СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН - ПРЕСЛАВА ХРАМА У ДОЊЕМ БРЕЗИКУ
„Свети краљ Милутин био је велики градитељ и молитвеник, пример како се може бити и владар и светитељ. Он је подигао четрдесет храмова у Србији и многе светиње у другим земљама, оставивши нам завет да се у свему ослањамо на Бога и Цркву“, поручио је у беседи Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, служећи данас, 12. новембра, Свету архијерејску литургију у Доњем Брезику код Брчког, поводом празника Светог краља Милутина који се прославља као преслава храма.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре,
нека је благословен данашњи дан, велики празник Светог краља Милутина који данас празнујемо. Он је био велики, заиста велики светитељ и велики градитељ цркава. Зато су га називали Црквоградитељем – и ту титулу је уистину заслужио.
Када се чита његово житије, видимо да је као млад човек пошао за Господом и посветио се Цркви. Док је владао у средњовековној Србији, подигао је четрдесет, а неки кажу и више цркава — али четрдесет сигурно. То је био његов завет Богу: колико буде година владао, толико ће цркава подићи. И све је то испунио.
Био је велики прегалац и велики поштовалац типика Светог Саве. Где год су Немањићи подизали храмове, по типику Светог Саве подизали су и сиротишта, болнице и школе. То је Свети Сава поставио као основу, а његови наследници Немањићи исто су чинили.
Свети краљ Милутин био је велики владар али и велики борац за очување Православља. У својој политици више се ослањао на Византију. Његов брат, краљ Драгутин, је владао овим нашим крајевима, био краљ Срема и држао београдску област и делове Босне и Херцеговине, Усору и Соли.
Свети краљ Милутин био је продорнији, ратничкији, док је Свети краљ Драгутин био више молитвеник, подвижник и мистик. На крају се замонашио и добио монашко име, те је и он убројан међу светитеље. А Свети краљ Милутин се борио, подизао цркве и манастире: од Хиландара на Светој Гори, који је обнављао, преко Косова где је подигао Богородицу Љевишку, затим Грачаницу и своју задужбину Бањску, у којој и данас почивају његове мошти. Подигао је многе манастире не само у Србији, већ и у Светој земљи, на Синају, у Цариграду, Солуну и на другим местима.
Српске велможе тог времена били су велики градитељи и задужбинари. Није чудо што је после њега дошао цар Душан, који је владао готово целом Светом Гором и половином Грчке, док је Милутин владао северним делом данашње Албаније и највећим делом Македоније. Главни град био је Скопље, где су владали Срби. То је била богата и славна историја — историја из које можемо много да научимо.
Тада су људи живели за Цркву и по благослову Цркве. Било да је неко владар или племић — сви су тако живели. То је оно предање које нам је остало и на које се непрестано позивамо — да треба да живимо као у средњем веку, када су Црква и држава живеле у симфонији и хармонији. Нико се није мешао у унутрашње ствари оног другог, али су заједно радили на добробит народа.
Свети краљ Милутин прогонио је богумиле, али и освајао области попут Браничева, које су затим заувек припале српској држави. Његов брат, краљ Драгутин, држао је Београд, Срем и делове Босне и Херцеговине, али је дошао у сукоб с братом, јер је Милутин био више окренут Византији, а Драгутин Угарској, чији је био зет. Уследио је сукоб, после којег је Драгутин морао да преда Београд и Мачву Милутину. То су била тешка времена и многе династичке борбе, али су то били људи Цркве — људи који су знали шта је Света литургија, који су поштовали сваку заповест Божију, исповедали се, кајали и плакали када би згрешили. Зато их је Бог благословио и прославио као светитеље.
Ми смо написали једну песму о Светом краљу Милутину — дивну песму, јер је он Бога прославио и подигао толике светиње у Његову славу. Само у Србији подигао је четрдесет цркава, а у другим земљама још више. То су били велики људи.
Хвала Богу што постоји традиција да се у Бугарској, где се чувају његове мошти, наши верници поклоне и целивају одежду Светог краља. Та благодат која је донета од тих моштију присутна је и овде, у нашој цркви у Брезику, као и на другим местима. Велика је то светиња. Треба долазити, целивати, узимати благослов и молити се као да је сам светитељ присутан.
Много можемо да научимо од људи средњег века, од светих Немањића. Могуће је бити политичар, владар, а уједно и светитељ. То нам показују Немањићи — од Светог Саве па све до Косовске битке. Сви су били светитељи. А онда је дошао и Свети кнез Лазар, који није био из лозе Немањића, али је био честит и светог живота. Ми, дакле, имамо богату средњовековну историју из које можемо много да учимо. Ту су постављени темељи Православља и Светосавља — и то треба да буде наш пут док нас има.
Јуче сам гледао једну емисију на телевизији — ретко нешто вредно, али ово је било занимљиво. Јавио се један професор који је рекао: „Сваки онај међу Србима који заступа идеју да треба да идемо у Европску унију — он је, свесно или несвесно, непријатељ свог народа.“ Зашто? Зато што су у Балканским ратовима, у Првом и Другом светском рату, сви они ратовали против нас. У Другом су нас истребљивали, а у деведесетим годинама Хрвати су протерали све што је било српско са својих простора. И сада ми треба да идемо тамо, у ту Европску унију, и будемо равноправни са Хрватском? То је немогуће. Наш народ мора то да схвати.
Ми имамо свој пут. То је, како каже народни песник, пут Богочовека — пут слободе и самосталности српске државе и Цркве. Да никоме не полажемо рачуне осим Богу и свом народу. Други о нама мисле лоше, а видели сте и сами шта се ових дана дешава у Хрватској. То је та Европска унија. Дај Боже да то људи схвате. Они који би то први требало да разумеју, често су најдаље од народа и реалности.
Ми као Црква молимо се Богу и знамо како је живети у таквим условима. Ево, прота је био у Словенији — ни тамо не цветају руже. У време Краљевине СХС многи Словенци желели су да пређу у Православље, али је краљ Александар рекао да му је важно да буду лојални грађани државе. А Хрвати су, у време Павелића и Степинца, насилно превели преко двеста хиљада Срба у римокатоличанство. Ко није хтео — завршавао је у логорима и јамама. И они који су се покатоличили, често су касније опет страдали.
Зато треба да идемо својим путем — путем Светог Саве, својих светитеља, обичаја, Православља и својих икона. То је наш пут спасења. Све друго је странпутица и води у пропаст. Морамо бити свесни тога. Руси су нам ближи него што мислимо. Треба да будемо у савезу са православним земљама — то је једини начин да опстанемо. У супротном ћемо бити на мети.
Нека Бог благослови све који помажу овај свети храм да га довршимо, ако Бог да, до следеће године. Да завршимо осликавање и све што је потребно, па да уследи освећење и радост свих нас. Позваћемо и нашег Патријарха и више владика, да то буде велика свечаност.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао. Хвала свима који помажу.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао старешина храма, протојереј-ставрофор Вујадин Станишић, заједно са архијерејским намесником брчанским Миодрагом Тошићем, свештеницима, ђаконима и верним народом.
У оквиру литургијског сабрања, током опхода око храма, свештенство и верни народ носили су кивот са одеждама Светог краља Милутина, који се у овом храму чува од 2017. године.
Након опхода, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио славски колач са овогодишњим кумом славе, Тадејом Проле, сином Милована Проле из Брчког.
После богослужења, верном народу се обратио старешина храма протојереј-ставрофор Вујадин Станишић, захваливши свима који су се сабрали у заједничкој молитви поводом празника великог светитеља и српског владара.
Славска свечаност настављена је трпезом љубави коју је, уз подршку Црквене општине Доњи Брезик, припремио овогодишњи кум.
Часни оци, драга браћо и сестре,
нека је благословен данашњи дан, велики празник Светог краља Милутина који данас празнујемо. Он је био велики, заиста велики светитељ и велики градитељ цркава. Зато су га називали Црквоградитељем – и ту титулу је уистину заслужио.
Када се чита његово житије, видимо да је као млад човек пошао за Господом и посветио се Цркви. Док је владао у средњовековној Србији, подигао је четрдесет, а неки кажу и више цркава — али четрдесет сигурно. То је био његов завет Богу: колико буде година владао, толико ће цркава подићи. И све је то испунио.
Био је велики прегалац и велики поштовалац типика Светог Саве. Где год су Немањићи подизали храмове, по типику Светог Саве подизали су и сиротишта, болнице и школе. То је Свети Сава поставио као основу, а његови наследници Немањићи исто су чинили.
Свети краљ Милутин био је велики владар али и велики борац за очување Православља. У својој политици више се ослањао на Византију. Његов брат, краљ Драгутин, је владао овим нашим крајевима, био краљ Срема и држао београдску област и делове Босне и Херцеговине, Усору и Соли.
Свети краљ Милутин био је продорнији, ратничкији, док је Свети краљ Драгутин био више молитвеник, подвижник и мистик. На крају се замонашио и добио монашко име, те је и он убројан међу светитеље. А Свети краљ Милутин се борио, подизао цркве и манастире: од Хиландара на Светој Гори, који је обнављао, преко Косова где је подигао Богородицу Љевишку, затим Грачаницу и своју задужбину Бањску, у којој и данас почивају његове мошти. Подигао је многе манастире не само у Србији, већ и у Светој земљи, на Синају, у Цариграду, Солуну и на другим местима.
Српске велможе тог времена били су велики градитељи и задужбинари. Није чудо што је после њега дошао цар Душан, који је владао готово целом Светом Гором и половином Грчке, док је Милутин владао северним делом данашње Албаније и највећим делом Македоније. Главни град био је Скопље, где су владали Срби. То је била богата и славна историја — историја из које можемо много да научимо.
Тада су људи живели за Цркву и по благослову Цркве. Било да је неко владар или племић — сви су тако живели. То је оно предање које нам је остало и на које се непрестано позивамо — да треба да живимо као у средњем веку, када су Црква и држава живеле у симфонији и хармонији. Нико се није мешао у унутрашње ствари оног другог, али су заједно радили на добробит народа.
Свети краљ Милутин прогонио је богумиле, али и освајао области попут Браничева, које су затим заувек припале српској држави. Његов брат, краљ Драгутин, држао је Београд, Срем и делове Босне и Херцеговине, али је дошао у сукоб с братом, јер је Милутин био више окренут Византији, а Драгутин Угарској, чији је био зет. Уследио је сукоб, после којег је Драгутин морао да преда Београд и Мачву Милутину. То су била тешка времена и многе династичке борбе, али су то били људи Цркве — људи који су знали шта је Света литургија, који су поштовали сваку заповест Божију, исповедали се, кајали и плакали када би згрешили. Зато их је Бог благословио и прославио као светитеље.
Ми смо написали једну песму о Светом краљу Милутину — дивну песму, јер је он Бога прославио и подигао толике светиње у Његову славу. Само у Србији подигао је четрдесет цркава, а у другим земљама још више. То су били велики људи.
Хвала Богу што постоји традиција да се у Бугарској, где се чувају његове мошти, наши верници поклоне и целивају одежду Светог краља. Та благодат која је донета од тих моштију присутна је и овде, у нашој цркви у Брезику, као и на другим местима. Велика је то светиња. Треба долазити, целивати, узимати благослов и молити се као да је сам светитељ присутан.
Много можемо да научимо од људи средњег века, од светих Немањића. Могуће је бити политичар, владар, а уједно и светитељ. То нам показују Немањићи — од Светог Саве па све до Косовске битке. Сви су били светитељи. А онда је дошао и Свети кнез Лазар, који није био из лозе Немањића, али је био честит и светог живота. Ми, дакле, имамо богату средњовековну историју из које можемо много да учимо. Ту су постављени темељи Православља и Светосавља — и то треба да буде наш пут док нас има.
Јуче сам гледао једну емисију на телевизији — ретко нешто вредно, али ово је било занимљиво. Јавио се један професор који је рекао: „Сваки онај међу Србима који заступа идеју да треба да идемо у Европску унију — он је, свесно или несвесно, непријатељ свог народа.“ Зашто? Зато што су у Балканским ратовима, у Првом и Другом светском рату, сви они ратовали против нас. У Другом су нас истребљивали, а у деведесетим годинама Хрвати су протерали све што је било српско са својих простора. И сада ми треба да идемо тамо, у ту Европску унију, и будемо равноправни са Хрватском? То је немогуће. Наш народ мора то да схвати.
Ми имамо свој пут. То је, како каже народни песник, пут Богочовека — пут слободе и самосталности српске државе и Цркве. Да никоме не полажемо рачуне осим Богу и свом народу. Други о нама мисле лоше, а видели сте и сами шта се ових дана дешава у Хрватској. То је та Европска унија. Дај Боже да то људи схвате. Они који би то први требало да разумеју, често су најдаље од народа и реалности.
Ми као Црква молимо се Богу и знамо како је живети у таквим условима. Ево, прота је био у Словенији — ни тамо не цветају руже. У време Краљевине СХС многи Словенци желели су да пређу у Православље, али је краљ Александар рекао да му је важно да буду лојални грађани државе. А Хрвати су, у време Павелића и Степинца, насилно превели преко двеста хиљада Срба у римокатоличанство. Ко није хтео — завршавао је у логорима и јамама. И они који су се покатоличили, често су касније опет страдали.
Зато треба да идемо својим путем — путем Светог Саве, својих светитеља, обичаја, Православља и својих икона. То је наш пут спасења. Све друго је странпутица и води у пропаст. Морамо бити свесни тога. Руси су нам ближи него што мислимо. Треба да будемо у савезу са православним земљама — то је једини начин да опстанемо. У супротном ћемо бити на мети.
Нека Бог благослови све који помажу овај свети храм да га довршимо, ако Бог да, до следеће године. Да завршимо осликавање и све што је потребно, па да уследи освећење и радост свих нас. Позваћемо и нашег Патријарха и више владика, да то буде велика свечаност.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао. Хвала свима који помажу.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао старешина храма, протојереј-ставрофор Вујадин Станишић, заједно са архијерејским намесником брчанским Миодрагом Тошићем, свештеницима, ђаконима и верним народом.
У оквиру литургијског сабрања, током опхода око храма, свештенство и верни народ носили су кивот са одеждама Светог краља Милутина, који се у овом храму чува од 2017. године.
Након опхода, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио славски колач са овогодишњим кумом славе, Тадејом Проле, сином Милована Проле из Брчког.
После богослужења, верном народу се обратио старешина храма протојереј-ставрофор Вујадин Станишић, захваливши свима који су се сабрали у заједничкој молитви поводом празника великог светитеља и српског владара.
Славска свечаност настављена је трпезом љубави коју је, уз подршку Црквене општине Доњи Брезик, припремио овогодишњи кум.
