ВЕЛИКИ ВЛАДИМИР БЕАРА
 
Шта је човек, а да га се сећаш,
сирак суви међу вихорове,
пева највећи српски песник Његош,
ови стихови се могу применити
на свакога човека на земљи
па и на Владимира Беару,
којег Британци назваше - Велики,
а други - човек од гуме,
чије су голманске параде
биле у висини пречке,
а у ширину, од стативе до стативе
 
Владимира Беару сам упознао
као владика далматински
у Сплиту (1999-2017),
где је он често долазио у цркву
Светих Кирила и Методија,
и разговарајући са њим
сазнадох оно што мало ко зна,
а веома је значајно за каријеру
нашега Беаре,
највећег голмана свих времена,
по речима руског голмана
Лава Јашина, Беара је био голман
који је бранио и немогуће
 
Много сам научио
разговарајући са овим човеком
- Владимиром Беаром,
поменућу један значајан догађај
из његове младости
о коме ми он рече следеће:
- Владико, као дете сам пао
у једну дубоку јаму у земљи,
и падајући ја сам се набио
не неки корен дрвета,
који је био толико оштар
да ми се као нож
засекао у грудни кош
и од тога сам једва жив остао,
моја мајка, која је била побожна жена,
тражећи за мене лека,
одвела ме је једном приликом
у манастир Драговић,
за који су сви Срби знали,
да калуђери тамо
пред иконом Свете Петке
читају молитве за здравље
 
Тако и мене мајка
доведе у Драговић,
и монаси ме узеше
и поставише пред икону,
читајући молитве за моје здравље,
чим су они завршили молитву,
ја сам на чудесан начин
осетио да сам здрав,
али то нисам могао одмах мајци рећи,
већ је она то приметила
када ме је угледала како трчкарам
по порти манастира,
мајка, иако побожна жена,
није се усуђивали себи да призна
да сам ја оздравио
и да ме је Света Петка
поново здравим учинила
 
После тога догађаја
у манастиру Драговићу,
слава Богу, више никада нисам
озбиљније боловао,
а бавио сам се врхунским спортом
и бранио за Хајдук, Звезду
и репрезентацију Југославије,
и ево погледајте,
око врата увек носим
овај сребрни ланчић
са иконицом Свете Петке,
моје Заштитнице,
и никада га не скидам,
јер ме подсећа какав сам дар
од Бога добио,
и то пред свима људима говорим,
а знамо да је Владимир Беара
у спорту као голман
достигао велику славу,
скоро у рангу Звездине звезде
- Драгана Џајића
 
После активног бављења спортом,
Беара је једно време био
фудбалски тренер,
где је такође био успешан,
а после тренерске каријере
повлачи се у Сплит,
где је мирно живео,
и размишљајући о будућности
себи је код цркве Светог Илије
у Зелову, изнад Сплита,
свом родном месту,
припремио гробницу,
на којој је са једне стране
надгробне плоче
- поставио фудбалску лопту,
јер је за лоптом ходећи
и од лопте живећи,
доживео велику славу
у нашем српском
и југословенском фудбалу,
али данас, његов гроб
код цркве Светог Илије у Зелову
- празан оста,
јер његова родбина не хтеде
испоштовати његову вољу
да се ту сахрани,
већ га сахранише доле у Сплиту,
на градском гробљу,
а његов гроб у Зелову празан оста,
можда као сведок српске историје
и српског страдања на овим просторима
 
Беара, голман над голманима,
Беара, чедо Свете Петке
и манастира Драговића,
Беара, први голман Хајдука
који у Звезду оде,
Беара, Пушкашу пенал одбранио,
Беара је и много титула освојио,
Беара, човек спортиста,
Беара, Србин и човек велики,
Беара, пример од кога млађи треба да уче,
Беарин празан гроб је крик и вапај
да се воља старијих треба поштовати
и да свакога човека и његову веру
треба уважавати,
да је тако било,
данас би тело прослављеног голмана
Владимира Беаре почовало у гробу,
који је он сам себи направио,
код цркве Пророка Илије,
у месту Зелову надомак Сплита
 
Митрополит Фотије

---