Богородица живоносни источник – ХРИСТОФОР ЖЕФАРОВИЋ
Бакрорез „Богородица живоносни источникˮ настао је по узору на светогорски сликарски приручник. У поређењу са византијским и позновизантијским иконографским обликом, сложеније је иконографске садржине, будући да пружа комплекснији приказ личности и сцена. Литерарну основу за композицију чинили су светогорски богородичници тј. текстови Богородичиних чуда.
У горњем делу приказа је представа Богородице са Христом којој два анђела спуштају круну на главу. У средини композиције је фонтана коју чине три шкољке. Према њој се крећу групе болесних, међу којима су краљеви и просјаци. У првом плану непокретнима приносе воду оздрављења. У даљини се виде зидови Јерусалима. Испод композиције је натпис на грчком чији превод гласи: „Ти која си живи извор благодети напајај све који Теби хитају".
По скоро сликарској обради светло-тамних односа, по дубини перспективе и продубљености простора испуњеног представама у другом и трећем плану приказа, те по прецизности рада и мекоти реза ‒ овај бакрорез сматра се једним од најзрелијих остварења Христофора Жефаровића.
У запису се не помиње поручилац, па се сматра да је бакрорез урађен за Жефаровићево ходочашће у Свету земљу, непосредно пред његов пут.
Виши кустос, Евгенија Блануша
Извор: РТС
Христофор Жефаровић (Дојран, 1690— Москва, 1753) био је српски сликар, зограф, бакрорезац, калиграф, писац, песник и преводилац из 18. века.
Рођен је крајем 17. или почетком 18. века крај Дојранског језера, у данашњој Северној Македонији, у свештеничкој породици, од оца Димитрија и мајке Ђурђице.
Преко Пећке патријаршије стиже у Београд где је сликао иконе и држао ученике. Тада је радио за митрополита Викентија Јовановића.
Прелази потом у Сремске Карловце и Нови Сад, где посредством епоскопа Висариона (Павловића) добија посао живописања манастира Бођана, саграђеног 1722. Бођански живопис из 1737. године се сматра једним од његових најзначајнијих дела.
У то доба смањује се потреба за зидним сликарством и расте тражња за графиком. Због тога се и Жефаровић преоријентише на графику. Он је сам резао своје бакарне плоче, и помоћу њих штампао своје књиге. Уз овај економски разлог, треба истаћи и жељу тадашњег патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте да уз себе има бакроресца илирске крви. Тад одлази у Беч код Томаса Томе Месмера, чувеног бакроресца, код којег је 1740. године савладао технику гравуре.
У лето 1753. одлази из Беча у Русију, преко Угарске. У Москву је стигао 5. августа 1753. где се настанио у Богојављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, 18. септембра исте године, и сахрањен.
У горњем делу приказа је представа Богородице са Христом којој два анђела спуштају круну на главу. У средини композиције је фонтана коју чине три шкољке. Према њој се крећу групе болесних, међу којима су краљеви и просјаци. У првом плану непокретнима приносе воду оздрављења. У даљини се виде зидови Јерусалима. Испод композиције је натпис на грчком чији превод гласи: „Ти која си живи извор благодети напајај све који Теби хитају".
По скоро сликарској обради светло-тамних односа, по дубини перспективе и продубљености простора испуњеног представама у другом и трећем плану приказа, те по прецизности рада и мекоти реза ‒ овај бакрорез сматра се једним од најзрелијих остварења Христофора Жефаровића.
У запису се не помиње поручилац, па се сматра да је бакрорез урађен за Жефаровићево ходочашће у Свету земљу, непосредно пред његов пут.
Виши кустос, Евгенија Блануша
Извор: РТС
Христофор Жефаровић (Дојран, 1690— Москва, 1753) био је српски сликар, зограф, бакрорезац, калиграф, писац, песник и преводилац из 18. века.
Рођен је крајем 17. или почетком 18. века крај Дојранског језера, у данашњој Северној Македонији, у свештеничкој породици, од оца Димитрија и мајке Ђурђице.
Преко Пећке патријаршије стиже у Београд где је сликао иконе и држао ученике. Тада је радио за митрополита Викентија Јовановића.
Прелази потом у Сремске Карловце и Нови Сад, где посредством епоскопа Висариона (Павловића) добија посао живописања манастира Бођана, саграђеног 1722. Бођански живопис из 1737. године се сматра једним од његових најзначајнијих дела.
У то доба смањује се потреба за зидним сликарством и расте тражња за графиком. Због тога се и Жефаровић преоријентише на графику. Он је сам резао своје бакарне плоче, и помоћу њих штампао своје књиге. Уз овај економски разлог, треба истаћи и жељу тадашњег патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте да уз себе има бакроресца илирске крви. Тад одлази у Беч код Томаса Томе Месмера, чувеног бакроресца, код којег је 1740. године савладао технику гравуре.
У лето 1753. одлази из Беча у Русију, преко Угарске. У Москву је стигао 5. августа 1753. где се настанио у Богојављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, 18. септембра исте године, и сахрањен.
