УНИЈА
 
( 1. део)
 
Када смо као студенти
из Историје Цркве учили
о Унији Цркава
- Рима и Константинопоља,
помињали смо две Уније,
Лионску (1274) и Флорентинску (1439),
и чудили смо се
да су источни и цареви и патријарси
прихватали те Уније
очекујући да им Запад, тј. Рим помогне
од надолазеће турске опасности,
и као што знамо, то се није догодило,
јер је папин превасходни циљ био
да покори Православље
и подјарми га својој папској власти
 
Морам признати да тема Уније
није популарна и многи о њој
не воле ни да чују,
нити о њој да говоре,
али ипак, из тих болних
и трагичних искустава Цркве
могло се и може се много научити,
да ове две поменуте Уније
никакаквог црквеног ни духовног
плода нису донеле, јасно је,
а земаљског и политичког поготово,
али је и у тим приликама (неприликама)
Бог пројављивао, узвишавао слуге Своје,
као што је у време Флорентинске Уније
узвисио светог Марка Ефеског
који једини ту Унију није потписао,
и тако је спасао Православље у Грчкој
 
Зашто сада помињемо ову тему Уније?
зато што се већ у јавности
све више и више говори
и најављује трећа велика Унија
између Рима и Цариграда,
иако се о овој новој Унији много тога крије,
(као змија ноге),
а зашто је тако, знају само
креатори идеје о Унији,
што се мене тиче,
сама та вест код мене изазва осећај
сличан ономе који смо имали током студија
док смо о Унијама говорили и учили,
а то је један мучан осећај,
поставља се питање,
зар нисмо довољно научили о Унијама
из претходне две,
јер се у њима видела неискреност
и зла намера,
зар се тако нешто
не би могло и сада поновити?
за оне који овој теми
трезвено приступају подсетимо,
да се из историје морамо учити
 
Сви велики Оци Цркве:
света Три Јерарха,
свети Максим Исповедник,
свети Фотије Велики,
свети Григорије Палама
и свети Марко Ефески
су били против оваквих Унија,
као што је ова која се сада најављује,
којој није приоритет јединство у вери,
догматски и канонски поредак,
и прихватање свих одлука светих Сабора Цркве,
креатори ових нових црквених заједница
су екуменисти који у Унијама желе остварити
јединство у различитости,
и наводном љубављу надоместити
различитост у вери, догматима и Канонима,
што је за православно Предање
и Православну Цркву неприхватљиво

---

Фото: Манастир Марча
 
 
(2. део)
 
Наш велики канониста и историчар
др Никодим Милаш
у својој је Аутобиографији писао,
да је враћајући се из Кијева за Далмацију
и пролазећи кроз град Лавов
и ширу област тога града,
видео како православни хришћани
прелазе у унију,
и он се томе чудио,
али је знао да не остављају добровољно
своју предањску веру,
и о томе је и писао
у свом познатом делу Пропаганда,
да се та унијаћења врше
као плод добро организованих група
које су шириле прозелитизам
у разним европским земљама,
па између осталих и у Галицији,
Милаш је на те случајеве
указивао у свом поменутом делу
(Пропаганду су римокатолички
свештеници куповали
да би је спаљивали),
у њој је до детаља описао
прозелитистичке кампове,
који су тада били широм Италије,
и како су одатле полазиле
обучене групе да врше
своју унијатску мисију по свету,
држећи се принципа
да циљ оправдава средство
 
На нашим просторима
тзв. бивше Југославије,
познате су две Уније
- Марчанска унија (1611)
и Жумберачка унија  (1760),
Марчанска унија је установљена
почетком 17. века када је почело
насилно превођење
православних Срба (Влаха) у Унију,
центар тог насилног преобраћања
био је преузети од стране унијата
српски православни манастир Марча,
посвећен светом Архангелу Гаврилу,
он је постао центар њихове делатности,
где су се под разним притисцима,
условљавањима, гоњењем,
па чак и убиствима,
православни Срби тога краја
присиљавали да прихвате
Марчанску унију и постану унијати,
та Унија је трајала једно дуже време,
али пошто су Срби и даље пружали отпор,
унијати су срушили манастир Марчу (1739)
и свој центар преместили у Крижевце
који ће након тога постати центар
некадашње Марчанске уније,
и тако је то остало до данас,
то је историја,
али се она више у званичним разговорима
између римокатолика и православних
скоро и не помиње,
ни Марчанска, ни Крижевачка унија,
иако се зна како су настале
и какве су последице оставиле
за нас православне Србе
 
Поред ове две поменуте Уније,
римокатолици су у свом прозелитизму
и насилном ширењу своје вере,
православним Србима шизматицима,
наметнули још једну,
тзв. Жумберачку унију (1760),
у области која се простире
од  Загреба према Словенији,
тамо су Срби као непокорни шизматици
такође унијаћени,
изгубивши тако свој национални
и верски идентитет,
и тако је остало до данас
 
Поред наведених примера
Марчанске и Жумберачке уније
17/18. век,
нама Србима су још увек
болна и свежа сећања
на масовна и присилна покрштавања
која су вршили Хрвати римокатолици
за време Другог светског рата,
тј, у време НДХ,
страдање православних Срба у време НДХ
може се само упоредити
са страдањем првих хришћана
у време Римске империје,
у НДХ, по званичним подацима,
прекрштено је више од
двеста педесет хиљада православних Срба,
али многим Србима ни то није помогло,
пошто би их прекрстили, рекли би им:
- Ми вам на овај начин спасавамо душу,
а тело не можемо,
јер су као Срби морали бити убијени,
о овим страхотама и страдању Срба у НДХ
не бисмо сада више говорили,
али се надамо да ће бар ово подсећање
на насилне Уније допринети
да ми данашњи Срби разумемо појам Уније
и да то није нова појава
у животу наше Цркве и нашег народа,
али је познато да смо ми склони забораву,
па је потребно подсећати
на трагичне последице ових пројекта,
насилног унијаћења нашег народа,
а сада колико чујемо
спремају се нове велике и мале Уније,
велика између Рима и Цариграда,
а мале, ко зна,
зато све ово о унијама рекосмо
и душу спасосмо
 
Митрополит Фотије