QUO VADIS ОДОСМО
 
Бог Створитељ при Стварању
свему границе постави
и небу и земљи и морима,
и видљивом и невидљивом свету,
земаљском и духовном,
свему мере и границе
постављене бише,
које још Стари Грци
украсима назваше
 - Метрон пандон аристон
(Мера је украс свега),
а у библијском откровењу Старог Завета
мере су дате у Закону и Пророцима,
а у Новом Завету
у јеванђелском учењу Христовом,
светих Апостола, Сабора
и светих Отаца кроз историју,
свако ко би од њиховог учења
и тога пута одступио,
он би са уског пута Истине и Живота,
широким путем погибли
и духовне смрти кренуо
 
Из Свештеног Писма видимо
да све што је Бог створио
би савршено,
би добро и намењено својој,
од Бога даној служби,
Сунце да управља даном,
а Месец и звезде да управљају ноћу,
и све друго би дано
на корист и добро човеку,
кога Бог шестог дана створи
као икону Своју,
по образу и подобију
да буде господар свега створеног
што му Господ даде
да на Славу Божију користи
и Богу благодари,
на добро своје и ближњих својих,
да би у тој благодарности
и међусобној љубави напредовали
и тако се Богу Творцу уподобљавали
 
Оно што се односило
на целокупан живот и творевину
и све створено,
као и човека - круну стварања,
икону Бога Живога,
Бог је човеку дао све на коришћење,
али му је поставио мере
кроз Заповести и Закон Божији,
којима човек треба да се руководи,
како у богослужењу,
тако и у свакодневном животу,
из Старог Завета се види
да је Израиљ - Народ Божији,
увек под Божијим благословом био
када је по вери и Закону живео,
међутим, чим је од тога одступао,
у идолопоклонство би падао
и са уског пута живота
на широки пут смрти прелазио,
тако би све до Доласка Христовог,
када се испунише Закон и Пророци
и Христос Својим Јеванђељем даде
пуноћу Истине и сваког савршенства,
проповедајући свету уски пут покајања,
Он га тако призва у заједницу
Оца Небеског и Живота Вечног,
коју човек изгуби
падом првозданог човека - Адама,
а сада је поново задоби
животом у Христу
 
Следујући Предање
како Старог, тако и Новог Завета,
свети богоносни Оци новозаветне Цркве
поставише мере, границе и утврде
јеванђелске Истине,
које не би требало прелазити,
и оне се утврдише током целокупне
људске историје на земљи,
а посебно у богослужењу,
вери и учењу Једне Свете Саборне
и Апостолске Цркве Православне,
другим речима,
у новозаветној Цркви
су постављене мере Истине и Слободе,
које донесоше свети Васељенски сабори
и свети Оци рекавши:
 - Овако одлучисмо, Дух Свети и ми,
и свако ко другачије мисли и верује
не пребива у Истини и самим тим
не иде уским путем Живота,
већ широким путем смрти и погибли,
тај принцип у Православној Цркви
је важио и важи све до данашњих дана,
јер је потврђиван учењем
Сабора и светих Канона
а и богослужбеном, литургијском
праксом Цркве,
чувајући неизмењен
Никео-Цариградски Символ Вере,
који је гарант јединства
Једне Свете Саборне и Апостолске
Православне Цркве
 
И сада ево поново о осминама,
о томе је већ довољно
писано и речено,
али за оне који можда нису чули
да опет кажемо,
немамо проблем да друге цркве
имају своје осмине
којима желе своје учење,
своје богослужење и своју веру
данашњем свету да приближе,
то је њихова мисија,
то је њихово право,
само ако није прозелитизам,
то јест, насилно наметање вере другоме
који то не жели,
а таквих случајева у историји је
нажалост бивало и бива,
сада верујемо да није тако,
и отуда нам не сметају
ни римокатоличке осмине,
ни протестантске молитве
у Светском савету цркава,
који има, како неки рекоше,
своје парламентарне молитве
на којима се може
и о догматима гласати,
што је за нас Православне
потпуно неприхватљиво,
али је проблем следећи:
 - Шта ми Православни имамо са тим,
и са осминама
и са парламентарним молитвама,
са медитацијама и клањањима
и било којим другим неправославним
богослужењима и учењем?
намеће нам се једно логично питање
јесмо ли ми свесни,
или бар у довољној мери свесни,
да је Православље
 - Једна Света Саборна и Апостолска Црква
и да је она савршена Невеста Христова,
без и једне мрље и боре,
јер је Православна Црква
од светих Апостола проповедана
а Духом Светим и светим Саборима
и учењем светих Отаца
у свету сачувана,
и тако живи и делује
више од 2000 година
као Светлост овога света,
као Тело Христово
и Ризница Духа Светога,
и зато се питамо
речима старозаветних пророка:
 - Да ли је нама православнима потребно
на испроваљиване изворе да идемо
да се тамо водом напијемо,
поред живоносног Извора
који нам тече из пробијеног
ребра Христовог,
јер је Сам Господ рекао:
 - Ко је жедан нека дође мени и пије,
а ко пије воду коју ћу му дати,
неће ожеднети довека и неће умрети,
зато се на крају питамо:
да ми православни нисмо у искушењу
да Христа Живога оставимо,
Који је Емануил - Бог са нама,
и да за другим лажним учењима
и лажним христосима кренемо
и да се на пољима смрти
духовно хранимо?
 

​Митрополит Фотије

---