САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ О СЛОБОДИ ПРЕД ИЗАЗОВОМ ПОСТА

На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.

Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).

Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.

Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.

У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).

Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.

Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.

У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).
Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.
 
На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.
 

Извор: Епархија жичка