Митрополит Фотије ПИСЦИ - КОЧИЋЕВИ НАСЛЕДНИЦИ и ЗМИЈАЊЕ У СЕЋАЊУ
ПИСЦИ - КОЧИЋЕВИ НАСЛЕДНИЦИ
Кочић је извор. "Он нам је више у ногама него у глави", рече један стари Змијањац. Лепо је данас у Банским дворима где се говори о књизи " Писци - Кочићеви наследници", а то су све писци и песници Западне Крајине. Лепо је слушати о Змијању, говорити о Змијању, о Кочићу - књижевном оцу српскога народа Змијања и Мањаче, који је описао сваки лист дрвета, зеленог у пролеће, и разнобојног у јесен, као да је и сам тада процветао.
Ови добри драги људи, су се вечерас овде сабрали, у Бањој Луци, у Банским дворима, да говоре о Кочићу и писцима и песницима овога краја, Кочићевим наследницима. Овде видех и препознах своје људе благородног лика, који једноставно али разумљиво говоре - кочићевски, а то је за мене више поезија него обичан говор. Српски језик у Крајини је такав, чист као бистар поток, и тече, валовит, али све законе српског језика чува. Кочић нас је тим језиком обогатио јер га је сачувао у својим делима "Над планином", "Под планином", "Змијање". Кочић је био и наш језикословац. Његова дела су ризница тога змијањског и крајишког српског језика. Интересантно, тај језик што је старији, све више своју унутрашњу лепоту открива. Зато је увек посебан доживљај враћати се Кочићевим делима, његовим јунацима, али и његовом језику. Живот у овим крајевима, на Змијању и Мањачи и читавом бањалучком крају које Кочић описао је као ход "Кроз мећаву". Кочић је био тај који је ишао напред и пртио стазу у снегу, а ми сада лакше за њим идемо. А зна се да мећава првога бије највише. То је био Кочић, и није чудо што је тако рано, у 39-ој години отишао. Он је просто сагорео, а не само отишао. Кочић је песник слободе и велики борац против феудалног ропства и кметства аустро-угарске империје која је насилно завладала Босном, са намером да ту све промени. Да промени све оно што је било и како је било од искони и да устроји по својим аршинима и по својој мери. Ал' Кочић се ту није уклапао, као ни већина народа овога мученичког краја.
Књига "Писци - Кочићеви наследници" говори о 128 писаца који су пореклом са Змијања, а живе по читавом свету. Али њих ова књига сабра и то учинише ови вредни људи, њени аутори - Видосав Вице Ђурђевић и Грозда Регодић, а и многи други који су радили на овом књижевном пројекту, а сви ми остали би им требали помоћи у припреми новог издања.
И на крају, неко рече да се сада све више и више јављају људи из белога света који кажу: - Па и ми смо са Мањаче и Змијања, што нас заборависте? То нам говори да ће, ако Бог да бити и 3. издање "Кочићевих писаца". То нам је и обавеза и посао, да ови вредни људи који су до сада на овом делу вредно радили, уз нашу помоћ да га и доврше.
ЗМИЈАЊЕ У СЕЋАЊУ
Као дете са Змијања одох, али ова земља оста у мени својом лепотом, својим мучеништвом, својим изворима и шумама и каменитим врховима Мањаче који иду до под облаке. Мањача и Змијање - висораван и планина у једном хармоничном, богоданом јединству. Све ја то у себи некако осећам, јер не каже се случајно да Бог човека од земље створи. Тако и ми сви у себи носимо земљу са које смо и од које јесмо. Велики Његош је негде испевао: "Гдје је сјеме клицом замјетнуло, ту нека и почине".
Зато, када се враћамо своме родном крају, осећамо да се враћамо себи, своме завичају, као људи које Бог за нешто даде, за нешто створи, а то је сигурно везано и уз наш родни крај где смо први пут сунца угледали.
Кочић је извор. "Он нам је више у ногама него у глави", рече један стари Змијањац. Лепо је данас у Банским дворима где се говори о књизи " Писци - Кочићеви наследници", а то су све писци и песници Западне Крајине. Лепо је слушати о Змијању, говорити о Змијању, о Кочићу - књижевном оцу српскога народа Змијања и Мањаче, који је описао сваки лист дрвета, зеленог у пролеће, и разнобојног у јесен, као да је и сам тада процветао.
Ови добри драги људи, су се вечерас овде сабрали, у Бањој Луци, у Банским дворима, да говоре о Кочићу и писцима и песницима овога краја, Кочићевим наследницима. Овде видех и препознах своје људе благородног лика, који једноставно али разумљиво говоре - кочићевски, а то је за мене више поезија него обичан говор. Српски језик у Крајини је такав, чист као бистар поток, и тече, валовит, али све законе српског језика чува. Кочић нас је тим језиком обогатио јер га је сачувао у својим делима "Над планином", "Под планином", "Змијање". Кочић је био и наш језикословац. Његова дела су ризница тога змијањског и крајишког српског језика. Интересантно, тај језик што је старији, све више своју унутрашњу лепоту открива. Зато је увек посебан доживљај враћати се Кочићевим делима, његовим јунацима, али и његовом језику. Живот у овим крајевима, на Змијању и Мањачи и читавом бањалучком крају које Кочић описао је као ход "Кроз мећаву". Кочић је био тај који је ишао напред и пртио стазу у снегу, а ми сада лакше за њим идемо. А зна се да мећава првога бије највише. То је био Кочић, и није чудо што је тако рано, у 39-ој години отишао. Он је просто сагорео, а не само отишао. Кочић је песник слободе и велики борац против феудалног ропства и кметства аустро-угарске империје која је насилно завладала Босном, са намером да ту све промени. Да промени све оно што је било и како је било од искони и да устроји по својим аршинима и по својој мери. Ал' Кочић се ту није уклапао, као ни већина народа овога мученичког краја.
Књига "Писци - Кочићеви наследници" говори о 128 писаца који су пореклом са Змијања, а живе по читавом свету. Али њих ова књига сабра и то учинише ови вредни људи, њени аутори - Видосав Вице Ђурђевић и Грозда Регодић, а и многи други који су радили на овом књижевном пројекту, а сви ми остали би им требали помоћи у припреми новог издања.
И на крају, неко рече да се сада све више и више јављају људи из белога света који кажу: - Па и ми смо са Мањаче и Змијања, што нас заборависте? То нам говори да ће, ако Бог да бити и 3. издање "Кочићевих писаца". То нам је и обавеза и посао, да ови вредни људи који су до сада на овом делу вредно радили, уз нашу помоћ да га и доврше.
ЗМИЈАЊЕ У СЕЋАЊУ
Као дете са Змијања одох, али ова земља оста у мени својом лепотом, својим мучеништвом, својим изворима и шумама и каменитим врховима Мањаче који иду до под облаке. Мањача и Змијање - висораван и планина у једном хармоничном, богоданом јединству. Све ја то у себи некако осећам, јер не каже се случајно да Бог човека од земље створи. Тако и ми сви у себи носимо земљу са које смо и од које јесмо. Велики Његош је негде испевао: "Гдје је сјеме клицом замјетнуло, ту нека и почине".
Зато, када се враћамо своме родном крају, осећамо да се враћамо себи, своме завичају, као људи које Бог за нешто даде, за нешто створи, а то је сигурно везано и уз наш родни крај где смо први пут сунца угледали.
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ПРОМОЦИЈА КЊИГА ЗМИЈАЊЕ МАЊАЧА ПЕТАР КОЧИЋ БАЊА ЛУКА
