Слово поводом стогодишњице упокојења епископа далматинског Никодима (Милаша) [2015. године]   Никодим Милаш је свакако један од највећих јерараха Српске цркве деветнаестог и почетка двадесетог века, а можда и највећи међу великим Епископима мученичке Епархије далматинске.   У овом кратком слову о Милашу, великом богослову, кано нисти, историчару, библијском филологу и пастиру, не бих говорио о његовој биографији – житију, јер су о томе многи и то веома успешно писали. Покушао бих радије указати на неке детаље из живота Никодима Милаша, који га осветљавају као Исповедника светога Православља. Све што је Милаш написао, написао је у одбрану Православља. Стога није случајно да већина његових књига у свом наслову садржи реч православље: Православна Далмација; Православно црквено право; Свети Кирило и Методије и истина Православља; Правила (канони) васељенских помесних сабора са тумачењима у којима Милаш посебно наглашава значај канона за васељенско Православље, итд.   Милашево житије и дело су пребогати, али нека ми буде дозвољено да у овом тексту наведем неколико карактеристичних примера, који га недвосмислено потврђују као Исповедника Православља и чувара светог Предања и канона Цркве.  

Обраћање Његовог Високопреосвештенства митрополита Фотија на годишњем семинару за вероучитеље са подручја Епархије зворничко-тузланске одржаног 25. августа у Бијељини.  

На порталу дневног листа „Вечерње новости” 18. августа је објављен ауторски текст Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија под насловом „Наши теолози ослобођења“.