БОСОНОГИ ПЛЕМИЋ И СВЕТАЦ СА БЕОГРАДСКИХ УЛИЦА

Свети владика Николај Српски (Велимировић) о Светом владики Јовану Шангајском (Максимовићу)

“Радите и чувајте се лењости која је мајка свих порока. Највише се чувајте свађа и увек опраштајте једни другима када сте увређени”
 
Тако је својим ђацима говорио њихов вероучитељ Михаило Максимович.
 
Михаило Максимович Миша био је племић, избеглица пред Октобарском револуцијом из царске Русије. Максимовиче је пратио избеглички усуд – у 18. веку из Србије су отишли у Русију пред најездом Турака. Српски језик у кући никада нису запоставили.
 
Будући Свети Јован, епископ Шангаја, западне Европе и Сан Франциска, родио се 4. јуна 1896. године у месту Адамовски у Харковскиј губернији. Није био обично дете: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес… Завршио је Полтавски кадетски корпус а потом дипломирао и на Правном факултету. Кад је у Русији избила револуција, као официр ратовао је против бољшевика. Рањен је у десну ногу и остао је хром.
 
После победе револуционара, спас је, захваљујући Александру Kарађорђевићу, нашао у Србији. Ту је уписао и 1925. године завршио и трећи факултет, Теолошки. Живећи као избеглица у Београду, бивши племић зарађивао је за живот продајући новине. И зими и лети ишао је бос и нико није слутио да је тај колпортер, који је и по највећој зими ходао без икакве обуће, обучен у стару и похабану одећу, завршио два факултета.
 
Михајло Максимович замонашио се под именом Јован (према свом славном претку, светитељу Јовану Тобољском) 1925. године у Миљковом манастиру код Свилајнца. Синод СПЦ четири године касније поставио га је за предавача Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту се, први пут, сазнало за његов чудесни начин живота…

На исту тему: ПИСМО УЧЕНИЦИМА ГИМНАЗИЈЕ У КИКИНДИ
 
Свети Јован Шангајски, наиме, кад се замонашио, одлучио је да себе искуша у следећем подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора…. И заиста, од свог монашког пострига па до смрти никада није спавао у постељи.
 
Године 1934. руска црква послала га је као епископа у Kину, у Шангај, где оснива сиротиште. Умро је 19. јуна 1966. године и тада је први пут, после 40 година, положен у кревет. Опело епископу Јовану у Цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску трајало је чак седам сати.
 
“Владика Јован је причао и мени и другима да су његови преци били Срби, који су побегли у Русију од турског и аустријског угњетавања. Та свест о свом српском пореклу од давнина, распалила је у његовом срцу неизмерну љубав према српском народу. У Шангају је празновао Светог Саву, Видовдан, светог Симеона Немању, светог Василија Острошког и све српске календарске светитеље и све српске националне празнике. Од њега су Кинези у Шангају први пут сазнали за српско име. Једну цркву у том граду он је посветио српској светитељки светој Петки. Са иконом светог Наума Охридског ишао је по болницама и читао молитве болесним Кинезима и многе исцељивао, о чему постоје сведочанства лекара. Још у Битољу постао је познат као велики постник и молитвеник. Сваки дан је служио Литургију. Никада није спавао лежећи у постељи. Никада нико га није видео гневног и није од њега чуо грубе речи и никада није истицао туђи грех, нити своје врлине.
 
Често сам у животу био постиђен пред бољим од себе, но, морам признати да се ни пред ким нисам осећао тако постиђен као пред владиком Јованом, јер он у свакој врлини и сваком хришћанском савршенству мене превазилази као коњаник пешака. Не могу достићи његову духовну висину.
 
Међутим, са друге стране, радујем се и поносим што мој српски народ има искреног пријатеља и постојаног молитвеника у таквом Божијем човеку. Неплаћени пријатељ, који награђује, а није дужан да то чини, и без захвалности остаје веран, сам притиче у помоћ иако то нико не очекује, неприметан, а једнако служи. Рус, српског порекла, слава наша и похвала…”
 
 
Српска православна црква
2. јула слави Светог владику Јована Шангајског.

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

 

offline