Страсна седмица: Концентрисано Јеванђеље



Дани Страсне седмице су врло насићени – и догађајима, и бригама, емоцијама. Особено, започињући од Великог четвртка, када је спомен Тајне вечере, суд над Исусом, пресуда, затим распеће на Велики петак, изношење плаштанице, у Велику суботу Господ је у гробу, и већ за мање од једног дана је Светло Васкрсење, Пасха. Како проосећати сав овај тако рећи „ужурбани“ пут Страдања Господњих – од суморне жалости ка ликовању због Васкрслог Христа.

-А како је у стварности било у те дане? Тада је све врло брзо происходило, догађаји су смењивали један други убрзаним темпом. А у недељу је народ узвикивао: „Осана Сину Давидовом!“, у среду је блудница помазала Христа миром, у четвртак је Господ установио свету тајну Евхаристије, потом је уследила молитва у Гетсиманском врту, стражарно споровођење до Пилата, Ирода и обратно, бијење, изругивања, ноћни суд, распеће, покој Суботе и јутро првог дана Васкрсења. Као што видите ови дани су крајње напрегнути, презасићени. А потом се све „опустило“ као опруга, и ево сав свет живи већ 2000 година благодарећи тим догађајима, знајући или чак и не знајући о томе. Да су се Страдања Господња наставила макар и за један дан, нико не би преживео. Апостол Петар је био на граници безумља од жалости и сопственог издајства, Јуда се обесио, није доживео до Васкрсења. Сви су били престрављени, пометени, и налазили су се у ужасној жалости. Да је Господ васкрсао петог дана, Он не би нашао ниједног апостола. Данас је покој Велике суботе разблажен знањем о гредућем Васкрсењу, а ужас распећа је ублажен схватањем тога, да је Христос у ствари жив. Ово апостоли нису могли знати – за њих је све ово било одвише сурово, кошмарно, депресивно. Ми се сећамо ових догађаја и преживљавамо их. Циљ богослужења Страсне седмице – није благочестиво подсећање, размишљање о нечему, већ укључивање наше личности у сам догађај. Уопште све у Јеванђељу иде врло згуснуто: Христос говори, проповеда, умножава хлебове, приближава се страдању…И још је далеко од тога да су сва Његова дела записана! Јеванђеље је храна најјаче концентрације, зато је и Страсна седмица у овом смислу – концентрисано Јеванђеље.

   Поред дугих служби и посебно жалостиве настројености ових дана, хришћанин се призива на велики молитвени подвиг, унутрашње сазерцање, а због тога је потребно одбацити сваку животну бригу. Како се усредсредити на молитву, а не на васкршњу трпезу и при томе све постићи?

-Не би било трезвено, маштати о потпуном одбацивању свих свакодневних брига. Живот је тежак, а ова тежина није случајна. Сва твар је покорна сујети, и све створено уздише, очекујући коначно искупљење. Чак ни све ситнице се не могу набројати: зуби се морају прати, и ципеле запертлати, и постеља распремити, и рачуни плаћати, и тако даље скоро до у бескрај. Добро би било од свега се одрешити. Али само пробај, као блажени Василије, да ходаш зими наг. Убрзо ћеш се смирити и побећи у топли дом. Тада ће се показати да је оно, што ти сматраш сујетом, у ствари дар Божији. Све је у томе, како се на шта гледа. Довољно ће бити и то, што се ми у храму на служби Божијој усиљавамо да одбацимо све животне бриге. А даље, после службе у храму, ствари постају сложеније. Довезли су на пример у продавницу хлеб. Је ли то сујета? Да, али још и милост Божија. Срце је одједном заболело и одмах је стигла „Хитна“ – то је уопште сујета над сујетама, али истовремено и највећа милост. У сујети (журби и бризи) и „Хитна“ обилази град, у усјети и уморни диспечер прима по хиљаду позива на дан. Но, све је ово милост, коју је потребно претворити у свесно служење. А све светско заборавити, дај Боже, само ће се за време службе постићи. Сад погледајте; ако ми с почетка поставимо себи висок план у погледу кућног (белог) монаштва, и покушавамо да претворимо стан у келију, а себе у тајног подвижника, онда ћемо створити у себи велику жалост због тога, што не достижемо свој високи идеал. Због тога је код нас тако испошћен изглед и ван посних дана. Овде говоримо о духовним предметима, дакле, о опасним предметима. Мач не сече само противника, њиме можеш и самог себе ранити. Ватра у пећи не само да је неопходна за припремање хране, али она може и читаву кућу спалити. Будимо пажљиви према себи, доследни и стрпљиви. И у погледу „одбацивања сваке бриге“ такође. Уопште треба се учити предстојању Богу у свим приликама: на путу на посао, за воланом, у продавници, код зубара (управо код њега је врло погодно место за молитву). Може се, вероватно, и код фризерана столици творити каква-таква молитва, а не само заљубљено гледати самог себе у огледалу.

Део разговора са протојерејем Андрејем Ткачовим о Страсној седмици
Кристина Пољакова
Превео: Небојша Ћосовић


Извор

 

 

 

offline