МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ СЛУЖИО У ПРИБОЈУ И ПОРУЧИО ДА ЈЕ СТРАДАЛНИЧКИ ПУТ СРБА ПЛОД ОДАБИРА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
ПРИБОЈ МАЈЕВИЧКИ – „Ми смо православни хришћани и од времена Светога Саве идемо путем страдања. Многи Свети оци су говорили да не бисмо толико страдали да нисмо православни, али ми смо изaбрали православну веру – веру која спасава, веру која има светитеље и у којој се фрескопишу и иконопишу ликови преображених људи у Христу. Бог нам је дао потенцијал да сви будемо свети и савршени и зато треба да се угледамо на наше велике Свете оце”, поручио је Његово високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије у својој пастирској беседи верном народу у Прибоју на Мајевици.
Фото Епархија зворничко-тузланска
У петак, 4. септембра 2026. године, на празник Светог мученика Агатоника, митрополит Фотије је служио Свету архијерејску литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице у Прибоју, поводом обележавања преславе и сећања на дан када је 1883. године овај свети храм освештан.

Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј-ставрофор Зоран Р. Илић, заједно са архијерејским намесником тузланским, протојерејем-ставрофором Милошем Тришићем, бројним свештенством, ђаконима и верним народом.
Посебну литургијску радост током богослужења представило је рукоположење ђакона и вероучитеља Дарка Алексића из Бијељине у чин свештеника. Окупљени народ поздравио је новорукоположеног свештенослужитеља ускликом: „Достојан!”

Након Свете литургије уследио је трократни опход око храма са светим крстом, литијама и иконама, а потом је одслужен и помен за све погинуле српске борце и цивилне жртве рата из прибојске и растошничке парохије.
Поводом празника, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб са овогодишњим кумом славе, Милованом Ракићем из Подгоре.
Молитвеном сабрању присуствовао је и начелник општине Лопаре Радо Савић, заједно са бројним верницима и гостима мајевичког краја. Свечано сабрање окончано је заједничком трпезом љубави за све присутне у порти храма.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Драга браћо и сестре, господине начелниче, уважена господо његови сарадници, драга децо, нека је благословен данашњи дан и овај велики празник, у народу познат као Арлијев дан. То је, у ствари, спомен Светих мученика Агатоника, Зотика и других са њима пострадалих, како се то обично говори у древним типицима.
Свети Агатоник је пострадао у 4. веку, тачније 304. године. Заједно са својим пријатељем Зотиком и групом његових ученика, он је проповедао Јеванђеље Христово, због чега су изведени на суд пред мучитеље злочестивог цара Максимијана, где су сви осуђени. Најпре су Зотикови ученици распети на крст да би пред народом били што више унижени, како народ не би ни помислио на православну и хришћанску веру уопште. Са друге стране, пошто су Свети Агатоник и Зотик били истакнутији по свом сталежу и положају у друштву, одлучили су да их посеку мачем. Током њиховог страдања догодила су се многа чудеса.
Тако је, браћо и сестре, овај празник из 4. века дошао и до нас у 21. веку – веку који неки називају апокалиптичким и у коме ће се одиграти последњи догађаји записани у књизи Откровења Христовог. Било како било, пред собом имамо углед ранoхришћанских мученика који су своје животе дали за Христа, за Његово Јеванђеље, за истину Божију и правду Божију.

Ми православни Срби, том истином и правдом живели смо вековима. Крстили смо се у време светитеља Кирила и Методија, а ту веру смо још више утврдили у време Светога Саве. Од тада смо православни хришћани и од тада идемо путем страдања. Многи Свети оци су говорили да не бисмо толико страдали да нисмо православни. Али, ми смо изабрали православну веру – веру која спасава, веру која има светитеље, веру у којој се сликају фреске и иконе светих. Икона или фреска светитеља управо је знак да је тај човек достигао духовно стање преображеног човека у Христу и да је охристовио своје биће. То што то нисмо учинили у потпуности, или смо учинили тек делимично, можемо сами себе запитати – зашто је тако, када нам је Бог дао потенцијал да сви будемо свети и савршени?

Зато, браћо и сестре, треба да се угледамо на наше велике Свете оце, којих је било и у наше време, а посебно на нашег великог оца Саву Српског. Као млад монах и српски принц, када је дошао на Свету Гору, он је задивио све тамошње подвижнике. Чудили су се како је један тако савршен младић дошао из високе владарске куће и тада најјаче балканске државе, оставио све што му је земаљско припадало и отишао на Свету Гору. Тамо се, од људи који су живели по пустињама, пећинама и у најтежим подвизима, учио православљу и исихазму, достигавши висок степен духовног савршенства. Он је заиста био попут пророка Мојсија из српскога народа, што је остао све до данас.
А ми овде треба сви заједно да се обрадујемо, јер ћемо ускоро имати сестринство у Манастиру Светог Сисоја Великог у Горњем Мачковцу. Дошао нам је један монах, отац Лукијан, а доћи ће и неколико сестара. То су наше духовне оазе. Ту ће да се шири православље, ту ће људи да се исповедају, крштавају и Богу моле, као и у свим другим нашим црквама и манастирима. Овај крај ће се духовно обогатити и остварити добру сарадњу са дијаспором која је овде бројна.
Бог нам даје могућности, а наше је да се потрудимо, боримо, градимо и чинимо добра дела. Сада градимо и обнављамо многе друге светиње, попут Манастира Рожањ и других цркава у овом крају. Ово свима може бити за пример, а наш брат, отац Зоран, ту се труди као лав. Хвала Богу, Бог ће дати снаге да се сви заједно изборимо.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Амин.

Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј-ставрофор Зоран Р. Илић, заједно са архијерејским намесником тузланским, протојерејем-ставрофором Милошем Тришићем, бројним свештенством, ђаконима и верним народом.
Посебну литургијску радост током богослужења представило је рукоположење ђакона и вероучитеља Дарка Алексића из Бијељине у чин свештеника. Окупљени народ поздравио је новорукоположеног свештенослужитеља ускликом: „Достојан!”

Након Свете литургије уследио је трократни опход око храма са светим крстом, литијама и иконама, а потом је одслужен и помен за све погинуле српске борце и цивилне жртве рата из прибојске и растошничке парохије.
Поводом празника, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб са овогодишњим кумом славе, Милованом Ракићем из Подгоре.
Молитвеном сабрању присуствовао је и начелник општине Лопаре Радо Савић, заједно са бројним верницима и гостима мајевичког краја. Свечано сабрање окончано је заједничком трпезом љубави за све присутне у порти храма.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Драга браћо и сестре, господине начелниче, уважена господо његови сарадници, драга децо, нека је благословен данашњи дан и овај велики празник, у народу познат као Арлијев дан. То је, у ствари, спомен Светих мученика Агатоника, Зотика и других са њима пострадалих, како се то обично говори у древним типицима.
Свети Агатоник је пострадао у 4. веку, тачније 304. године. Заједно са својим пријатељем Зотиком и групом његових ученика, он је проповедао Јеванђеље Христово, због чега су изведени на суд пред мучитеље злочестивог цара Максимијана, где су сви осуђени. Најпре су Зотикови ученици распети на крст да би пред народом били што више унижени, како народ не би ни помислио на православну и хришћанску веру уопште. Са друге стране, пошто су Свети Агатоник и Зотик били истакнутији по свом сталежу и положају у друштву, одлучили су да их посеку мачем. Током њиховог страдања догодила су се многа чудеса.
Тако је, браћо и сестре, овај празник из 4. века дошао и до нас у 21. веку – веку који неки називају апокалиптичким и у коме ће се одиграти последњи догађаји записани у књизи Откровења Христовог. Било како било, пред собом имамо углед ранoхришћанских мученика који су своје животе дали за Христа, за Његово Јеванђеље, за истину Божију и правду Божију.

Ми православни Срби, том истином и правдом живели смо вековима. Крстили смо се у време светитеља Кирила и Методија, а ту веру смо још више утврдили у време Светога Саве. Од тада смо православни хришћани и од тада идемо путем страдања. Многи Свети оци су говорили да не бисмо толико страдали да нисмо православни. Али, ми смо изабрали православну веру – веру која спасава, веру која има светитеље, веру у којој се сликају фреске и иконе светих. Икона или фреска светитеља управо је знак да је тај човек достигао духовно стање преображеног човека у Христу и да је охристовио своје биће. То што то нисмо учинили у потпуности, или смо учинили тек делимично, можемо сами себе запитати – зашто је тако, када нам је Бог дао потенцијал да сви будемо свети и савршени?

Зато, браћо и сестре, треба да се угледамо на наше велике Свете оце, којих је било и у наше време, а посебно на нашег великог оца Саву Српског. Као млад монах и српски принц, када је дошао на Свету Гору, он је задивио све тамошње подвижнике. Чудили су се како је један тако савршен младић дошао из високе владарске куће и тада најјаче балканске државе, оставио све што му је земаљско припадало и отишао на Свету Гору. Тамо се, од људи који су живели по пустињама, пећинама и у најтежим подвизима, учио православљу и исихазму, достигавши висок степен духовног савршенства. Он је заиста био попут пророка Мојсија из српскога народа, што је остао све до данас.
А ми овде треба сви заједно да се обрадујемо, јер ћемо ускоро имати сестринство у Манастиру Светог Сисоја Великог у Горњем Мачковцу. Дошао нам је један монах, отац Лукијан, а доћи ће и неколико сестара. То су наше духовне оазе. Ту ће да се шири православље, ту ће људи да се исповедају, крштавају и Богу моле, као и у свим другим нашим црквама и манастирима. Овај крај ће се духовно обогатити и остварити добру сарадњу са дијаспором која је овде бројна.
Бог нам даје могућности, а наше је да се потрудимо, боримо, градимо и чинимо добра дела. Сада градимо и обнављамо многе друге светиње, попут Манастира Рожањ и других цркава у овом крају. Ово свима може бити за пример, а наш брат, отац Зоран, ту се труди као лав. Хвала Богу, Бог ће дати снаге да се сви заједно изборимо.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Амин.
СВЕТИ АГАТОНИК ХРАМОВНА СЛАВА ПРЕСЛАВА ПРИБОЈ МАЈЕВИЦА НАЧЕЛНИК:ЛОПАРЕ РАДО САВИЋ РУКОПОЛОЖЕЊЕ



