ДОСТОЈЕВСКИ – УЧИТЕЉ ЖИВОТА


На данашњи дан пре 199 година рођен је, по мени, највећи писац и један од најзначајнијих људи који су ходали овом планетом. Када бих писао о томе зашто је битан за књижевност то би био класичан копи-пејст, као кад ученик одговара за пет сипајући набубана мишљења из интерпретације, а лош професор се одушевљава још једним дресираним папагајем. Зато је најбоље да кажем зашто је мени битан, тачније најбитнији. Дуго сам се спремао да загризем његову књижевност, нисам одустајао од плана да прочитам сва његова дела хронолошки, и из тог разлога сам одлагао почетак јер нисам имао цео комплет, док ми брат није купио од прве плате.
Ипак испало је одлично, почео сам баш у право време, у неким суморним данима, кад су почели да се мрве идеали за које сам се држао, а није било никакве алтернативе за коју бих се ухватио. Достојевски је у том тренутку био алтернатива, а убрзо је постао стожер. Свака нова страница развејавала је шут остатака старог погледа на свет, а остављала обрисе нових погледа и система вредности.

Најбитнија ствар коју ми је Достојевски поклонио је разумевање, разумевање за све људе, за њихове падове, недела, поразе, пакости, опште неосуђивање Човека. Фасцинирали су ме његови „негативци“, тачније однос писца према својим негативцима према којима се односи без осуђивања, са разумевањем, они су по правилу вишеслојни у једном тренутку су налик зверима, а у другом се кају и горко оплакују своја недела, чак и прижељкујући казну. Старац Зосима, живи светац, пре покајања био је напрасит, пргав, горд, осудивши таквог човека осуђујеш будућег свеца. Митја живећи како сам каже „идеалом инсекта“ живећи само да задовољи своје страсти није се одрекао „идеала Мадоне“ дубоко у себи чува ту клицу и можда некад у њему да плод, можда баш после робије на коју одлази невин, невин за конкретно дело које није починио, али дубоко свестан своје кривице и грешности. Мармеладов, који је упропастио целу своју породицу, ни једног тренутка не тражи оправдања за себе, зна да је крив, али нема у себи ни трунке гордости ни злобе, једноставно је слаб. Ипак из хаоса који је он направио никао је вероватно најлепши цвет Фјодоровог опуса, Соња Мармеладова, која жртвом, љубављу и разумевањем оплемењује све људе око себе.

Друга ствар којој ме је научио Достојевски је ништавност људских идеала, идеологија, система вредности, моралних норми које намећу разне институције, наспрам љубави према Човеку и његовог односа према Богу. Од целе оне екипе идеалиста из романа „Зли дуси“ преко Раскољникова и Ивана Карамазова до Великог инквизитора сви желе бољитак човечанству, али свако према својим замислима, насталим у уском људском уму. Спремни су жртвовати и себе и друге да остваре своје замисли, спремни су на силу донети рај на земљу, али нису спремни дати човеку слободу. Раскољников убија старицу и за то има врло логичне разлоге и објашњења, у његовом уму све је логично, али заборавио је да је човек више од разума, од просте рачунице, од логике. Иван, човек од науке баратајући само провереним чињеницама, само оним стварима које може да види и докаже, заробљен у логици овог света бива поражен нелогичношћу овог света.

Трећа кључна ствар код Достојевског је како победити овај свет, а он је то показао кроз своје позитивне ликове Аљошу, старца Зосиму, Соњу и остале. Сви они су пуни љубави, разумевања, наде, смирености иако пате као и сви други, јер су дали смисао свом страдању, а смисао страдања може лежати само у очекивању будућег васкрсења.
 
После Достојевског нико не остаје исти.
 
Аутор: Милош Стаменковић

Извор: Ментални хигијеничар

 

ДОСТОЈЕВСКИ РУСИЈА

 

offline