СВЈЕТСКА ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА О ДИАНИ БУДИСАВЉЕВИЋ ПРИКАЗАНА У ПУЛИ
Диана Будисављевић је спасила из усташких логора нешто више од 10.000 српске дјеце.
Свјетска премијера играно-документарне драме “Дневник Диане Будисављевић“ у режији Дане Будисављевић, о херојским подухватима аустријске хуманитарне активисткиње која је за вријеме Другог свјетског рата из ужаса усташких логара спашавала српску дјецу, одржана је синоћ у оквиру програма Пулског филмског фестивала.
Премијери дуго очекиваног филма присуствовао је и Милорад Пуповац, доскорашњи предсједник Српског народног вијећа у Хрватској и посланик у Сабору и митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
У Пулској Арени филм је гледало више од 4.000 људи, што је нешто мање него што је уобичајно за премијере у току фестивала.
Потресан филм о храброј Аустријанки, удатој за љекара Јулија Будисављевића православне вјероисповести, настајао је према речима редитељке Дане Будисављевић скоро 10 година.
- Прије скоро 10 година Наташа Јовичић директорка Спомен подручија Јасеновац упутила ме је на књигу "Дневник Диане Будисављевић" коју је је Хрватски државни архив издао 2003. године. Од тада радим на настајању филма о тој храброј жени чија одлучност да спашава дјецу из страхота логора није попуштала пред највећим претњама - казала је редитељка филма и додала да је Дианина унука Силвија Сабо пронашла дневник 1978. године.
- Док је размислила шта да ради са тим и док се дневник преводио са њемачког, услиједиле су припреме за нови рат и опет се радило на антаганозму и мржњи. Београдске дневне новине Вечерње новости почеле су 2010. са фељтоном о Диани Будисављевић и ето нас послије скоро 10 година на премијери филма о њеном херојском делу.
Врло увјерљиво у насловној улози нашла се хрватска глумица Алма Прица која у сведеном стваралачком оквиру игра ријешеност Диане Будисављевић да не поклекне пред ужасима усташких злочина и покуша да спаси што више дјеце.
Филм започиње свједочењем једног од четири преживјела логораша који попут наратора говоре о страхотама злочина из личног угла.
Као дјеца су доспјели у усташке логоре и кроз сузе говоре како су јели убуђало кукурузно брашно и барен кромпир данима и како су многа дјеца умирала од хладноће и неухрањености у тим злочиначким околностима.
Кажу, гледали су смрт сваког дана.
У првој четвртини филма српска глумица Миријана Карановић у улози Дианине пријатељице у симболичној епизодној улози изговара реченицу “усташе су олош и бандити који су дошли на власт у Хрватској“ и на тај начин одстрањује сваку сумњу како је филм идеолошки уоквирен.
Цијелој атмосфери филма доприносе и документарни снимци уласка нацистичких снага у Загреб 1941. године које усхићено поздравља маса грађана на улици.
Документани материјал се надовезује на играни дио филма у којем публика види на који начин је Диана Будисављевић преко веза свог мужа успјела да добије дозволу за обилажење српске дјеце у логорима.
Апсолутна тишина у пулској Арени завладала је када су се на великом платну појавили документарни снимци дјеце која стоје у реду да их Диана попише.
Изгладњели, до главе ошишана малишани, ријетко старији од 10 година, гледају у камеру са страхом и тугом у очима.
Снимци из такозване дјечије болнице у логору Стара Градишка показују скоро беживотна гола тијела дечака и дјевојчица прекривених мувама, која су преминула тог поподнева када је Диана Будисављевић била у логору.
На понеком лицу у публици у Арене могу се видјети сузе.
Редитељка филма је у сусрету са новинарима прије пројекције објаснила да је тај аутентични материјал добила из архива Југословенске кинотеке у Београду.
- Диана је у свом дневнику написала да су тог дана у Старој Градишки усташе снимале пропагандни филм о Црвеном крсту који спашава дјецу од побуњеника који су их бјежећи оставили. Типична Гебелсова доктрина пропаганде коју су нацисти користили у својим логорима - казала је редитељка филма.
- Нисам жељела да имамо игране сцене у филму у логору јер би биле патетичне у односу на документарне снимке ужаса - рекла је она.
Крај остварења припада играним сценама у којима нове комунистичке власти отимају документацију Диане Будисављевић.
Дуг аплауз и овације за екипу филма нису изостали у пулској Арени по завршетку пројекције оставарења “Дневник Диане Будисављевић“.
Диана Будисављевић је спасила из усташких логора нешто више од 10.000 српске дјеце.
Извор: РТРС
Премијери дуго очекиваног филма присуствовао је и Милорад Пуповац, доскорашњи предсједник Српског народног вијећа у Хрватској и посланик у Сабору и митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
У Пулској Арени филм је гледало више од 4.000 људи, што је нешто мање него што је уобичајно за премијере у току фестивала.
Потресан филм о храброј Аустријанки, удатој за љекара Јулија Будисављевића православне вјероисповести, настајао је према речима редитељке Дане Будисављевић скоро 10 година.
- Прије скоро 10 година Наташа Јовичић директорка Спомен подручија Јасеновац упутила ме је на књигу "Дневник Диане Будисављевић" коју је је Хрватски државни архив издао 2003. године. Од тада радим на настајању филма о тој храброј жени чија одлучност да спашава дјецу из страхота логора није попуштала пред највећим претњама - казала је редитељка филма и додала да је Дианина унука Силвија Сабо пронашла дневник 1978. године.
- Док је размислила шта да ради са тим и док се дневник преводио са њемачког, услиједиле су припреме за нови рат и опет се радило на антаганозму и мржњи. Београдске дневне новине Вечерње новости почеле су 2010. са фељтоном о Диани Будисављевић и ето нас послије скоро 10 година на премијери филма о њеном херојском делу.
Врло увјерљиво у насловној улози нашла се хрватска глумица Алма Прица која у сведеном стваралачком оквиру игра ријешеност Диане Будисављевић да не поклекне пред ужасима усташких злочина и покуша да спаси што више дјеце.
Филм започиње свједочењем једног од четири преживјела логораша који попут наратора говоре о страхотама злочина из личног угла.
Као дјеца су доспјели у усташке логоре и кроз сузе говоре како су јели убуђало кукурузно брашно и барен кромпир данима и како су многа дјеца умирала од хладноће и неухрањености у тим злочиначким околностима.
Кажу, гледали су смрт сваког дана.
У првој четвртини филма српска глумица Миријана Карановић у улози Дианине пријатељице у симболичној епизодној улози изговара реченицу “усташе су олош и бандити који су дошли на власт у Хрватској“ и на тај начин одстрањује сваку сумњу како је филм идеолошки уоквирен.
Цијелој атмосфери филма доприносе и документарни снимци уласка нацистичких снага у Загреб 1941. године које усхићено поздравља маса грађана на улици.
Документани материјал се надовезује на играни дио филма у којем публика види на који начин је Диана Будисављевић преко веза свог мужа успјела да добије дозволу за обилажење српске дјеце у логорима.
Апсолутна тишина у пулској Арени завладала је када су се на великом платну појавили документарни снимци дјеце која стоје у реду да их Диана попише.
Изгладњели, до главе ошишана малишани, ријетко старији од 10 година, гледају у камеру са страхом и тугом у очима.
Снимци из такозване дјечије болнице у логору Стара Градишка показују скоро беживотна гола тијела дечака и дјевојчица прекривених мувама, која су преминула тог поподнева када је Диана Будисављевић била у логору.
На понеком лицу у публици у Арене могу се видјети сузе.
Редитељка филма је у сусрету са новинарима прије пројекције објаснила да је тај аутентични материјал добила из архива Југословенске кинотеке у Београду.
- Диана је у свом дневнику написала да су тог дана у Старој Градишки усташе снимале пропагандни филм о Црвеном крсту који спашава дјецу од побуњеника који су их бјежећи оставили. Типична Гебелсова доктрина пропаганде коју су нацисти користили у својим логорима - казала је редитељка филма.
- Нисам жељела да имамо игране сцене у филму у логору јер би биле патетичне у односу на документарне снимке ужаса - рекла је она.
Крај остварења припада играним сценама у којима нове комунистичке власти отимају документацију Диане Будисављевић.
Дуг аплауз и овације за екипу филма нису изостали у пулској Арени по завршетку пројекције оставарења “Дневник Диане Будисављевић“.
Диана Будисављевић је спасила из усташких логора нешто више од 10.000 српске дјеце.
Извор: РТРС