На прагу Божића (1. дио) - Објаснити овај свијет


Беседа са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем
 
Разговор са митрополитом Николајем је реализован током Божићног поста, у директном преносу емисије „Друга димензија“. Владика је, пре свега, одговарао на питања световне публике – због чега је он, научник, астрофизичар оставио научну каријеру и постао монах, зашто је сумња у Бога корисна и како у свакодневном животу пронаћи другу димензију.
 
Објаснити овај свет
 
–Ваше високопреосвештенство! Многима је познато ваше изузетно образовање: прво сте завршили физички факултет на Солунском универзитету, затим Харвард, Масачусетски технолошки институт. Бавили сте се астрофизиком, математиком, биомедицином...Да нисам нешто заборавила?

– Тако је, бавио сам се тиме. Све су то дивне професије.

– Кроз толико различите и тешке предмете ви сте у младости тражили Бога или себе?

–Мислим да сам тражио и једно и друго. Само не бих то назвао „потрагом“, већ „жудњом“. Жудњом за нечим новим, истинским, исконским, дубоким, јаким и управо мојим. Не могу вам тачно описати, како и шта је то било. Порастао сам у породици где су се скоро сви бавили физиком. Моја мајка је физичар. Тата се исто, како смо сматрали, посветио минуциозним наукама, поред образовања из хуманитарних наука. Завршио је правни факултет. Но, у кући су свима нама природне науке биле на првом месту.

– Већ сте тада осетили привлачност према Цркви и Богу?

–Не, тада сам осећао привлачност према науци, познању. Ипак, растао сам у породици која је живела истином вере, не теоријски, а истински, слободно, стварно. Управо та атмосфера је родила у мени корисну, може се рећи – „милу срцу“, сумњу. Желео сам да осетим оно што ће јасно и поуздано изаћи из моје сопствене душе, да не носим читав живот „туђу“ кошуљу, у коју су ме родитељи обукли, да не живим оним што сам инстинктивно доживљавао, услед дејства емоција или због неких спољашњих фактора.

–Код куће се нико није супротстављао слободи вашег избора?

– Мој отац је сам, у највишем степену, био човек који је волео слободу и никада, ни на који начин није спутавао избор и животни позив деце. Ипак, када се у породици један бави физиком, и други постаје физичар, један другог вуку за собом...
Околности су у породици биле такве да смо браћа, сестре, и ја долазили до свог језика изражавања кроз физику...

–Када сте први пут осетили призив?

– Призив нисам осетио, али као што сам и говорио, у студентским данима сам прошао кроз период добре унутрашње сумње (желим ово да подвучем!).
За мене је тада био врло важан моменат истраживачке истине. Док сам студирао у Америци, схватио сам: треба поставити циљ и ићи ка њему. Чинило ми се да је тај циљ нешто што се не може обухватити, нешто огромно што ме је изнутра испуњавало. Једном приликом – сећам се тог дана: 1. фебруар 1984. године – догодило се следеће: дошао сам до циља свог истраживања. За мене је то било потресно искуство! Али, како се могло и очекивати, у души сам осетио да је остало место које ничим није било испуњено. Иако сам дошао до задатог, научног циља, и више од тога: резултат је превазишао моја очекивања (тако бива у науци: поставиш циљ, истражујеш и тек после схваташ да је добијени резултат много важнији од оног који си очекивао да ћеш добити). Ето, без обзира на све то, осетио сам: остало је празно место, које чека да се испуни.

–Оно је било испуњено студирањем на богословском факултету?

– Не. Није никако било у вези са студирањем, већ са потрагом Бога и живота у Цркви. Пред мојим очима су се појавили изузетни примери стварне, праве, истинске речи вере, за које је моје срце увек било отворено. Родом сам из Солуна и у студентским данима сам током распуста посећивао Свету Гору, проводио тамо по неколико дана, упознао старце. Али је моје срце ћутало. Гледао сам на монаштво као на нешто добро, чему људи посвете живот, али мени страно. Света Гора ми је подарила лично созерцање вере, успомене, слике које су правом тренутку испливале на површину.
Тада, 1984.године, осетио сам да је наука интересантан посао, којим сам заиста маштао да се бавим и који никако нисам планирао да напустим. Међутим, непланирано, поред науке се појавило нешто још чудесније, испуњено изванредним садржајем, истинским и потпуно другачијим. То ме је убедило. Поред тога, било ми је јасно да не могу објаснити овај свет само помоћу једне науке.

– Сада сте га објаснили?

–Сада не желим да га објашњавам. Сада сам га заволео без објашњења. Заправо, почео сам боље да разумем овај свет. Свет који чине само осећања, једнакости, докази и наше лично искуство је врло ограничен. Он не одговара ни на каква питања о познању. Али, постоји свет који може да изведе човека из оквира његових осећања, ослободи из окова ограничености његову логику. Овај други свет може побољшати научно познање првог света.

– То јест, једно помаже другом?

– Тако ја осећам. Врло сам срећан јер ми је Бог дао да интуитивно схватим да је у Цркви истина.

наставиће се...

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ХАЏИНИКОЛАУ