ЗАШТО ПРОСЛАВЉАМО ЧАСНЕ ВЕРИГЕ АПОСТОЛА ПЕТРА?


Зашто прослављамо Часне Вериге Апостола Петра? Значи ли то да ми обожавамо један предмет, и то симбол ропства?
 
Не заиста. Ми прослављамо слободу у Христу, истинску слободу, ону која превазилази и физичко и духовно ропство.
 
Први противници хришћанства, након што су погубили Светог Архиђакона Стефана и Светог Апостола Јакова, у окове бацају и Светог Петра. Док је Петар био у тамници, Црква се усрдно молила Богу да га избави. Једне вечери долази у тамницу анђео, буди Петра којем вериге спадају са руку. Изводи га из тамнице и нестаје, након чега Свети Петар прославља Бога. (Дела апостолска 12, 1-11)
 
Празник првенствено прославља Бога Који избавља оне који Га воле. Празник је уједно и подсећање да праведници често осете неправду, они који су најближи Богу нису сасвим заштићени од оних који су од Бога далеко, али Господ види, осети и разуме страдање Својих пријатељâ. Сâм Христос је био Страдајући Праведник, Сиромах – Анавим, како су Пророци и најављивали. И Он зато говори: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. Блажени сте ако вас срамоте и прогоне и говоре против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.“ (Мт. 5, 10-11) Овај празник је једно јасно подсећање: ако служимо Истини, будимо спремни да нас убеђују у лаж. Ако се боримо за правду, очекујмо бич неправде. Ако живимо љубав, сигурно ће нас омрзнути. То не значи да не треба да служимо Истини, да не треба да се боримо за правду, да не треба да волимо. То значи да треба да призовемо Бога као Помоћника и Утешитеља, и да с Њим истрајемо на свом путу. Од Христа до данас, познато је да је пут који води у живот вечни узак, а пут који води у пропаст широк. Од трена свог крштења смо пристали на Крст. Ако се одрекнемо Истине, то не значи да ћемо скинути своје окове. Само ћемо их заменити горим оковима, најболнијим веригама, онима које ти се не урежу у тело него у срце, ум и душу. Те су вериге – лаж. Плачимо за онима који су њима оковани. И молимо се Богу да их ослободи тих и таквих верига, јер нема горег ропства ни горе пропасти него кад човек умисли да је слободан, а у ствари робује. Кад мисли да дише, а у ствари се гуши. Кад мисли да живи, а у ствари умире, изнова и изнова. Бољи је било какав прогон, ропство или страдање, него да човек себе самог обесчовечи и обездуши. Ниједно дрво не би пресекло сопствено корење да би се осећало слободно. Ниједно дрво не би одбацило своје грање да би себе убедило како може стајати независно од лишћа, воде и светла. Само човек одсеца самог себе и од Бога и од свог рода, лажући се: слободан сам, сад најзад могу да живим.
 
У најтежим оковима човек најбоље открије колико је истински слободан јер не служи лажи. Велик је то Крст и уједно велик благослов. Многи узимају Истину здраво за готово, а заиста слободни могу да Јој певају где год, кад год, плачући и од радости и од туге у исти мах, али знајући да остају слободни и христоносни.
 
Знајући да у тој Песми, Слободи и Истини већ сад  крећу ка вечности.
 
Христос је међу нама, браћо и сестре!

Извор: (Mарко Радаковић) - Авденагом
 

 

ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА ВЈЕРОНАУКА МАРКО РАДАКОВИЋ