МИТРОПОЛИ НЕОФИТ: МОЛИТВЕ ПРЕПОДОБНОГ СТАРЦА ЕВМЕНИЈА НОВОГ

(Икона Светог Евменија из параклиса Светог Никифора у Перистерони, на Кипру)

Многе и благословене године свима вама!

Слава Богу који нас је удостојио да одслужимо такву божанску Литургију као што је ова данашња, такво празнично вечерње богослужење као што је било оно јучерашње, свечано отварање (освећење) новог храма Светог Никифора Лепрозног и прво празнично богослужење посвећено Преподобном Оцу нашем Евменију Новом, Крићанину. Пошто смо јуче рекли много тога, данас ћемо поменути само неколико ствари. Јуче смо чули и сведочења наше браће којима је помогао преподобни отац наш Евменије, дарујући им здравље. Када кажемо да нам светитељи дарују здравље, то значи да нам они, у суштини, дају продужење живота, односно време за покојање. Онај ко успе да то схвати, схватио је (ко има уши да чује, нека чује – прим.прев.)!

Видите, данас наша Црква подсећа на једно чудо које је наш Господ учинио у Овчијој бањи, једном парализованом болеснику који је лежао непокретан на постељи. Колико дуго? Тридесет и осам година! Раслабљени је рекао Христу оне велике речи, које дубоко потресају нас осетљиве: Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода (Јн. 5,7)! Опет и опет слушамо дирљиве речи овог човека коме је доброчинитељ Христос лично даровао здравље. Тако и ми често прибегавамо светитељима и нашем Богу када имамо неку велику муку. Обично је та потреба телесне природе. Данас се ретко дешава да хришћанин каже једном светитељу: молим те, дај ми кротост јер сам гневљив. Зар није тако? Међутим, Свети Евменије нас је управо томе учио. Говорио ми је:
 
  • Док ти душа не изађе на уста, треба да говориш: Господе Исусе Христе, даруј ми кротост, смирење и простодушност.
Светитељи су знали да треба да траже велике ствари, а не: излечи моју ногицу јер ме боли, или моју руку, моју јетру, моје срце, мој рак или мој корона вирус. Нога Светог Евменија је имала једну рупу од дијабетеса када смо се вратили из Енглеске. Тамо смо посетили једног другог великог светитеља, преподобног оца нашег Софронија, који је у то време имао скоро сто година. Пошто је био прикован за постељу, у дворишту је очима душе видео „једну групу Кипрана и једног светитеља међу њима“. Упитао је своје монахе:
 
  • Имамо Светог Духа у нашем дворишту, а ви ме нисте обавестили?
  • Ту је један Крићанин и неколико Кипрана с њим. Траже да те виде.
  • Реците човеку да дође и да ми прочита молитве јелеосвећења. Он је светитељ! Можда ћу тако успети да станем на ноге...
Дакле, Преподобни Софроније је желео своје здравље иако је имао деведесет и седам година. Старац Евменије је са осмехом и са свом својом простодушношћу отишао да му прочита молитве јелеосвећења, и Старац Софроније је већ сутрадан поново могао да устане из кревета и да хода! Имали смо и ми прилику да узмемо благослов старца Софронија из Есекса. Старац Евменије је био другачијег кова. Када смо се вратили из Енглеске, показао ми је своју ногу и рупу на њој од дијабетеса, која је била попут ране од клина на Христовој нози. Рекао ми је:
 
  • Мој Неофите, мој живот је почео са крстом, на крст ћу се поново попети. Од сутра више ниједан леп дан нећу доживети.
Заиста, већ наредног дана су почеле трансфузије крви, хемодијализе... и све тако док на крају није чак и потпуно ослепео. Он који је друге оздрављао ниједанпут није тражио у молитви да оздрави, зато што је знао да бол доноси корист. Болест доноси корист! Упитао сам га:
 
  • Добро, зар се не молиш да оздравиш пошто си тако болестан?
  • Не. Молим се да ми да стрпљење. Важније је да ми да стрпљење, него здравље, зато што ће ми се оно наћи и у наредном животу. Шта да радим тамо са здрављем? Оно је неопходно само до гроба, а после шта да радим с њим?
Старац је непрестано тражио такве и сличне велике ствари: Христе мој, удостој ме да те заволим свим својим срцем и свом својом снагом!

Када је имао двадесет и пет година, лекари су му рекли да се озбиљно разболео. Један лекар је погрешно схватио да Старац болује од венеричне болести и то му је рекао. Међутим, Старац не само да није знао каква је то врста болести него је био монах и девственик. Помолио се да Дух Свети просветли докторе, и тада је један од њих препознао да је у питању Хансенова болест, односно лепра. У то време лепра је била неизлечива! Упитао сам га:
 
  • Шта си урадио када си сазнао да болујеш од лепре?
  •  Од превелике радости сам пао са кревета! Велики крст – велико васкрсење! Мали крст – мало васкрсење! Рекао сам Христу: зар сам ја бедни достојан да ми даш тако велики крст!
  • А када је болест узнапредовала и када су почели страшни болови?
  • Тада сам се молио да ми дарује стрпљење и да ми пошаље једног човека да ми прави друштво, да буде изнад мене и да ме научи молитву срца (умну молитву).
Бог му је заиста послао човека, ито кога: Светог Никифора Лепрозног са острва Хиос! Разумете? Ако будеш стрпљив у малом, Бог ће ти послати много...

За парализованог о коме смо читали у данашњем Јеванђељу, који је тридесет и осам година чекао човека који би га спустио у бању, испоставило се да је тај човек био Богочовек Исус Христос! Мало вас зна шта се касније догодило са њим када је оздравио. То сам данас рекао свештеницима и они су се запањили. Када су Римљани ухапсили Господа, један од њих га је ударао. Само је њему Христос одговорио: „Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн 18, 23). Тај који је ударио Христа је овај парализовани о коме смо данас слушали у Јеванђељу. Јесте ли видели каква је то захвалност! То се наводи у јерусалимском предању, које није записано у књигама Јеванђеља, али се преносило од уста до уста и тако је доспело до првих хришћана, те су га записали јерусалимски Оци.

Морамо да имамо на уму да човек лако заборавља и дарове Божје и здравље које му је подарио, и постаје незахвалан. Старац Евменије није никада био незахвалан, нити било који други светитељ. Он је гледао даље од тела, перспективу тела и душе, односно вечни живот. Има једна молитва коју је говорио. Када сам га као ђакон посетио, упитао сам га:
 
  • Старче, толико година се молим, постим, правим метаније, читам Псалтир, идем на богослужења, исповедам се, имам старца и трудим се да га слушам... и упркос свему томе не напредујем (не постајем бољи) и не мењам се. Како то објашњаваш?
  • Изгледа да ти желиш да се промениш, али то желиш мало (недовољно). Треба да говориш једну молитву, коју и ја говорим јер се ни ја не мењам: Христе мој, ја желим да се променим, али се не мењам јер те мало желим. Помози ми да те више желим, Христе мој.
Штета је што у то време нисам имао камеру да га снимим, док је говорио ове речи. Његово лице је у том тренутку било слађе од меда. Послушајте шта је говорио: Христе мој, учини да те волим сваког дана све више, тако да не могу да се наситим твоје љубави, да не могу да живим без твоје љубави и да твоја љубав никада не престане.

Тако се моле светитељи... као да су заљубљени, зато што и јесу заљубљени у Христа! Ми се задовољавамо тиме да своју везу са Христом, Пресветом Богородицом и светитељима сводимо на молбе за разне ситне ствари. Уместо да тражимо велике ствари: дај ми кротост, дај ми смирење, дај ми простодушност. Скоро је дошла једна жена да ми каже:
 
  • Требало ми је осамдесет година да схватим оно што си нам говорио о Светом Евменију.
  • Шта си схватила, Миљо?
  • Да је најузвишенија молитва она његова: Христе мој, удостој ме да те заволим, и тебе и све људе, као што их ти волиш, а не као што ја волим.
Ово вам наводим да не бисмо ограничавали своју духовност само на чуда и пророштва, само на чудесне догађаје. Да ли хоћемо да имамо Духа Светога у свој његовој пуноћи, као што су га примили Апостоли на Педесетници? Треба да радимо попут Светог Евменија, да непрестано тражимо да се увећа наша љубав према Христу.
 
  • Не могу да те се наситим! – обраћао се Христу, а од превелике радости се тако смејао да су му бркови улазили у уши.
Размишљао сам о томе како је могуће да један распети и одбачени човек, ито у болници за лепрозне, има такву радост! Када сам се последњи пут видео са калуђерицама из манастира Макрину, које пишу лепе богослужбене текстове, замолио сам их да ми кажу који епитет да дамо Светом Евменију, како да га назовемо. Као што смо Светог Јакова евијског назвали: Свети Јаков Опростите или старца Порфирија: Свети Порфирије Кавсокаливит, старца Пајсија: Свети Пајсије Светогорац... Монахиња химнограф ми је рекла да морамо да му дамо неко име које се односи на радост:
 
  • Усуђујем се да га назовем Евменије Обрадовани.
  • Али то је придев који описује Пресвету Богородицу! Не можемо тако да га назовемо.
  • Никада нисмо видели ниједног другог човека да има такву радост.
Ако бисте му, на пример, рекли да је лош човек, он би сав пресрећан поскочио од радости, и смејући се потврдио: „Да, да, јесам!“ Али, ако бисте му рекли да је свет, он би вас, дословце, напао као прави Крићанин. Заиста би вас напао. Тако ми је једном рекао за неке калуђере:
 
  • Ово нису добри људи. Нећемо више ићи код њих!
  • А зашто да не идемо?
  • Зар ниси чуо да говоре да сам свет? То су лажи! Не дружим се са калуђерима који лажу!
Навео сам вам само ових неколико ствари да бисте разумели како светитељи постају светитељи – тако што пазе на две заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мк 12, 30-31). Ето тако су радили светитељи. Пошто ми немамо ништа од тога, треба да тражимо. Нарочито у овим временима, чудним и тешким – у временима која су намерно тако инсценирана од стране људи Новог светског поретка – треба да говоримо: Христе мој, дај ми стрпљење и веру светитеља! Све остало ће вам додати Дух Свети. Нека вам Бог да снаге.

(Мала напомена: наша Митрополија је недавно од једне побожне породице добила њиву у Акакију – код петље у Акакију, на путу према Менику – да би се ту подигла црква. Размишљао сам коме да је посветимо и јуче нам је откривено да после Светог Никифора, Светог Филумена, Светог Авксивија подигнемо и овај храм који ће бити наш последњи – јер ћемо после поправљати светиње у окупираном делу Кипра, а њих ћемо брзо обновити – и да га посветимо Светом Јакову Евијском Чудотворцу. Старцу Јакову је много стало, као да је жарко пожелео да и њему подигнемо цркву. Имајте то на уму, као што смо заједно радили овде, тако ћемо и тамо, да бисмо подигли велики храм какав и приличи том великом светитељу, који је обновио нашу веру.)

Са грчког превела Валентина Аврамовић
 
Извор: http://www.immorfou.org.cy/
 

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ ЕВМЕНИЈЕ САРИДАКИС НЕОФИТ МОРФСКИ МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ