КОЈЕКУДЕ СРБИЈО!
 
Велики вожд Карађорђе,
кога Његош назва - оцем нације,
Српске нације,
и онима у Црној Гори и Србији,
јер су тада они знали
да су једна нација,
тако су велики Карађорђе
и Његош говорили,
али после њих дођоше
мали-велики,
који ово другачије видеше,
из своје патуљак-перспективе
они закључише да су Србија и Црна Гора
раздвојене и удаљене,
ма да нису оне и различите државе,
па и ми нације?
па зар тако и на целом ученом
и цивилизованом Западу не говоре?
и ево сада Србија - Србима,
Црна Гора - Црногорцима
 
И мали по злу постадоше нешто,
тако што један велики
јуначки Српски народ поделише,
а песници га
као два ока у глави видеше,
а шта ови мали-велики учинише?
од муке и јада не могу
да пишем више,
шта дозволисмо
и шта од нас подљуди
и нељуди учинише?
а некада велики Његош
Карађорђа оцем нације (Српске) назива,
да би ми данас знали,
да јесмо једна нација и један народ
увек били и остали
 
Кад Косово наше свето
на силу отеше
и силом га независним учинише
Албанци-Шиптари,
који у време Турака
пастири на КиМ бише,
али зла времена многе
и такве плодове донеше,
тако да данас нас Срба
у нашој Колевци,
у нашем Јерусалиму
- скоро да и нема више,
после Другог рата
Броз и комунисти нам
повратак на Косово забранише,
и на крају нас
Милосрдни анђео бомбардова,
и ево, сада нам ти људи
са Запада опет дођоше
да нас мире и поучавају,
и појефтино нам демократију продају,
а о проблемима Срба на Косову
као да не хају,
а Косово наше оста грдно судилиште,
како га Његош назва,
али и наша Голгота,
- место Лазаревог Завета
 
Којекуде Србијо,
а где ми бисмо када Крајине падоше?
када их олује, буре и бљесци удараше
и скоро сав Српски народ
из Хрватске протераше,
Запад је на то као на
историјску правду
вероватно гледао,
као да смо у Другом светском рату
ми њих, а не они нас
у логоре смрти трпали,
али смо сада већи проблем
ми сами себи,
јер смо сами, и то својом кривицом,
а пријатеље тражимо међу онима
који су нас бомбардовали,
што се у психологији назива
Стокхолмски синдром,
и никакве колоне избеглица
и трактора ту помоћи не могу,
јер је одавно речено да
Српска суза родитеља нема,
па и страдање српско не постоји,
оно се нигде не записује и не броји,
а има и оних који кажу:
- Ми смо за то све сами криви,
ово мишљење вас сигурно
на неку двојку подсећа,
само је круг двојке овако нешто
изнедрити могао,
српско, а истовремено антисрпско,
и зато је двојно, а и нераздвојно
 
Којекуде Србијо,
и како све ране рода свога побројати,
не да бисмо их озледили,
већ да бисмо их вином и уљем залили
као што то учини
Милосрдни Самарјанин,
од Њега се треба свему учити,
ми Срби смо народ велики,
народ јуначки,
народ Светог Саве и цара Лазара,
народ Косовских јунака,
народ слободарски,
и сад смо препуштени сами себи,
па нас чак од браће Руса
одвојити желе,
а наши стари су живели
верујући у Бога и Царску Русију,
а сада нам наши нови
усрећитељи кажу:
- Само се одвојите од Русије
и живећете као никада прије,
у царску свилу и кадифу обучени,
и нећете живети, већ уживати,
и приче какве већ раније чусмо
када је неко некога требао
суду предати, говорили су,
само ви њега предајте и уживајте,
а како смо уживали
- то и тада а и сада знамо
 
Како сада ствари стоје
можемо се слободно питати,
има ли за нас Србе пута и излаза?
Има ако будемо своје
мудре и свете људе слушали,
има ако будемо за Светим Савом ишли
и са Лазаром Косово бранили,
има ако Србију будемо
јединственом видели,
Србију посвећену Богу и Православљу,
Србију која философијом Светосавља живи,
Србију како су је видели
Свети владика Николај
и Свети авва Јустин Ћелијски,
и Свети Василије Острошки,
и Петар Цетињски,
и Његош и Карађорђе,
Србију каквом је Српски народ види,
Србију у песмама,
Србију у гуслама,
Србију коју песници опјеваше
а јунаци одбранише,
Србију достојанственог имена
- Србију Крста и Васкрсења
 
Митрополит Фотије

---