МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У КАРАКАЈУ - СВЕТА ЛИТУРГИЈА КАО СРЦЕ ЖИВОТА ЦРКВЕ
„Света Литургија је срце живота Цркве и место где се човек истински сусреће са Христом“, истакао је митрополит Фотије у беседи у Каракају. Он је нагласио да „без живе литургијске заједнице нема истинског духовног живота“, као и да „човек тек у заједници са Богом и ближњима проналази пуноћу смисла“. Митрополит је посебно истакао да„ Божија правда никада није одвојена од милости“, те да Господ увек „доноси утеху онима који трпе и страдају“. Подсећајући на примере из јеванђелских перикопа, Високопреосвећени је нагласио да су „вера, трпљење и истрајност пут спасења за сваког хришћанина“.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
На дан када Света Црква прославља светог пророка Наума, чија књига живо описује визију Божије правде и утехе за угњетаване, у недељу 14. децембра 2025. године, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Каракају код Зворника.
Митрополита Фотија је у порти храма Христовог Васкрсења дочекао надлежни парох, протонамесник Растко Лукић, заједно са архијерејским намесником зворничким протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, свештеницима, ђаконима и верним народом који се сабрао да молитвено учествује у евхаристијском сабрању.
Пре почетка свете Литургије, митрополит Фотије је рукопроизвео у чин чтеца тројицу вероучитеља и студената теологије из Епархије зворничко-тузланске, пожелевши им да служе Богу и народу са ревношћу, смирењем и љубављу, као истински сведоци Јеванђеља.
У току свете архијерејске Литургије, митрополит Фотије је одликовао надлежног свештеника, оца Растка Лукића, чином протојереја, у знак признања за његов дугогодишњи труд, пастирску ревност и посвећену службу у повереној му парохији.
Богослужење је протекло у молитвеној и свечаној атмосфери, на духовну радост свих сабраних, који су заједно са својим архијерејем узнели благодарност Богу за дар заједнице и мира.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, нека сте Богом благословени данас, сви сабрани овде на Светој божанској Литургији, када смо се причестили Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа.
Заиста можемо рећи, браћо и сестре, да је све у Светој Литургији и да је све у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христовом. То је пуноћа наше вере, то је све оно што нам је Бог донео као дар Свој – дар Своје љубави, дар Своје жртве, дар Свога голготског страдања. То је Свето Причешће, браћо и сестре, Телом и Крвљу Христовом. Ми, откако се причешћујемо, од оног тренутка када смо постали православни хришћани, живимо Христом, и Христос испуњава срца наша и чини нас живим органима, живим ћелијама, удовима Свете Цркве Његове – како каже Свети апостол Павле – Тела Христовог, мистичког Тела Христовог.
И заиста, то најбоље и најпотпуније показујемо управо на Светој Литургији, када долазимо спремни, исповеђени или на неки начин духовно сабрани. Наравно, то никада није довољно, али се трудимо, настојимо да будемо бар донекле припремљени, да приступимо Живоме Христу и да се причестимо Телом и Крвљу Његовом. На тај начин постајемо једно са Њим, а истовремено и једно са свима онима који се данас причешћују широм православног света, на свим Литургијама које се служе по старом календару.
То је Црква, слободно можемо рећи. То је Црква, то је пуноћа наше заједнице са Богом.
Данас смо чули једну потресну причу о жени мученици, која је осамнаест година била савијена, згрчена, и коју је, како сам Господ открива, поробио сатана. Ми људи често мислимо да ако је неко болестан, да је то његова кривица, или да је учинио неки грех или неко зло. А не помишљамо да је, у ствари, сатана поробио ту личност, ту несрећну особу, и да је мучи – и ко зна из којих разлога. Та жена је, дакле, толико трпела, осамнаест година, док се није срела са Господом. И Господ је једним благословом исцелио тешке муке, њенога крста.
То је тај свети тренутак, браћо и сестре, када многи људи бивају исцељени у сусрету са Господом. Пре тога носимо своје муке, бивамо распети, бивамо болесни, имамо суве руке, бивамо згрчени. У духовном смислу то значи да често нисмо покретни на добро, нисмо покренути на добро. Човек се некако устали и живи обичним, земаљским животом – а то није добро. Треба да ревнујемо за живот вечни, да ревнујемо у свему ономе што нас приводи Христу и што нас приводи спасењу. Тако су, дакле, свети оци чинили, да би задобили живот вечни.
Писао сам јуче нешто о Старцу Тадеју Витовничком, који је имао више виђења Господа Христа и Светог Архангела Михајла. Једном је видео Господа како носи два епитрахиља. А Старац Тадеј је тада, у то време, у неком смислу негодовао, јер је био игуман манастира Витовнице и духовник тог манастира. У манастир су долазили многи људи – из Србије, из Београда, студенти теологије, са разних страна. Није му било лако, јер је већ био у годинама, и мало је негодовао у себи. И онда је у сну видео Господа са два епитрахиља, који му каже: „Зашто ревнујеш кад негодујеш?“ То значи: ако су ти та два послушања дата, дата су ти за твоје спасење.
Од тога тренутка Старац више није негодовао. Али је говорио: „Као човеку ми је било тешко. Ја сам волео да тихујем, да се бавим умном молитвом.“ Имао је дар умне молитве и непрестано је тежио тиховању. Али, ето, Бог је тако одредио да му све то буде на спасење.
Једном другом приликом, јер је Старац Тадеј често служио по нашим манастирима – у Раковици, у Пећкој Патријаршији и на другим местима – јер у то време није било довољно свештеномонаха, колико год му је Бог давао снаге, ишао је и служио. Једном га је патријарх слао у Пећку Патријаршију, други пут у Раковицу, и тако је непрестано био у неком подвигу и распећу. Али највише је волео да се врати у свој манастир Витовницу, код Петровца на Млави.
Једном је ту, на аутобуској станици, накратко задремао и тада му се јавио светли, високи војник са знамењем на прсима и рекао: „Ја сам Свети Архангел Михаило. Ти, Старче, још треба многе људе да утешиш у Србији, да духовно утешиш. Твој подвиг још није завршен.“ И тако је Старац Тадеј наставио свој подвиг.
Зашто ово говорим? Говорим због онога што смо данас чули – та жена мученица, осамнаест година згрчена, носила је свој крст и трпела, док је Господ није исцелио.
Ми бисмо рекли: зашто је било потребно да се толико мучи? Зашто је било потребно да она жена крвоточива дванаест година крвари, или да онај који је био слеп тридесет и шест година буде слеп, па да се тек онда сретне са Господом и исцели? Све је то било потребно, браћо и сестре, да би се откриле дубоке тајне промисла Божијег. То ми, људи, не можемо до краја разумети.
Али у сваком случају, њихова радост након исцељења била је неизрецива. Онај човек који је тридесет и шест година био слеп, прво што је угледао, био је Господ Христос лицем у лице. А ми можемо провести читав живот, а да не видимо ни обрисе хаљина Његових. Исто тако и жена крвоточива, која је пришла и дотакла се Господа, и ова жена која је осамнаест година била згрчена. То су посебни подвизи. Из тих примера можемо учити трпљењу и смирењу.
Ето, нека да Бог свако добро, да ви, људи, долазите у своје цркве, у овај храм Васкрсења Господњег, да сви заједно васкрсавамо свакога дана, у свакој Литургији, да се узносимо у Господу. Господ је близу, Он је ту са нама, укрепљује нас, подиже нас. Када помислимо да смо малаксали, Он нас подиже и ми васкрсавамо.
Дај Боже да тако буде, и да ми, Срби, будемо народ Крста и Васкрсења, како смо увек били. Посебно да чувамо нашу Републику Српску, која је на ветрометини и коју треба да сачувамо. Ако сачувамо Републику Српску, она ће сачувати нас, да можемо и даље овде да живимо.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Митрополита Фотија је у порти храма Христовог Васкрсења дочекао надлежни парох, протонамесник Растко Лукић, заједно са архијерејским намесником зворничким протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, свештеницима, ђаконима и верним народом који се сабрао да молитвено учествује у евхаристијском сабрању.
Пре почетка свете Литургије, митрополит Фотије је рукопроизвео у чин чтеца тројицу вероучитеља и студената теологије из Епархије зворничко-тузланске, пожелевши им да служе Богу и народу са ревношћу, смирењем и љубављу, као истински сведоци Јеванђеља.
У току свете архијерејске Литургије, митрополит Фотије је одликовао надлежног свештеника, оца Растка Лукића, чином протојереја, у знак признања за његов дугогодишњи труд, пастирску ревност и посвећену службу у повереној му парохији.
Богослужење је протекло у молитвеној и свечаној атмосфери, на духовну радост свих сабраних, који су заједно са својим архијерејем узнели благодарност Богу за дар заједнице и мира.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, нека сте Богом благословени данас, сви сабрани овде на Светој божанској Литургији, када смо се причестили Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа.
Заиста можемо рећи, браћо и сестре, да је све у Светој Литургији и да је све у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христовом. То је пуноћа наше вере, то је све оно што нам је Бог донео као дар Свој – дар Своје љубави, дар Своје жртве, дар Свога голготског страдања. То је Свето Причешће, браћо и сестре, Телом и Крвљу Христовом. Ми, откако се причешћујемо, од оног тренутка када смо постали православни хришћани, живимо Христом, и Христос испуњава срца наша и чини нас живим органима, живим ћелијама, удовима Свете Цркве Његове – како каже Свети апостол Павле – Тела Христовог, мистичког Тела Христовог.
И заиста, то најбоље и најпотпуније показујемо управо на Светој Литургији, када долазимо спремни, исповеђени или на неки начин духовно сабрани. Наравно, то никада није довољно, али се трудимо, настојимо да будемо бар донекле припремљени, да приступимо Живоме Христу и да се причестимо Телом и Крвљу Његовом. На тај начин постајемо једно са Њим, а истовремено и једно са свима онима који се данас причешћују широм православног света, на свим Литургијама које се служе по старом календару.
То је Црква, слободно можемо рећи. То је Црква, то је пуноћа наше заједнице са Богом.
Данас смо чули једну потресну причу о жени мученици, која је осамнаест година била савијена, згрчена, и коју је, како сам Господ открива, поробио сатана. Ми људи често мислимо да ако је неко болестан, да је то његова кривица, или да је учинио неки грех или неко зло. А не помишљамо да је, у ствари, сатана поробио ту личност, ту несрећну особу, и да је мучи – и ко зна из којих разлога. Та жена је, дакле, толико трпела, осамнаест година, док се није срела са Господом. И Господ је једним благословом исцелио тешке муке, њенога крста.
То је тај свети тренутак, браћо и сестре, када многи људи бивају исцељени у сусрету са Господом. Пре тога носимо своје муке, бивамо распети, бивамо болесни, имамо суве руке, бивамо згрчени. У духовном смислу то значи да често нисмо покретни на добро, нисмо покренути на добро. Човек се некако устали и живи обичним, земаљским животом – а то није добро. Треба да ревнујемо за живот вечни, да ревнујемо у свему ономе што нас приводи Христу и што нас приводи спасењу. Тако су, дакле, свети оци чинили, да би задобили живот вечни.
Писао сам јуче нешто о Старцу Тадеју Витовничком, који је имао више виђења Господа Христа и Светог Архангела Михајла. Једном је видео Господа како носи два епитрахиља. А Старац Тадеј је тада, у то време, у неком смислу негодовао, јер је био игуман манастира Витовнице и духовник тог манастира. У манастир су долазили многи људи – из Србије, из Београда, студенти теологије, са разних страна. Није му било лако, јер је већ био у годинама, и мало је негодовао у себи. И онда је у сну видео Господа са два епитрахиља, који му каже: „Зашто ревнујеш кад негодујеш?“ То значи: ако су ти та два послушања дата, дата су ти за твоје спасење.
Од тога тренутка Старац више није негодовао. Али је говорио: „Као човеку ми је било тешко. Ја сам волео да тихујем, да се бавим умном молитвом.“ Имао је дар умне молитве и непрестано је тежио тиховању. Али, ето, Бог је тако одредио да му све то буде на спасење.
Једном другом приликом, јер је Старац Тадеј често служио по нашим манастирима – у Раковици, у Пећкој Патријаршији и на другим местима – јер у то време није било довољно свештеномонаха, колико год му је Бог давао снаге, ишао је и служио. Једном га је патријарх слао у Пећку Патријаршију, други пут у Раковицу, и тако је непрестано био у неком подвигу и распећу. Али највише је волео да се врати у свој манастир Витовницу, код Петровца на Млави.
Једном је ту, на аутобуској станици, накратко задремао и тада му се јавио светли, високи војник са знамењем на прсима и рекао: „Ја сам Свети Архангел Михаило. Ти, Старче, још треба многе људе да утешиш у Србији, да духовно утешиш. Твој подвиг још није завршен.“ И тако је Старац Тадеј наставио свој подвиг.
Зашто ово говорим? Говорим због онога што смо данас чули – та жена мученица, осамнаест година згрчена, носила је свој крст и трпела, док је Господ није исцелио.
Ми бисмо рекли: зашто је било потребно да се толико мучи? Зашто је било потребно да она жена крвоточива дванаест година крвари, или да онај који је био слеп тридесет и шест година буде слеп, па да се тек онда сретне са Господом и исцели? Све је то било потребно, браћо и сестре, да би се откриле дубоке тајне промисла Божијег. То ми, људи, не можемо до краја разумети.
Али у сваком случају, њихова радост након исцељења била је неизрецива. Онај човек који је тридесет и шест година био слеп, прво што је угледао, био је Господ Христос лицем у лице. А ми можемо провести читав живот, а да не видимо ни обрисе хаљина Његових. Исто тако и жена крвоточива, која је пришла и дотакла се Господа, и ова жена која је осамнаест година била згрчена. То су посебни подвизи. Из тих примера можемо учити трпљењу и смирењу.
Ето, нека да Бог свако добро, да ви, људи, долазите у своје цркве, у овај храм Васкрсења Господњег, да сви заједно васкрсавамо свакога дана, у свакој Литургији, да се узносимо у Господу. Господ је близу, Он је ту са нама, укрепљује нас, подиже нас. Када помислимо да смо малаксали, Он нас подиже и ми васкрсавамо.
Дај Боже да тако буде, и да ми, Срби, будемо народ Крста и Васкрсења, како смо увек били. Посебно да чувамо нашу Републику Српску, која је на ветрометини и коју треба да сачувамо. Ако сачувамо Републику Српску, она ће сачувати нас, да можемо и даље овде да живимо.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
