СВЕТИ КОНСТАНТИН И ЈЕЛЕНА У ХИМНОГРАФИЈИ

И поред тога што је Константин отишао у историју као Велики, за Цркву равноапостолни, и што је најмање десет његових наследника носило његово име, што су чињенице које показују колико је важна била његова посмртна слава и колико је велики углед уживао, у химнографији је његово присуство остало веома ограничено. 
Флавије Валерије Константин (Flavius Valerius  Constantinus), или Константин Велики, или Свети и равноапостолни Константин, био је император током кризног периода у коме је Римско царство трансформисано у Источно римско царство, популарније и познатије као Византијско царство.
 
У његовој личности се сусрећемо са преласком из антике у средњи век, са транзицијом из паганства у хришћанство. Окарактерисан је као најважнији цар касне антике, као вођа који је променио европску историју и индиректно утицао на остатак света. 
 
Победио је Максенција 28. октобра 312. године после Христа у бици код Милвијског моста, која се сматра једном од најпресуднијих битака свих времена. Он је император који је донео две епохалне одлуке.(1) Најпре, преселио је престоницу империје из Рима у Цариград, отварајући тако нову еру и нову империју, која је требало да избрише дотадашњи хиљадугодишњи курс.(2) 
 
Друго, 313. године, потписао је Милански едикт којим је успостављена  верска толеранција.(3) Свакако да је сама чињеница постојања овог едикта изазовна тема, али ово није одговарајући тренутак да се њоме бавимо. Овде ћемо, наиме, представити слику Константина Великог у химнографији, онако како је приказана у објављеним и необјављеним химнографским текстовима. Након сличних студија од пре стотинак година, сматрамо да је и данас значајно објавити студију са истим садржајем.(4) Осим тога, методе текстуалних истраживања су напредовале и откривени су и неки нови текстови и рукописи.   Оно што најпре пада у очи у химнографским текстовима јесте да су Свети  Константин и Јелена први хришћански цареви.(5) Веома је значајна чињеница  да се у личности цара Константина реализује прелаз од императора бога  (божанства) до Богом помазаног императора. Ово веровање дало је печат средњовековној Европи и утицало на политичка размишљања.  
 
Такође, његово химнографско представљање као новог Давида(6) веома је битан тренутак нове религије, јер су до тада, за разлику од хришћана, велике цареве имали само Јевреји. Такође, химнографија говори и о Константино- вом премештању главног града Царства 330. године и наглашава његову проницљивост приликом избора места.(7) Нова престоница је Царица, Нови Рим, Други Рим, и коначно Константинов град, Константинополис. Посебно се наглашава његов допринос хришћанству, јер је 325. године у Никеји сазвао Први васељенски сабор на коме је осуђена аријанска јерес, која је представљала велику опасност за нову, хришћанску, религију.(8)  
 
Коначно, догађај који доминира у химнографским текстовима је Константинова визија пре битке код Милвијског моста(9): крст формиран од грчких слова Х и Р и натпис овим побеђуј, на латинском hoc signo victor eris.(10) Хришћански ретор Лактанције сматра да је Константин ову визију имао у сну,(11) док је Јевсевије Кесаријски описује као реалистичну визију која се појавила на небу у подне, и коју су видели и присутни војници.(12) 
 
Света царица Јелена, мајка Константина Великог, увек се слави заједно са својим сином. Тако је и у химнографским текстовима који се односе на Светог цара Константина и она истовремнено представљена. Најупадљивија чињеница из њеног живота, која је заступљена у химнографији, јесте њена потрага и проналазак у Светој Земљи Крста на коме је Христос пострадао.(13) Заједничко сећање на Светог Константина и његову мајку Свету Јелену православне Цркве прослављају 21. маја.  
 
Најзад, поређење словенских и грчких последовања у наведеним мајским Минејима доводи нас до закључка да су словенски тачан превод грчког. Горе наведено указује на постојање извесног парадокса. И поред тога што је Константин отишао у историју као Велики, за Цркву равноапостолни, и што је најмање десет његових наследника носило његово име, што су чињенице које показују колико је важна била његова посмртна слава и колико је велики углед уживао, у химнографији је његово присуство остало веома ограничено. До сада је објављено мало химнографских текстова, а још неки, који се могу избројати на прсте, остају необјављени. 
 
(Δημοσθένης Στρατηγόπουλος, ΟΙ ΑΓΙΟΙ  ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΟΣ ΚΑΙ ΕΛΕΝΗ ΣΤΗΝ ΥΜΝΟΓΡΑΦΙΑ, Зборник радова Ниш и Византија V, 2006)

Извор: Ризница литургијског богословља

 

БОГОСЛОВЉЕ ТЕОЛОГИЈА ЛИТУРГИКА ХИМНОГРАФИЈА ЦАР КОНСТАНТИН ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА