ЧИКА СТЕВА ЋУРЧИН
 
Стеван Ћурчин,
прави Србин и чурушки домаћин,
отац нашег брата, Бранка Ћурчина,
који нам је пут према Београду
и студијама Теологије пропутио,
у то време мисионар,
свима нам је о вери говорио,
наше манастире је познавао,
игумане и игуманије а и они њега,
у Бранка су сви имали поверења,
од манастира Хиландара
па до Ћелија и редом,
отац Бранко какав јесте,
простодушан и срдачан
- свима се допадао,
а у то време бити богослов
било је смело и одважно,
и у верујућем народу
поштовано дело
 
Ал' одох ја о оцу Бранку,
а треба нешто рећи
о његовом оцу - Стеви Ћурчину,
правом Србину и домаћину,
то се видело кад нас је отац Бранко
у њихову кућу доводио,
чика Стева нас је увек
срдачним осмехом дочекивао
и осећала се радост,
да поред оца Бранка у Чуругу има
и других студената Теологије,
чика Стева је најчешће
на глави капу имао,
коју је због посла мало лево
мало десно померао,
човек господствених манира
и са брковима,
(а сви Срби са брковима
некако на Карађорђа личе)
 
Чика Стева је био посебан човек,
благог лика и тихог гласа,
видело се да он саосећа са свима,
и хоће сваког да чује,
посебно би се обрадовао
кад би неког од од нас видео
који смо изабрали пут служења Цркви,
то је за њега значило
да ће Чуруг и даље давати
богослове и свештенике,
а ево данас по Промислу имамо
и Патријарха и Митрополита,
сви сматрају да је то
благослов и плод мучеништва
које је Чуруг претрпео
у Другом светском рату
 
Чика Стева је уливао поверење,
када би био замишљен видело се
да читаву историју има иза себе,
а ми смо знали да је кућа Ћурчинових
- кућа мученика,
јер је рођени брат чика Стеве
- Василије Ћурчин пострадао
у чурушкој рацији на Бадњи дан
и Божић 1942. године,
кад су мађарски фашисти - Хортијевци
убили више од 1500 људи,
православних Срба од 16 - 66 година,
и све су их бацили под лед у реку Тису,
тај печат мучеништва у Чуругу
се осећа на сваком кораку,
као што се осећа
и на лицима породице Ћурчин,
они су сви некако -  крсноваскрсног лика
 
Код чика Стеве у дворишту куће
увек је све било уредно,
домаћински и паорски,
складно и на свом месту,
то је свакако била заслуга
и његове супруге Виде,
која се увек радовала
када би нас угледала,
желећи да нас нечим почасти,
посебан утисак је чика Стева остављао
када би долазио у чурушку цркву,
свечано одевен, достојанствен,
већ при његовом ходу ка храму
се осећало да он зна да иде
на неко велико и значајно место - у цркву,
такав утисак је остављао и у храму,
када би на богослужењима стајао
у једној од стасидија,
или када би вршио неко туторско послушање,
просто се видело да је он човек Цркве
и да је ту као у својој кући,
чика Стева је био и члан
Црквеног одбора у Чуругу
и од свих верника је био поштован,
ми смо се заиста питали,
хоће ли и касније, у наше време,
бити уопште таквих људи
- добрих и тога кова
 
Чика Стева је био представник
старих добрих времена
када је у Чуругу владао ред и поредак,
он је био живи сведок времена
кад се Бог поштовао,
а Црква уважавала,
а млади слушали старије,
по њему смо могло наслутити
какви су били људи
који су се осмелили да граде
највећу цркву у Српској Војводини (1862),
и највећим звоном на Балкану,
а знамо да се на селу ипак скромно живи,
упркос свему ти велики људи
подигоше овако дивну цркву
посвећену Спасовдану,
чика Стеву Ћурчина
слободно можемо међу њих уврстити,
јер је он био чувар старог српског
достојанственог и православног Чуруга
 
Митрополит Фотије

---