са овим променама. Ипак, нека кадровска решења која се односе на осетљива подручја и неки политички потези наводе на утисак о бриселској агенди. Зашто, некоме је можда и јасно; мени није. Истовремено пак неке друге одлуке и поступци указују на приврженост наше државе традиционалној линији неприхватања бриселских услова и ултиматума по кључним тачкама као што су непризнавање статуса државе отетом Косову и Метохији, отпор напорима нелегитимног и нелегалног БиХ-гаулајтера и његових покровитеља да фактички укину Републику Српску, непристајање на санкције Русији, антируску хистерију и ратоборну реторику оних који нису извукли никакву поуку и поруку из историје походâ на Русију, старијих (шведски, пољско-литвански) и новијих (Наполеонов, Хитлеров), и друго.

Ја немам много информацијâ (притом не верујем превише медијским информацијама у доба „постистине” и хибридног војевања), нисам, како рекох, политички коментатор ни умишљени „аналитичар”, али ћу се, ево, осмелити да лаконски изнесем своје скромно виђење. Мислим да Србија треба и мора да се доследно, најдоследније, држи војне неутралности, али да не треба, не мора и, на крају крајева, не може бити неутрална духовно, културолошки и цивилизацијски. Духовно, српски народ се од времена примања и усвајања православнога хришћанства одликује својом трајном и истрајном оријентацијом ка „Истоку са висине” (Лук. 1, 78), окренутошћу или усмереношћу према том Истоку и према светлости која од Њега долази (древна је мудрост: ex Oriente lux, „са Истока долази светлост”; и сама реч оријентација, изведена од именице оријент, указује нам на ову истину). Овај израз, „Исток са висине”, јесте, као што знамо, једно од најлепших библијских имена Господа Исуса Христа, инспирисано речима пророка Исаије (60, 1). Духовно, дакле, ми нисмо опредељени за Исток у свој његовој ширини и разноликости јер он није само хришћански у православном издању ни само муслимански, где, поред разликâ, имамо и не мало додирних тачака, већ и хиндуистички, будистички, конфучијански, шинтоистички…, где додирне тачке налазимо, ако их налазимо, тек у промилима. Нисмо ни за Запад, са којим смо у првом хришћанском хиљадугодишту били заједно, уствари једно, у једној Цркви, затим вековима напоредо, једни поред других, као православни, римокатолици и протестанти, а данас смо, нажалост, сви хришћанска мањина на донедавно постхришћанском, а данас, све више и више, антихришћанском Западу.

У овом контексту, ми смо „изнад Истока и Запада”, према премудрим речима светога Владике Николаја: нисмо ни „Исток на Западу” ни „Запад на Истоку”, како гласи апокрифна књижевна формулација, по „уметничкој слободи” приписана Стефану Немањи, коју он никад није изговорио, а коју неупућени и незнавени сматрају аутентичном. Ми заправо – духовно, а затим и културолошки, цивилизацијски, што значи и историјски – припадамо православном Истоку, а не савременом Западу који се ни у теорији ни у пракси више не надахњује хришћанством. Дозволите ми да закључим речима бесмртнога Солжењицина: ми не хрлимо ни надесно ни налево, ми хрлимо увис! Стога смо, увек и свагда, онде где је, без обзира на тренутне „политичке односе”, истинска православна васељена, „византијски Комонвелт”, и велика православна Русија, без које нас данас не би ни било, а уз чију моћну лађу ће остати привезан и наш мали српски чамац (чун, како је говорио мој блаженопочивши имењак, патријарх Иринеј) на бурној пучини данашњега света.

Својим одговорима на питања о важним епохалним раскршћима и недоумицама до којих су нас историјске и геополитичке околности довеле, о изборима и одлукама с којима су нас суочиле, Ви сте у одговорима исписали не само низ памћења вредних кратких есеја о нашем добу, већ сте – пажљиви читалац би то лако могао утврдити – створили својеврсну слојевиту и богату фреску једног доба. Одговорност за тај подухват није мала, јер – написано с интелектуално часним наумом – траје. Траје у времену, обавезује у памћењу. Данас, када се колективно ближимо могућем великом ратном светском сукобу који – ако се догоди – тешко да ће нас мимоићи, да ли мислите да сте довољно јасно уочили, па потом и оштро упозорили на то што нам се спрема? То важи и за шири геополитички план, али и за овдашњи стицај актуелних трагичних, губитничких околности, које нашу земљу доводе на ивицу опстанка. Да ли сте можда пропустили да именујете и опоменете недостојне, а моћне актере наше стварности, чија улога у општем слабљењу земље није занемарива?

Помало сам збуњен овим питањем, сроченим у кондиционалу („могући велики ратни светски сукоб”, „ако се догоди…”), при чему у наставку мислите да је светски сукоб, фатални Армагедон, заправо неизбежан и да је требало да управо ја (не знам само у ком својству) „јасно уочим” и „оштро упозорим на то што нам се спрема”, а посебно да „именујем и опоменем недостојне актере”, одговорне за слабљење земље.

Као прво, нико, па ни ја, не може да на основу предвиђања, ма колико оно деловало као вероватно, готово извесно, именује, упозорава и опомиње било кога осим самога себе. То, ево, радо и чиним, и то искрено, а не театрално да ме виде, чују и хвале људи, нарочито не лажни душебрижници и самозвани „заштитници грађана” из познате „јавне сфере” којој су за све криви Српска Црква и њен Патријарх, а у фусноти или загради и Ваш саговорник као наводни Патријархов alter ego. Друго, према канонским прописима Цркве немам право да арбитрирам у питањима која се налазе у домену државе, што не значи да нисам отворено и искрено, in optima fide, изнео свој скромни став кад год је био очекиван или тражен од мене, а гдекад, признајем, и спонтано, без очекивања и тражења, никада пак у функцији медијске самопромоције, што препуштам зна се коме. Све у свему, не занемарујући могуће „екскурсе” ЕУ-ропских лидерчића и фирерчића, надам се да ће најпре љубав и милост Божја, а за њом и елементарни инстинкт самоодржања, уразумити, отрезнити и „приземљити” свет и његове моћнике да изаберу живот, а не смрт, договор, а не Армагедон.

Иако сам овим исказом како-тако и колико-толико одговорио на Ваше питање, осећам потребу да дометнем још неколико мисли. Можда смо раније одвећ куражно говорили да су мање-више јасни обриси новог поретка у свету и да ће до ступања тог новог поретка на сцену доћи уколико се не остваре самоубилачке намере западних елита, односно ако света уопште и буде. Мада су се, опростите на изразу, сумануте претње владајућих западноевропских политичара да ће, тобоже ради одбране, напасти Русију већ у овој деценији, понављале у програмираној фреквенцији, верујем да ће их најновији светски поредак (чији рељеф, а не више контуре, јасно креира нова америчка политика и који ступа на сцену много брже него што смо се надали), као и одвраћајућа руска оружја, обесхрабрити. Не знам да ли то више има много смисла, али морамо се надати и у утицај и ангажовање западноевропских хришћана, њихових Цркава и духовних предводника.

Нас пак сада више треба да занима откуда то окретање ка миру, какви су му духовни и идејни основи. У неку руку можемо повући паралелу између величанствене духовне обнове у Русији, крајем прошлог и, нарочито, почетком овог века, после најсуровијег гоњења и смртног страдања милионâ и милионâ људи у гулазима, и, са друге стране, враћања у јавни живот милионâ америчких хришћана после неолибералног терора и џендер-терора, који није директно убијао људе, али су страдале, и даље страдају, стотине милиона људских душа широм света. Дакле, не арбитрирајући по детаљима политике двеју светских сила, ипак морамо признати да се у обема, у једној раније, кроз православну веру и начин живота, а у другој нешто доцније, кроз покрет МАГА и сличне, враћа хришћанска вера и етос који је очувао свет до дана данашњега.

Да закључим! Моје је мишљење да се актуелна промена тиче међусобног односа великих сила, а затим и њиховог односа према Европи, али и да се радикална промена духовне парадигме од двеју варијанти безбожног терора ка наглашеном истицању јеванђелских вредности од стране владајућих структура, по којима настоји да живи већински део народа двеју великих земаља, а десила се у кратком временском периоду од само неколико деценија, тиче свих земаља хришћанскога света, па тако и Србије и српског народа. Надам се и верујем да ће и наше управљачке елите то схватити благовремено и престати да по сваку цену следе бриселске постхришћанске агенде и уцене, а прамац нашег народног и државног брода управљати у смеру којим га је упутио Свети Сава.

Из претходног питања произилази и ово извесно понављање реченог: као неко ко по свом утицају, положају и ауторитету може много да учини, да ли сте довољно енергично и одлучно опомињали и критички дискутовали, дакле јасно проблематизовали одлуке српске управљачке елите и њених потеза у одређивању судбине земље? Да ли сте указивали на грешке (а последице које живимо потврђују да су грешке озбиљне), што је, с обзиром на Ваш утицај, било могуће, целисходно, а уз нешто добрих околности – можда и спасоносно? Да ли грешимо када кажемо да сте, повинујући се духу извесних правила о месту и положају Цркве у држави, избегли јавну реч и ангажман?

Не могу у себи, у оном што радим, о чему говорим, да препознам било какву моћ или утицај у односу на управљачку елиту или било који други слој нашега народа и нашега друштва. Немам и не желим да имам моћ ни према својој браћи свештеницима Епархије бачке. Само се трудим да се држим Христових речи, Његових заповести, и да, када је потребно, браним интересе Цркве. Ништа друго. Не дај Боже! Нисам никоме наметао своје мишљење, поготову нисам нудио некаква готова решења. Ту бих се нашао на туђем послу.

Ако некога занима моје мишљење, могу да га изразим. Другачије не! Сигуран сам, пак, да су моји ставови, о било ком кључном питању које се тиче наше Цркве, нашег народа, његове садашњости и будућности, доступни свакоме кога занимају. У њима се могу препознати грешке, али и неки исправни судови, што, наравно, не значи да сам непогрешив.

Укратко, јавну реч или јавни ангажман никада нисам избегавао, не избегавам и нећу избегавати. Никада, међутим, нећу говорити као политичар – то препуштам зна се коме из редова епископата и свештенства – него само и искључиво као скромни епископ Српске Православне Цркве и Православне Цркве Христове у њеној целини и пуноћи.

Када се поведе реч о последицама друштвених и политичких догађања у години која је за нама, из елитних редова наше универзитетске интелигенције слушамо тврдње попут  ове: „У нашој јавности имамо деградацију не само медија већ и јавног живота уопште, у културу арогантног незнања – својеврсну ‘дебилизацију’ политике и културе. Главна негативна последица је радикална примитивизација наше јавности“, што се даље појашњава као својеврсни „пад у предмодерно стање“. Да ли се пред овим, по последицама очигледно узнапредовалим негативним антицивилизацијским процесима, Црква држала превише пасивно?

Најпре да кажем да се, у великој мери, слажем са дијагнозом, иако сам уверен да дух „модерне” и „постмодерне” није тако углађен како га многи често себи и другима представљају. Изузетак правим код оцене да „падамо у предмодерно стање“. Постоје идеолошки разлози из којих се модерна украшава, а иза њих се крије неуспели покушај да се друштво изгради на атеистичким основама или, како је говорио свети старац Јустин Ћелијски, да се свет уреди без Бога. Однос слободе и правâ личности, такозваних људских права, која иначе најгрубље газе они који их најгрлатије прокламују, односно питање организације друштва ради добробити свих, у „предмодерном”, „модерном” и „постмодерном” добу, треба пажљивије анализирати и питање је које би доба однело превагу. Али ову тему бих, Боже здравља, оставио за неки наредни разговор или засебан ауторски текст на страницама Печата.

Не заборавимо како је спроведена Француска револуција и какви су је гнусни злочини пратили, односно тачније, нису је тек пратили као неки епифеномен него су били принос њених првина и прави показатељ природе њених плодова у процесу изградње друштва на атеистичким основама. Изграђивати демократско друштво не водећи рачуна о духовном животу народа исто је што и очекивати жетву без сетве: родиће коров. То данас доживљава Европа, Запад, некадашњи хришћански свет. Протеран је Бог најпре са универзитета, а потом и из читавог јавног живота, у домен приватног. То је основни разлог „дебилизације” јавне сфере; јер где нема Бога, ту нема ни човека. Хуманизам је пропала идеологија и о томе треба јавно говорити. Све његове идеје, оличене у покличу „слобода, једнакост, братство”, показале су своја наказна лица. Јер, унапред је на потпуни неуспех био осуђен покушај да их људи остваре претходно „убивши Бога”.

Данас смо на историјској раскрсници, судбоносној за читаво човечанство. Или ћемо се вратити Богу или ће се на нама у потпуности и до краја остварити злослутне речи несрећнога Ничеа којима је наслућивао „долазак трагичне епохе”. И сама идеја истине за њега је представљала ропство, последње ропство човека, – сенку „убијеног Бога” коју треба одлучно, бескомпромисно и дефинитивно одбацити. „Можда је лаж нешто божанско?” – питао се, злослутно најављујући еру постистине. „Припрема се – говорио је – катастрофа због које ће се цела Земља савијати у грчевима. Биће то долазак нихилизма.”

Надамо се у Бога Живога, Животодавца, да ће у људима ипак превладати разум и да ћемо се – макар у дванаести час – сетити савести и опаметити, да ћемо се вратити Богу, а тако и истини, врлини, доброти и свему што је достојно хвале, достојно боголиког бића какво је човек. Без повратка Богу, сигуран сам, „дебилизација друштвеног живота” ће бити еуфемизам за стање које ће наступити.

После овога скромнога размишљања дајем, у мало речи, и непосредни одговор на Ваше питање да ли се Црква – конкретно Српска, а по синекдохи и свеопшта, универзална, Католичанска или Саборна – пред овим процесима „држала превише пасивно” (при чему ове речи не схватам као Ваш лични став него као „трансмисију” свакодневних медијских инсинуација и флоскула): не да се није држала „превише пасивно” него се, у оквиру своје мисије и датих могућности, држала активно. И овај наш разговор видим, уосталом, као вид активног држања и деловања Цркве.

После трагедије на железничкој станици у Новом Саду дошло је до бурних политичких кретања и немира у нашој отаџбини, по многим својим одликама досад незабележених. Распламсале су се велике политичке страсти и настале дубоке поделе у народу. Наша Црква, као што је то одувек чинила, испуњавала је своју духовну мисију и у нашем историјском тренутку: не опредељујући се ни за једну сукобљену страну, настојала је да молитвом и саветом утиче на завађену браћу упркос томе што су многи покушавали, и још покушавају, да је увуку у политичке игре. Како одолети искушењима које је наметнуло ово време?

Тужна је истина да је идеологија неолиберализма својом самртничком руком, преко својих протагониста на Западу и код нас, шчепала за гушу и завела део наше омладине, као и део образованих људи, који су, изгледа, спремни да јој сопственом и туђом крвљу продуже живот. Они су прихватили потпуно апсурдну и лажну тезу да се кроз сукобе, неслогу и поделе може изградити стабилно и уређено демократско друштво. Као да се ишта може постићи додатним, потпуним и вулгарним срозавањем темељних вредности наше цивилизације!

Када првог суседа или чак рођака видите као непријатеља због другачијег политичког мишљења, а вође сукобљених опција одбијају идеју о било каквом компромису, акамоли консензусу, долази до борби у којима се не надмећу идеје и мишљења нити побеђује памет.

Либерализам, поготову онај који је самоме себи додао префикс нео, довео је људско друштво у кризу која је заправо незапамћена у историји. То је криза истине, криза вредности, криза смисла. О томе се данас говори као о „кризи либералне демократије”, али у основи је реч о кризи вере, о апостазији или богоотпадништву код једног дела становништва, код нас махом онога који је идеологију комунизма својих дедова и очева заменио не мање безбожном идеологијом неолиберализма.

Нажалост, разни са разних страна би да и Цркву увуку у ово политичко блато, да не употребим тежу реч. Хвала Богу, свети апостол Павле нас учи да се до истине не долази сукобима и препиркама: „Ако ли неко мисли да се свађа – ми таквог обичаја немамо нити Цркве Божје” (IКор. 11, 16). Баш насупрот, он нам поручује: „Не старајте се свако за своје него свако и за оно што је других. Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу” (Филипљ. 2, 4 – 5), јер ако „исто мислимо међу собом по Христу Исусу” (Римљ. 15, 5), онда ћемо и сви исто говорити, „утврђени у истом разуму и истој мисли”, и неће бити раздора (у стриктном преводу раскола) међу нама (IКор. 1, 10). До оваквог јединства се не долази испразним препирањем, дебатама и мудровањем, а још мање агресивношћу или, штавише, голим насиљем, него покајањем и молитвеним животом, задобијањем благодати Светога Духа. То је живот Цркве. То је једино спасоносно за човека и људско друштво у целини, па и за наш српски и светосавски народ.

Све време, то је била једина порука Српске Цркве, једина порука нашег Светејшег Патријарха: лично покајање пред Живим Богом и узајамно праштање свакога свакоме. То је предуслов сваког политичког и друштвеног договора, а и више од тога – сваке могућности поновног достизања изгубљеног духовног јединства, благодатне кохезије народа, саборности, свега онога што су упропастили „одрасли”, манипулишући младима, незрелим и неискусним. Тај позив и глас Јеванђеља Христовог чуо је, и препознао, свако ко је имао довољно слуха и духовнога разума. Свима осталима нека Господ дометне и једно и друго!

У овом контексту нека ми буде допуштено да наведем и већи део свог обраћања после помена трагично настрадалима на железничкој станици у Новом Саду, упућеног верницима у новосадској Саборној цркви непосредно после трагедије, 3. новембра 2024. године. Оно је у медијима углавном прећутано. У међувремену је створен медијски наратив по којем је, како тврде једни, за све крив „режим”, као и сви они који не подржавају блокаде и пратеће насиље, а како мисле други, за све су криви „блокадери” и њихови страни покровитељи и домаћи организатори. Притом се од свих грађана Србије очекује и захтева безрезервно опредељивање – или си сто-посто за „нашу децу”, за „наше студенте” и све њихове акције, чак и оне које се иначе свуда у свету сузбијају применом силе од стране полиције (у САД и војске), као и за придружене „мирне грађане”, о чијој „мирноћи” и „мирољубивости” сведоче небројене немиле сцене са улицâ и из јавних установа, или си сто-посто против њих јер се они сви, без изузетка, у овој визури имају сматрати за продане душе и рушитеље, једном речју за усташе, што свакако није тачнo. Могућност другачијег приступа се искључује, а медијски активисти – част изузецима! – просто забрањују предлоге да се рововска идеолошка подела, праћена обостраном нетрпељивошћу и мржњом, замени љубављу, добром вољом и отвореношћу за људски, хришћански и братски дијалог као једини прави метод да се дође до конструктивног и саборног сагледавања свих аспеката кризе и до њенога превазилажења. У том свом обраћању верницима покушао сам да, са што мање речи, артикулишем управо овај приступ и овакав метод. Ево шта сам тада изговорио:

„Драга браћо и сестре, помолили смо се на крају свете Литургије – пре отпуста, у њеном току – за душе наших новопострадалих суграђана, невиних жртава нашег општег људског немара, недостатка одговорности и неосећања за светињу живота као дара Божјега. Нису криви само они који су непосредно имали погрешне приступе и извршили преступне пропусте, који, током више деценија, нису осигурали огромни терет од стотинâ тона тамо где – ево, видели смо – седе људи, седе стари, млади и деца, седе здрави и болесни, а за трен ока страдају на овај страшни начин. Кривица је до свих нас ако све што вршимо вршимо као кулук, као од беде, као ни себи ни своме, са можда јединим интересом: да ли се то исплати и где сам ту ја?

Нажалост, у наше дане влада, увелико, дух практичног материјализма, дух такозваног потрошачког друштва, дух ,нове епохе’, дух немилосрдног отимања и присвајања, вера да ће нам срећу донети ако што више имамо. Притом нам најгори пример дају управо они људи који себе сматрају вођама народâ, државâ и силâ, а који су напојени тим смртоносним духом. Не треба се заваравати – изумитељ тога духа је Сатана. Он је први рекао да му није довољно оно што му је Бог даровао, а био је први по части од свих анђела Божјих, најугледнији анђео, због чега је носио име Луцифер (Лучоноша, Светлоноша). Нажалост, то име је касније постало обележје и синоним не више светлости него најцрњег, најгушћег и најдубљег мрака, крајње невиделице, како би наш народ рекао.

Зато сви ми – полазећи од најмањега што треба да урадимо у животу, од најситнијега на први поглед, и стижући до најкрупнијега – треба да схватимо да све ваља радити као када вршимо богослужење у храму, што боље можемо, са свешћу да све што радимо радимо из љубави и бриге за ближње своје и за себе саме. Докле год тај дух не замени наопаку мисао ја сам важан, нико други није важан, овакве ствари ће се, нажалост, понављати, и то не само код нас – сведоци смо да се то дешава у целом свету. Зато, нека нам ова трагедија буде тужан, али пресудно важан повод за измену нашег става према животу, према нашим послушањима и дужностима, према нашем укупном начину живљења, делања и мишљења. Треба, рецимо, да направимо или поправимо неку ситну ствар – направимо је или поправимо као када за храм Господњи правимо нешто што ће бити намењено и освећено (освештано) за богослужење. Тада ће бити много, много мање оваквих тужних случајева, оваквих трагедија, оваквих наших свеопштих огрешења о етос свете Цркве и о неискорењиви морални закон који је Сведобри Господ, Једини Човекољубац, занавек усадио у боголику природу сваког људског бића.”

Дозволите ми да резимирам! Где нема вере у Бога, нема ни места за темељне вредности живота и морала, а где нема тих вредности, не може бити ни заједничког језика међу људима. О томе сликовито сведочи позната библијска повест о зидању вавилонске куле. Та повест, а не популарна бајка о „хиљаду цветова у једној башти”, саопштава и нама, овде и сада, истину о Путу, Истини и Животу, о путу који води у живот. Јер, духовна башта је једна ако је баштина једна! Баштина овде значи наслеђе, свештено Предање (оно што нам је предато на чување, у Цркви), секуларним речником – традицијa. Ако смо добри градинари, у нашој градини или башти успеваће хранљиви и укусни плодови, а не отровни коров и трње.

Неретко, слушамо оптужбе да је Црква крива за све оно што се данас догађа у нашем народу. Чини нам се до су то углавном гласови оних који не познају Цркву, који не посећују богомоље. Многи од њих потичу из богоборачких породица које су, захваљујући нападима на Цркву, од краја Другог светског рата стицале позиције у друштву. Препознајете ли такве личности међу истакнутим актерима на политичкој сцени?

Да. Има их, нажалост много више него што сам претпостављао.

Због тога што  нисте стали на њихову страну многи прозивају и за све недаће оптужују неке архијереје наше Цркве, пре свих Његову Светост патријарха Порфирија и Вас. Како се борити с таквим оптужбама?

To су најчешће они из Вашег претходног питања, али нису само они: то су и наша „новоправославна”, „модерна”, „еманципована” браћа-разбраћа (разбраћа по њиховој иницијативи, не по нашој). Не треба се уопште борити с њиховим оптужбама. Ко год има савести и располаже елементарним когнитивним мерилима може да схвати шта су њихови мотиви и колико су озбиљни и одрживи њихови аргументи. Оне пак који се руководе погрешним начелом „нећеш ме убедити ни ако ме убедиш” (ово је грчка мудрост: οὐ μὲ πείσῃς κἂν μὲ πείσῃς) не вреди ни убеђивати ни преубеђивати: осим превеликог чуда Божјег њима лека нема.

Њихове оптужбе су, суштински, највеће похвале нама, скромним благовесницима Христовог Јеванђеља. Сâм Христос, Једина Самоистина и Свеистина, поручује нам: „Блажени сте када вас због мене стану срамотити, и прогонити, и лажући говорити против вас сваку могућу рђаву реч. Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас” (Мат. 5, 11 – 12). Ову богочовечну поруку понавља и свети апостол Петар: „Ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божји, Дух славе и силе, почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате” (IПетр. 4, 14). Пред Своје страдање и распеће, у опроштајној беседи апостолима и ученицима, Господ Христос опет поручује: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене омрзнуо пре него вас! (…) Ако мене гонише, и вас ће гонити (…) због имена мојега јер не познају Онога који ме посла” (Јов. 15, 8 – 21). „Слава Богу за све!” – говорио је свети Јован Златоуст, оклеветан и мучен као нико од нас, а од Господа, његовог и нашег, посмртно прослављен као мало ко. Мени преостаје само то да поновим његове речи, речи правога хришћанина и правог епископа Христове Цркве.

Постоје свештена лица која су се определила за једну,  такозвану „блокадерску“ страну. Како Ви гледате на такве појаве?

За свештеника који се по рукоположењу пред светим Јеванђељем, а то значи и пред Свемогућим Богом, зарекао да ће чувати народ у црквеном јединству и дату реч, светију од било које заклетве, запечатио речима: „Нека ми Свезнајући Бог буде сведок да моја обећања нису лажна, а ако су лажна, нека ми правични осветник буде Бог”, па после јавно, без трунке стида, учествује у завађању и дељењу народа, тешко је веровати и тврдити да има свештеничку свест и савест. Коме ће такав свештеник дати очински савет и кога утешити када један део свог народа или своје пастве види као непријатеља? Да ли он разуме или не разуме да је Црква исто што и Народ Божји и да, учествујући у антагонизацији верног народа, цепа Цркву? Његова Светост Патријарх је то ове године више пута наглашавао у својим беседама.  Само један случај је ружнији и тужнији од овога – када то чини и један епископ наше Цркве, тврдећи, између осталог, да није човек онај ко није за студенте. Какве везе са Православљем може имати оваква дехуманизација људских бића, и то само зато што заузимају другачији политички став од његовог? Напомињем да свештено лице уопште и не сме јавно заступати чисто политичке ставове. Уосталом, да ли је Христос за Јуду који Га је издао или за оне који су Га на крст разапели рекао да нису људи или је умро и васкрсао и за њихово спасење? Није то рекао него је Јуду у тренуцима његовог издајства поздравио целивом и речју пријатељу (Мат. 26, 49 – 50; ср. Марк. 14, 43 – 45 и Лук. 22, 47 – 48), а за оне који Га распињу молио се речима: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!” (Лук. 23, 34).

Црква није остајала нема пред поделама које су заразиле организам народа и државе. Много пута су протеклих месеци Његова Светост и готово сви архијереји у Србији позивали на помирење, братску љубав, међусобно праштање, поручујући да једни друге треба да видимо као браћу и сестре без којих не можемо. А то је сушта истина! Свети Синод је у марту 2025. изјавио да наша Црква, позивајући на братски дијалог, широм отвара своја врата и за све одговорне друштвене чиниоце.

Имајући у виду да процеси у друштву могу представљати искушење за многе вернике, па и свештенике, Свети Архијерејски Сабор је, већ 1990. године, у Саопштењу за јавност истакао: „Црква је изнад приземне политике и свих странака. Она не дели него сабира и уjедињуjе, па стога позива све верне да не заборављаjу да су сви Једно Тело Христово у светом Причешћу, независно од политичких опредељења и страначке припадности. Сабор посебно наглашава да jе недопустиво свако професионално бављење свештених лица политиком, а поготову њихово активно ангажовање у странкама.”

Међу студентима београдског Богословског факултета има и оних који су повремено обустављали факултетску наставу. Да ли би се то могло десити да су на месту ових студената били студенти ваше генерације, с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлога века?

Ни у ком случају! Ми, тадашњи студенти теологије, били смо, гледани споља, „шака јада”, али духовно, суштински, били смо јачи од тада владајуће атеистичке и ригидно антицрквене идеологије и пропаганде, много израженије у Србији него у „западним републикама”. Били смо изнутра јединствени, са благовременом информацијом од старијих колега пред ким треба прећуткивати нека своја гледишта јер „тај и тај” то дојављује „тамо где треба”. На ову тему бих волео да, ако ми Бог дâ још довољно времена овде на земљи, испишем један број мемоарских страница.

Слика о „блокадерству” на нашем Богословском Факултету у Београду је искривљена, једноставно речено – тема је пренаглашена. У самој ствари, групица – занесена или изманипулисана – проглашена је у познатој медијској „обради” за „мејнстрим” на нашем Факултету. То није истина: наши студенти су у буквално апсолутној већини приљежни студенти теологије.

Били сте члан делегације Српске Православне Цркве које је, предвођено Његовом Светошћу патријархом Порфиријем, крајем априла посетило Москву, где су вас примили Патријарх московски Кирил и председник Русије Владимир Путин. Када се – током ове изузетно значајне посете – повео разговор о политичким приликама у Србији, поменут је и појам „обојена револуција”, што је изазвало незадовољство у једном, не малом, делу наше политичке јавности. Шта бисте нам са ове временске дистанце могли рећи о тој посети?

За просуђивање о неким догађајима и појавама нужна је временска дистанца. За оцену целине кризе која тренутно иде andante, лаганим темпом, не само да треба дочекати завршетак него, свакако, и неку временску дистанцу. Али за њене јасне манифестације то ипак није нужно. Чини ми се да се ни непосредни протагонисти „обојене револуције” више не замајавају лагаријама о томе да се ради о некаквој спонтаној побуни суштих праведника, а не о „обојеној”, споља покренутој и финансираној „револуцији”, што је за њих имало ефекат црвеног плашта у тореадоровој руци када је такву оцену дао Патријарх у Москви, а пренели светски медији. Епитет обојена требало би да означи њен ненасилни карактер. То се ипак мора ставити под велики знак питања јер је било много насиља на улицама, ускраћивања елементарних права, онемогућавања кретања, неуспелих покушаја заустављања привредног живота, уништавања просветног система, па и настојања да се изазову немири и жртве у духу пароле, зна се чије, „Србе на Србе”. То је, нажалост, био план организаторâ. Много тога се још може рећи о карактеру немирâ, али да су били ненасилни, то не могу да потпишем.

Моји утисци из Москве нису се променили протоком времена. Ради се о чињеницама које су непромењиве. Када Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије каже г. Путину, председнику државе која најпостојаније вековима подржава српски народ: „Српски народ гледа на руски народ као на свој”, ко може да каже да то није тачно?

Председник Путин је у разговору, који је добио велику пажњу светских медија, нагласио да он лично, као ретко ко од савремених државника, потпуно разуме и подржава улогу Цркве у савременом друштву, посебно у непоколебивом чувању верског и народног идентитета и духовних темеља: „Поменули сте идентитет. То је оно чиме се Црква бави, посебно Руска Православна Црква под руководством Свјатјејшег патријарха московског и све Русије. Наш Патријарх улаже много труда како би учврстио наше традиционалне вредности, наше духовне темеље.”

Могу рећи и то да сам заиста почаствован, као ретко када у животу, зато што сам био присутан када је Његова Светост патријарх Кирил, обраћајући се непосредно председнику Русије, а наредног дана и читавом свету, рекао: „Од свих помесних Православних Цркава, Српска Црква је најближа Руској Цркви – по култури, по језику. Па и историјски гледано: наше земље никада нису ратовале једна против друге, а ако и јесу, било је то раме уз раме против заједничких непријатеља. Та љубав према руском народу и Руској Цркви органски је уткана и у културу Србије, у српски народ. Зато су нам то најближи пријатељи, наша браћа – и по духу и по животној философији.”

Све што је тамо речено биће трајно уписано у историју наше Цркве и нашег православног народа.

Ми овај разговор водимо идући у сусрет Божићу, великом хришћанском празнику прожетом и обасјаном духом  Наде и жељâ за општу добробит и благостање човечанства. Има ли наде? Шта нас очекује? Како Ви видите – шта је у садашњем искуству садржај који веру у спасење посебно утемељује и ојачава?

Хвала Вам што нашу наду утемељујете на Христу, на Његовом Рођењу и подвигу спасења света и човека. Додао бих само и радост свих нас због Рођења Спаситеља и нашу благодарност Њему за дар спасења. Оно што наду и веру у спасење утемељује и ојачава јесте вековно искуство Његове Цркве.

На крају првог дела нашег разговора желим Вама лично, уредништву, сарадницима и читаоцима Печата и свôј нашој браћи и сестрама по вери срећне и благословене наступајуће божићне празнике и Нову годину, уз радосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди!

---

Митрополит бачки др Иринеј: Божићни интервjу Печату (2025)* ДРУГИ ДЕО

Посматрачи у Русији су данас категорични у закључку: „Победа Русије у Украјини значиће крај Запада као историјске и политичке заједнице уједињене заједничким интересима својих елита.” Такође, слушамо и читамо како колективни Запад, а поготово Европска унија, често истиче да су у „рату са Русијом” кроз своју подршку Украјини „до самога краја”. То можемо разумети као разлог чврстој одлуци Запада да се бори до често помињаног и готово епски називаног „краја”. С обзиром на бројне околности, разорне потенцијале и однос војних снага, с огромном бригом и стрепњом можемо закључити да ово „до краја“ слути могућност остварења својеврсног апокалиптичног слома, можда и за цело човечанство. Верујете ли да је ово дефинитивно могуће и да ће Творац дозволити овакво безумље?

Не сматрам себе довољно компетентним сабеседником за овакву тематику, али ћу покушати да некако артикулишем, у најкраћим цртама, своја непретенциозна размишљања и домишљања. Притом полазим од чињенице да део света који обично називамо колективним Западом више није ни тако „колективан” ни толико јединствен како и колико његови идеолози и његови бирократски „лидери” покушавају да га таквим прикажу: шумови на везама између Брисела и Вашингтона све су гласнији. Они сведоче о унутрашњој идеолошкој кризи тога света. Идеја да морално зло и културно смеће људскога друштва може бити претворено у добробит тако што ће кроз некултуру потрошачке философије живота (конзумеризам) и повлађивање свакој моралној распојасаности подстаћи потрошњу, а тако и економски раст, можда јесте тачна са економског становишта, али је, онтолошки и животно, убитачна, боље рећи – самоубилачка. Суштина обмане и самообмане јесте ова: обећава се благостање као последица потпуне дерегулације тржишта и, што је неупоредиво опасније, коренитог обездуховљења свеукупне људске стварности, изгона сваке метафизике која је конституише и осмишљава.

Право је питање: која би била цена тако постигнутог економског успеха? Може ли и докле може опстати друштво које почива на неморалу и на свакој врсти безакоња, безакоња у односу на вечни Закон Божји, природни и натприродни? Да ли је „све дозвољено” под једним условом – редовно и неизоставно плаћати порез и бити „политички коректан грађанин”? Човеку коме савест није спаљена – појам „спаљена савест” налазимо у Светом Писму Новога Завета (IТим. 4, 2) – јасни су теоријски разлози из којих је такозвана неолиберална идеологија штетна и неодржива. Проблем није само теоријски: речена идеологија највећом вредношћу сматра управо релативизацију, ако не и анихилацију, поништавање, исконских појмова и темељних установа људскога друштва, односно вредности и начелâ на којима су оне засноване. То је упадљиво већ и у терминолошкој и семантичкој равни – бришу се или изопачују појмови као што су мушко и женско, породица, заједница, држава, а на удару је и појам Цркве. Онемогућен је политички и шири друштвени консензус, а често и компромис, па и елементарно међуљудско споразумевање и демократски дијалог. То је основни разлог из којег је криза либералне или неолибералне демократије, свеједно, инхерентна и неизбежна. У одређеном тренутку, наиме, разлике постају толико дубоке да аргументи губе сваку важност, а на сцену ступа гола сила. Тако долази до „дебилизације политичке сцене” о којој смо већ говорили. Она је непосредна и неизбежна последица обезбожене либералне идеолгије.

„Пораст деснице” – то је синтагма којом се обично описује текућа политичка криза на Западу. Посреди је заправо замена тезâ: не ради се о „десници” и њеном наводном порасту већ о покушају политичког заокрета и вођења социјално одговорније политике, спојене са идејом суверености. Није, дакле, „десница” главни чинилац политичке кризе Запада – то су обнова суверенизма и антиглобализам. Ако под овом призмом посматрамо сукоб на тлу Украјине, биће нам јасно да „украјинско питање” за Запад није било – а ни данас није – војно-безбедносно питање. Лично сам уверен да фабуле западних медија о предстојећем (!) нападу Русије на територије Западне Европе представљају пропагандну неистину, смишљену и свесну. То је варљиви криптограм за стварну руску претњу, а она се састоји у самом постојању Русије као суверене земље, велике и моћне, земље чији вредносни систем и културни образац није компатибилан са аксиолошким системом и културним моделом савременог Запада. (У овом дискурсу, наравно, Русија и Запад или, шире, Исток и Запад нису географске него цивилизацијске одреднице.) На једној страни је поново откривен и негује се исконски историјски идентитет, тежи се ка духовном интегритету и суверенитету, а на другој је све то доведено у питање, што је и изазвало друштвене и политичке потресе на Западу. На једној страни налазимо осећај припадности свом родном „свету”, као и дуга према прецима и одговорности за потомке, а на другој се све то приноси као жртва на секуларни олтар „прогреса”. Укратко, суверена вредносна, идентитетска и образовна политика – која утиче и на државну и економску политику, али и на друга друштва, државе, традиције и културе, у том броју и на западне – то је сва фамозна „руска претња” колективном Западу, бар по мом виђењу. Она, уосталом, уопште није „руска” или само „руска”.

Западним елитама је јасно да, уколико не буду консолидовале своју моћ, – а историјски тренутак им је неповољан и међусобне несугласице огромне, – сасвим извесно им следи низ дубоких политичких криза у њиховим друштвима. Друго је, међутим, питање да ли би ове „елите” могле посегнути за „оружјем судњега дана”. Мислим да не би. Верујем да блефирају. Јер, речено језиком данашњице, на столу им је велики улог, а карте су им слабе. Мораће да се сами, без „проксија”, суоче са својим погрешним одлукама и промашајима, а пре свега са обезбожењем властите просвете и културе. Без тога, свака промена ће бити привидна, а постојећа криза – све дубља.

Упућени тврде да, опирући се склапању мира у Украјини, „европске и друге западне структуре власти не бране само своје геополитичке интересе већ и шири концепт на коме почива њихов политички положај”. Знамо шта поменути „шири концепт” подразумева и да је то најпре историјски утемељена владавина неједнакости, експлоатације, манифестовања моћи, укратко – поредак  владања светом. Колико дуго ће бити још одржив овакав поредак који Запад сумануто и судбински „закуцано” брани?

Питање је да ли је, откада се појавио први грех, зато од теологâ и назван првородним или прародитељским грехом, икад у историји постојао поредак који није почивао на владавини неједнакости, експлоатацији и манифестацији моћи. Нисам сигуран ни да некакав колективни Исток не би почивао на истим основама да су околности другачије. Овде заиста није више реч о Истоку и Западу него управо о начелима која сте поменули.

Поредак заснован на неправди, експлоатацији, поробљавању и угњетавању трајаће до краја људске историје – укинуће га само Богочовек Исус Христос Својим Другим доласком на земљу. О томе нам највише говори Откривење или Апокалипса, хронолошки најмлађа књига Светога Писма (написана крајем 1. века по Христу), иначе тајанствена и најтежа за тумачење. Библијски речник и стил, наравно, разликују се од нашег савременог начина изражавања, али су и данас за нас разговетни. Ми, примера ради, говоримо о савременој злоупотреби религије у јеврејском, хришћанском и муслиманском контексту, а Књига Откривења о људима који се клањају демонима и идолима (9, 20). Ми говоримо о злочинима, погромима и геноцидима, скорашњим и садашњим, а Откривење, кратко и јасно, о убиствима (9, 21); ми о дезинформацијама, манипулацијама и „постистини”, а Откривење, лапидарно, о „гатањима” (на истом месту); ми о различитим „сексуалним оријентацијама” и о разлици између пола и „рода” (џендера), а Откривење монолектички, једном речју, о блуду (на истом месту); ми о корупцији и коруптивности, сивој економији и финансијском криминалу, а Откривење, једноставно, о крађама, о лоповлуку (на истом месту). Једна од најмучнијих тема садашњости јесте тема могуће, ако не и извесне, тоталитарне контроле над људима, укидања слободе и приватности (по Јевгенију Замјатину, неће постојати личности и лични животи већ само – бројеви), доминације машине (читај: вештачке интелигенције) над човеком… А писац Књиге Откривења, својим символичко-алегоријским начином говора, прориче, пре скоро две хиљаде година, „лик звери” који ће добити неки чудан „дух”, па чак „проговорити” и учинити „да буду побијени они који се не поклоне лику звери”, претходно издејствовавши да сви добију „жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом да нико не може ни купити ни продати осим ко има жиг, име звери или број имена њенога” (13, 14 – 17).

Овакав поредак или противпоредак, изражен било апокалиптичким језиком Цркве било „реалполитичким” језиком савременога света, влада и владаће, попримајући све могуће и немогуће облике, леве и десне, либералне и конзервативне, глобалне и националне… Знајући то, треба да избегнемо искушење мишљења да извор зла и неправде у свету представљају лоше и неправедне структуре, што ће рећи „објективне” социолошке категорије, против којих се треба и мора борити искључиво политичким средствима и методима. За нас, православне хришћане, зло и неправда нису проблем организације друштва него проблем личне одговорности сваког од нас и саборне одговорности свих нас као Заједнице, што значи Цркве. Другим речима, зло и неправда не могу бити побеђени само политичким средствима, можда и најмање њима, него превасходно личним животом у Христу сваког од нас, тојест сведочењем љубави и силе Божје, једине вољне и кадре да изагна зло и неправду из људских срца, при чему наш људски допринос победи Христа Победника (види Откр. 19, 11 – 16) јесу „трпљење и вера светих” (Откр. 13, 10 и 14, 12).

Геополитичка стварност нас, дакле, упозорава да је могуће да се свет креће ка новом великом рату. Интереси моћних елита – видљивих и оних скривених – као да у одсудном планетарном рату виде могућност за решење огромних проблема колективног Запада. Истовремено, данас се изриче и прориче човекова лагодна и блистава будућност у којој ће „вештачка интелигенција учинити рад необавезним, а новац неважним“(Илон Маск). Да ли је то будућност у коју треба веровати?

Будућност људског рода, можда и пре него што очекујемо, биће веома промењена употребом и више него вероватном злоупотребом вештачке интелигенције. Да ли прогноза светски познатог технократе и плутократе Илона Маска представља пропаганду, научничко занесењаштво или нешто треће, па, може бити, и рационално предвидиву реалну футуролошку перспективу, зависиће и од људи, од њихове вере и разума, али несравњиво више од премудрог и човекољубивог Промисла Божјег, од Бога љубави „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (IТим. 2, 4; ср. IIТим. 2, 25 и Тит. 1, 1).

Много тога што се тиче вештачке интелигенције и њеног даљег развоја налази се под знаком питања јер још нисмо потпуно сигурни са чиме се суочавамо. Какав утицај ће, например, вештачка интелигенција имати на запошљавање и економију у свету, а посебно код нас, у светлу предвиђања Фондације за развој науке да ће у Србији због напретка вештачке интелигенције убрзо бити угашено седамдесетак хиљада радних места? Још једно питање, важније од претходног: да ли ће вештачка интелигенција повећати или још више ограничити људске слободе, а власницима рачунарских компанија, помоћу алгоритама, омогућити још већу контролу свих људских делатности? Кад је реч о људским слободама, посебно ваља нагласити питање елементарне приватности свакога грађанина – на улици, у јавном простору, у дому, на радном месту и где год се налазимо поред дигиталних уређаја повезаних са интернетом, који нас непрестано слушају, а поједини и снимају. У оптицају су, штавише, и квазинаучна маштања о превазилажењу смрти помоћу технолошких достигнућа. Њих бих најрадије дефинисао као својеобразно понављање прагреха, греха наших прародитеља Адама и Еве, и пренебрегавање јеванђелске истине да  је „дар Божји живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљ. 6, 23).

Једна од темâ на овогодишњем Светском економском форуму у Давосу била је тема менталног здравља. „Глобалној елити” је проблем неслућеног пораста депресије и анксиозности у свету и последицâ по економски раст које он оставља – коначно постао тема! Једно од понуђених решења јесте замена човека вештачком интелигенцијом (!). То, наравно, није решење проблема менталног здравља већ чудовишни предлог како решити проблем који брине светску „економску елиту”, проблем производње, тојест успешне експлоатације. Што се менталног здравља тиче, оваква замена човека – уколико заиста дође до ње – значила би само драматичан пораст броја људи са душевним поремећајима. Као да између нечовечне експлоатације и губитка посла не постоји ниједно друго решење! Свако „решење” које угрожава живот и достојанство човека или, тачније, просто-напросто укида човека исто је што и „коначно решење” питања појединих раса и народа у тоталитарним идеологијама и у историјској пракси појединих моћних држава све до данас.

Оно на чему морамо да инсистирамо јесте да образовање у максимално могућој мери прати и осмишљава технолошке промене. Увек су технолошка достигнућа утицала на развитак образовања: сетимо се колико је развој различитих материјала за писање утицао на записивање изговорене речи, затим проналазак штампе, па различити производи индустријских револуција… Тако ће и вештачка интелигенција олакшати приступ великој количини информација на досад недоступне начине, али и омогућити њихову анализу и сортирање на начин на који раније то није било могуће. Све ово има своје место у образовању и у другим друштвеним сферама. По томе што наши средњошколци и студенти стално освајају награде и одличја на светским такмичењима математичарâ и информатичарâ знамо да имамо шансу да не будемо на зачељу ове нове технолошке  револуције. Можда не све, али много тога зависи од надлежних просветних власти, односно од конкретне одговорне просветно-образовне политике. У укупном процесу вештачка интелигенција треба да остане само један од алата за обављање широког спектра делатности, али не сме заменити однос учитељâ и ученикâ, деце и родитељâ, мужа и жене, као ни осећање љубави и братства међу људима. Једном речју, Црква никад није априори против некога или нечега, па ни против нових и најновијих научних и технолошких достигнућа, али априори јесте за Некога (за Господа Исуса Христа) и за Нешто (за Његов Завет, за Његово свештено Предање). Sapienti sat (паметноме доста!)

Повремено,  до ушију верника и оних који пажљивије прате рад Цркве допиру појмови као што су „академска теологија” и „академски теолози”, који, ако смо их добро разумели, проносе мишљење да би, у складу са овим временом, требало слободније схватати неке црквене догме и прилагођавати им богослужбену праксу. Шта Ви мислите о тој концепцији и о таквој пракси?

„Академска теологија” и јесте и није проблематична. Ако је схватимо формално или феноменолошки као теологију заступљену на црквеним академским – високошколским или универзитетским – студијама, она самим тим не добија ни прелазну ни негативну оцену. Прелазну или пак лошу оцену добија искључиво на основу свога садржаја, тојест своје аутентичности. Већина великих светих Отаца и Учитеља Цркве били су, у свом времену, учени питомци највиших просветних завода, профаних и црквених, а ни сви апостоли Христови и аутори новозаветних књига нису били необразовани галилејски рибари – међу њима налазимо и апостола Павла и јеванђелиста Луку, образоване људе јелинистичког доба. Све њих бисмо могли сматрати неком врстом „академских теолога” свога времена. Није друкчије ни у новијим и најновијим временима – свети Марко Ефески, Никодим Светогорац и други, све до 20. века, који красе имена светог Нектарија Егинског (који је и формално био професор Ризаријеве Богословије у Атини), Филарета Московског, Илариона Троицког, Георгија Флоровског, Владимира Лоског, српских светитеља Јустина Ћелијског (Поповића), Николаја Охридског и Жичког, Иринеја бачког (Ћирића) и толиких других, академски образованих и делатних људи.

Проблематична је у самој ствари такозвана научна теологија која сама себе представља као теологију независну од Цркве, теологију којој нису потребне молитва и богослужење, у крајњој линији ни вера у Бога, Који ваљда треба и Сâм да се осети почаствованим што је Његов „култ” предмет њеног „објективног” и „систематског” истраживања чији резултати ће обавезно бити изложени у „научној” и „јавној” сфери. Однедавно смо, нажалост, и ми Срби „усрећени” наступом такве теологије, боље рећи антитеологије, па и ђавологије. Овакву теологију, лажно названу теологијом, у наше време нико није тако успешно извргао критици и руглу као почивши велики руски и свеправославни теолог отац Александар Шмеман у свом тротомном дневнику, издатом и у беспрекорном српском преводу. Он је, међутим, и нехотице изазвао извесну забуну тиме што је синтагме научна теологија и академска теологија по правилу користио као синониме. Јесте, додуше, чињеница да се феномен „научне теологије” најчешће јавља у амбијенту „академске теологије”, али тиме њихово априорно поистовећивање ниуколико није оправдано. Бити теолог Цркве и академски теолог принципијелно не искључује једно друго док бити теолог Цркве и научни теолог у горе изнетом смислу представља оксиморон, бесмислицу, контрадикцију in adiecto. У вези са овом темом свима топло препоручујем да прочитају беседу Његове Светости нашега Патријарха изговорену приликом примања почасног доктората на Московској духовној академији и текст свештеника Слободана Лукића, који Богу и Роду служи на српском Приморју, под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква?”, па и моја скромна излагања поводом јубилејâ светог аве Јустина Ћелијског, изговорена у току протекле године Господње. Мој непосредни одговор на Ваше питање гласи: није могуће „слободније схватање црквене догме”, као ни аналогно „прилагођавање богослужбене праксе”. По мени, неопходно је савесно и одговорно схватање црквене догме, као и прилагођавање свих нас богослужбеној пракси наше свете Цркве. Рекох и душу спасох.

Међу занимљивијим догађајима који су се десили минуле године била је и посета поглавара  монофизитске Коптске Цркве, Патријарха Столице Светога Марка и папе александријског Тавадроса II који је почетком маја био у Београду као гост наше државе. Примио га је патријарх Порфирије, као и представници наше владе. Он је присуствовао литургији у храму Светога Саве. У сусрету великодостојникâ двеју Цркава, како је саопштено, разговарало се о положају хришћана у овом времену. Шта су представници двеју Цркава које не живе у канонском јединству могли да сазнају једни од других и је ли се говорило о начинима како да се две Цркве приближе?

Најпре желим да дам кратко објашњење имена и титуле високог госта, као и основне податке о његовој Цркви. Име Тавадрос је, колико видим, варијација грчког имена Теóдорос, посрбљено, гласило би Теодор. Титула папа и патријарх је традиционална титула александријских архиепископа, како наших, православних, тако и коптских. У титулатури поглавара Римокатоличке Цркве, поред основне изворне титуле епископ Рима, од старинâ стоји и титула патријарх Запада, а уз име му обавезно иде и именица папа, поникла на Истоку, у семитској средини. Папа значи исто што и поп – значи отац. Да је то првобитно била иста реч лепо се види на грчком предлошку: пáпас је папа, а папáс је поп, свештеник (на Светој Гори и јеромонах). Разлика је само у нагласку. Ево и једне шаљиве историје. Један грчки владика строго критикује неког свештеника, али му овај непримереним тоном узвраћа. На то ће владика: „Не можеш ми тим тоном одговарати. Ти си поп, а не папа!” (и́се папáс, óхи пáпас). У првим вековима хришћанске историје почасни назив папе је коришћен доста слободно и широко, и то не само за угледне или пак омиљене епископе него и за истакнуте духовнике, најчешће свештеномонахе, али се до данас одржао само за предстојатеље Римске Цркве и Александријске Патријаршије. Притом Римска Црква описује себе и као „Петрову столицу”, „Свету Столицу” и слично, а Александријска себе као „столицу (трон, катедру) апостола Марка”.

Иначе, сâм термин Копти значи, једноставно, Египћани: Копти су заправо староседеоци Египта који су прихватили језик арабљанских завојевача (задржавши делимично свој египатски или коптски језик у богослужбеној употреби), али не и њихову веру, ислам, оставши, до данас, хришћани. Коптска Црква је уствари Црква Египта, духовно жива и снажна, с обзиром на тринаест векова живота под влашћу муслиманâ релативно многољудна (између петнаест и двадесет милиона верникâ), и водећа Црква у породици или заједници оних Цркава Истока које себе доживљавају као Православне Цркве премда не признају свих седам васељенских сабора које признаје и поштује наша, Православна, Црква него само прва три васељенска сабора. Зато их данас више нико не апострофира као „монофизитске Цркве”, али их ипак сви, на овај или онај начин, разликују од традиционалних („византијских”) Православних Цркава, називајући ове „источним” (eastern), а њих „оријенталним” (oriental) Православним Црквама. Уобичајени технички термин за њих је данас термин дохалкидонске Цркве или, можда нешто ређе, антихалкидонске Цркве. Тако су назване зато што четвртом васељенском сабору, одржаном 451. године у Халкидону надомак Цариграда, на малоазијској страни (данас је то део Истамбула), нису признале статус васељенског сабора и од тада нису у литургијском и канонском општењу са „халкидонским” Црквама, у које, поред Православних Цркава, убрајају и Римокатоличку и друге. До пада источних провинција Римског или Ромејског Царства (Византије) под муслиманску арапску власт, у седмом веку, православне или католике (тада су то били синоними) називали су, помало подругљиво, мелхитима, тојест људима који исповедају „цареву веру”. У оквиру нашег разговора није, разуме се, могуће приказати природу и токове давних догматских спорова о Личности Христовој – да ли је Он само Бог или Личност Која има једну, божанску, природу, упркос историјском јављању у обличју човека (монофизитизам), или Богочовек, једна Личност која има две природе, божанску и човечанску (халкидонска православна христологија).

Колико познајем и схватам ову богословску проблематику, монофизитско учење у „чистом виду” је и у петом веку, у јеку христолошких спорова, заступала екстремна струја међу противницима халкидонског сабора док су разне фракције заступале конфузне, недовољно артикулисане и узајамно опречне христологије, не увек православне, али не и сасвим монофизитске. Примера ради, неки су били спремни да прихвате догматски став да је Христос Један „из двеју природа”, али не и да је Један „у двема природама”. Поред осталих разлога за неразумевање и поводâ за надгорњавање ту је постојао и тривијалан разлог и повод – осим Гркâ у етничком или пак културолошком смислу, већина у Египту није могла да схвати финесе и нијансе грчке теолошке терминологије, као што касније ни већина на Западу није могла да их схвати у спору око додатка Filioque у Символу вере, где наспрам неколико грчких глагола са изнијансираним значењима постоји само један латински, procedеre. Не тврдим да су помоћу вишегодишњег богословског дијалога превазиђени сви неспоразуми и да је њихова и наша христологија потпуно иста, али тврдим, из личног искуства, да савремени Копти и остали дохалкидонци или антихалкидонци нису класични монофизити. У своје време, када је блажене успомене Патријарх српски Павле извршио званичну посету Александријској Патријаршији, после његовог сусрета са православним Папом и Патријархом александријским уприличен је и званични сусрет са коптским Папом и Патријархом александријским. Тада је то био светски познати папа Шенуда III. Имао сам част и благослов да том приликом будем у пратњи нашега патријарха. Сећам се, као да је то јуче било, како се одвијао сусрет. Шенуда као домаћин је нашем Патријарху упутио овакву добродошлицу: „Ваша Светости, поздрављам Вас у име нашега Једнога и Јединога Спаситеља, Господа Исуса Христа, савршеног у Његовом Божанству и савршеног у Његовом човечанском бићу” (perfect in His divinity and perfect in His humanity). Ово није био куртоазни поздрав него исповедање вере којим је Шенуда желео да поручи: ми смо исте вере! Богословски дијалог треба наставити, али достигнути ниво не треба занемарити. У самој ствари, „дохалкидонске” Цркве су нам најближе, ближе и од Римокатоличке Цркве.

Напослетку, ево обећаних основних података о Александријској Цркви. Град Александрија, назван по Александру Великом, основан је 332/331. године пре Христа наспрам острва Фарос на обали Средоземног мора, са две луке. Птолемеј I Сотир је проглашава за престоницу Египта, а Римљани је освајају 30. године пре Христа. Александрија, чисто грчки град, постаје не само велики трговачки и привредни центар Империје него и културно средиште. У њој се развија философија, најпре неопитагорејство, а онда неоплатонизам (оснивач Амоније Сакас, 200. године по Христу; најважнији представник Плотин, 204. – 269. године по Христу) који цвета до 529. године по Христу, када цар Јустинијан својим декретом забрањује свако даље бављење философијом. У Александрији је била присутна моћна и многољудна јеврејска заједница, у чијем оквиру је деловао и духовни покрет који је стремио ка синтези између јудаизма и грчке философије, а протагониста му је био Филон Александријски (25. пре Христа – 50. по Христу). Главни плод александријског јудејства био је превод Старог Завета са јеврејског на грчки, познат као „превод Седамдесеторице” (Septuaginta). Оснивач Александријске Цркве био је свети апостол и јеванђелист Марко (†63. по Христу), а у Новом Завету се спомиње и „Јудејин по имену Аполос, родом из Александрије” (Дела ап. 18, 24 и у неким Посланицама), апостол из ширег апостолског круга, тојест из броја седамдесеторице апостолâ. Њен први гонитељ био је цар Септимије Север (од 202. године по Христу па надаље), а велика гоњења су уследила у трећем веку, у време Декија и његових наследника, и трајала су, са прекидима, све до Диоклецијана и Галерија, тојест до 305. године по Христу. Иронијом историје, већ у истом веку је цар Теодосије Велики наредио прогон паганâ и уништавање њихових храмова и идола. Египат је у хришћанској васељени вековима био славан по процвату монаштва и монашке литературе (Лествица, Лавсаик, Изреке Отаца, Житије Антонија Великог и други списи и данас су омиљено духовно штиво у манастирима Истока и Запада), као и по тумачењу Светога Писма (Александријска катихетска школа) и развоју теолошке мисли (александријски Оци Климент, Атанасије, Кирил и други), али и неславан због бујања јеретичких учења (гностицизам, савелијевство, аријанство, монофизитство, монотелитство, једним делом и оригенизам…) и апокрифне литературе. На крају ваља нагласити да је на ранг-листи Цркава према почасним „преимућствима” и „првенствима” Александријска Црква заузимала високо друго место, одмах после Римске, све до 381. године, када је други васељенски сабор то место доделио Цркви Константинопоља или Новог Рима као нове престонице Римске Империје. 

О разговору између Његове Светости нашег Патријарха и његовог саговорника блажењејшег патријарха Тавадроса не могу Вам рећи нешто нарочито јер нисам био присутан том приликом, али оно што знам јесте да је главна тема била страдање и мучеништво хришћана на Блиском и Средњем Истоку у наше дане, у перспективи молитвене састрадалне љубави према њима, моралне подршке и сваке врсте помоћи. [*] Објављен у Печату бр. 872, 16. јануара 2026, стр. 12 – 21, под насловом „Опасна је обмана благостање које би било последица коренитог обездуховљења људске стварностиˮ.



Извор: Епархија бачка