Аутор: Ђукарић Душан (Ресавска, кишни дан)

ЈЕСЕЊЕ КИШЕ
 
Јесење кише
многи песници опеваше,
па и ми мали прилог
јесењим кишама да дамо,
да се пред великим песницима
не обрукамо
 
Зашто и чему јесење кише?
То је време када се
за нечим, или неким уздише,
а тако је лепо било
док је био,
док нас је собом соколио
 
Јесење кише су и
као плач света,
као плач свих поета,
над судбином, над родбином,
над отаџбином, над логорима
и крицима и вапајима,
да их киша утиша,
а ми смо и сами
чинили једни и другима,
можда и трећима,
али и сви свима
 
Јесење кише нас и
на дом и на кућно огњиште усмерише, на Божић,
на породичну радост
у којој су и старост и младост,
и сви као у огледалу
једни у другима,
а благослов Створитеља
у свима
 
Јесење кише су и
кад се пише и уздише и
чека неко веома драг,
да дође и пређе
наш кућни праг,
да гостољубље и
братољубље покажемо и
да се упркос киши
радујемо
 
Јесење кише су и
за историју,
јер успомене спирају,
а да при томе
баш и не бирају,
неке и дубоко болне,
остају на души, у срцу,
у зоре трептају,
као да исцелење
чекају
 
Јесење кише су и
за благослов плода земље,
оно што Бог даде
да сељаку роди,
јер то све најчешће
и не треба господи,
просто да се питамо,
ко њих пољопривреде
ослободи?
 
Јесење кише су и
за много тога другога,
на плач, на сузе,
јер знамо да Иван Карамазов
због дечије сузе
карту за вечност не узе,
будући да тајну
Крста Христовог и тајну
страдања људског
вером и срцем не схвати,
остаде у философији по човеку
да се злопати
 
Јесен и јесен,
кише и кише
ево и на наша срца
се излише,
да на пролеће
бољи будемо,
а кише и снег су нам
као један брег,
који треба да обиђемо,
и на томе путу
у Богу брата и
у брату Бога
да препознамо,
јер нам јесење кише
ево, и духовни вид
изоштрише
 
Епископ Фотије