МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ПОТОЧАРИМА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Брчко-Поточари, 19. октобар 2025. – У недељу XIX по Педесетници, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у брчанском приградском насељу Поточари, сабравши бројне вернике у молитви и благодарности Богу.
У својој беседи митрополит је подсетио да „Господ призива све у Царство небеско – али само нови човек, обучен у Христа, може ући у њега“, нагласивши да се духовни препород постиже покајањем, вером и делима љубави. Поручио је и да „позитивне навике треба неговати, а негативне сузбијати“, јер се унутрашњим подвигом човек приближава Христу. „Колико у нама има Христа и благодати Духа Светога, толико ћемо бити ближи Богу у вечности“, поручио је митрополит, позвавши верне да живе у љубави, праштању и заједништву.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох Александар Михајловић, заједно са архијерејским намесником брчанским протојерејем-ставрофором Миодрагом Тошићем, свештеницима, ђаконима и бројним верним народом који се сабрао да молитвено дочека свог архипастира.
Након Свете литургије, митрополит Фотије је благословио сабрани народ и упутио очинске речи охрабрења, позвавши све да истрају у вери, послушности и љубави према Цркви.
Сабрање у Поточарима завршено је трпезом љубави, којом је настављено заједништво у духу братске слоге и хришћанске радости.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, леп и благословен је данашњи дан овде у Поточарима. Када смо дошли код проте, његова порта изгледала је као један рајски врт. Лепо је када људи одржавају место у коме живе, пазе на његову лепоту и стварају амбијент у ком могу пријатно и мирно да живе. То је предуслов сваког другог битисања и подвига.
Када уђете у собу неког студента, а све је разбацано и не зна се где шта стоји, то се у психологији тумачи као расејаност човека. Питање је колико такав човек може да одговори на све своје обавезе.
Када сам служио војску 1980. године у Шибенику, научио сам да чим устанем, одмах направим и затегнем кревет. Од тада до данас, не могу да устанем, а да кревет остане неуредан. Позитивне навике су добре и треба их неговати, а негативне треба сузбијати и борити се против њих. Негативно је ако неко има потребу да се стално свађа и сукобљава. То је животно питање које почиње од основа људске личности.
Данас смо чули једну дивну јеванђелску причу која говори да Господ призива све у Царство небеско. Основна поука те приче јесте да човек остави старог, огреховљеног себе и да се, ако није крштен, обуче у Христа кроз Свету тајну крштења.
Раније је у Цркви постојала пракса припреме за крштење – тзв. катихуменат. Након тога, људи су се крштавали у име Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа – и тако постајали чланови Свете Цркве. Они који су већ крштени непрестано проверавају своје духовно стање кроз долазак на Литургију, кроз исповест код свештеника и кроз духовно стражење над собом, како кажу Свети оци.
Није нам дато да будемо крштени, а затим да живимо као људи овога света, без труда и духовног подвига. Тада је корист мала, јер се старе страсти враћају, а „стари човек“ поново надвладава. Господ је говорио да ће људи Његове ученике препознати по љубави коју имају међу собом.
Људи овога света, попут оног богатог младића из Јеванђеља, немају љубави. Он није имао никога блиског да воли, чак ни своје најрођеније. Човек који се оптерети новцем и служи му као идолу нема времена за пријатеље, него само за пословне састанке и умножавање иметка. Такав човек робује материјалном. Зато се у причи о богаташу и Лазару помиње само да је „богаташ“, без имена и без друге особине.
Убоги Лазар, напротив, био је сиромах, али познат као добар човек. Зато је и носио то име. Лазар је дивно и значајно име, као и наш кнез Лазар, који је у историји постао симбол вере и жртве.
Данас празнујемо Светог апостола Тому, једног од дванаесторице апостола, који је добио благослов Духа Светога да иде у Индију и проповеда Јеванђеље Христово. Отишао је далеко, у непознату културу и народ других вера, али је имао такву благодат да су га и тамошњи људи поштовали. Помиње се да је узео велики трупац и сам га носио до места где је градио цркву — што ни неколико животиња није могло да понесе.
Он је чинио чуда и обраћао људе вери Христовој. Први су га прихватили побожни и угледни људи, међу њима Свети Дионисије и Света Партатија, који су, примивши крштење, одмах постали мученици за Христа.
Свети Тома се ревносно борио и проповедао, али је због своје вере био осуђен и пет војника га је проболо копљима. Пострадао је слично као Свети Димитрије у Солуну. Он је био и мученик за Христа, али и онај који је својим рукама проверио стварност Васкрсења Христовог. Зато се његово „неверство“ назива *блаженим неверством*, јер је послужило да се сви утврдимо у вери.
Када се Пресвета Богородица узнела на небеса, апостол Тома је тада трећег дана дошао, и када су апостоли отворили гроб, видели су да је празан. Пресвета Богородица је била узнета телом на небо. Тако је апостол Тома постао сведок и утврђење вере у васкрсење и живота вечног.
Васкрсење Пресвете Богородице назива се „друго васкрсење“, јер је оно потврда васкрсења у телу, свеопштег васкрсења свих људи.
Угледајмо се на апостола Тому. Његова привидна несигурност била је по Промислу Божијем — да бисмо ми били утврђени у вери. Када су Христа ухватили и извели пред Пилата, сви апостоли су се разбежали, осим Петра. Свети Јован Богослов, Пресвета Богородица и жене мироносице су били посебно. Петар је остао близу, али се три пута одрекао Христа, желећи само да остане у близини и види шта ће се догодити. Ипак, то показује да је љубав оно што одређује човека.
Ако имамо љубави — борићемо се за Цркву. Ако имамо љубави — волићемо Бога и ближње, своје родитеље, пријатеље и народ. Љубав Христова је савршена, јер је сам Господ савршен. Зато је и могао да пострада за живот света, послушан до смрти на Крсту, а потом да васкрсне и дарује нам живот вечни.
То је наша вера, наша нада и наша победа.
Господ је жив и јавља се људима и данас, као што се јављао апостолима четрдесет дана после Васкрсења. Највише се јављао на местима где су страдали мученици и праведници. И данас је Господ ту, када се боримо са искушењима и тешкоћама.
Недавно смо прославили свете Веру, Наду и Љубав и мајку им Софију. Мајка Софија је своје кћери храбрила да издрже мучења и страдања за веру. Тако чине истински врлински људи – не они који кажу: „Дете, склони се да те нико не види“, него они који стоје у истини.
Нека Бог да свако добро, да се виђамо што чешће овде. Наша Епархија зворничко-тузланска не посустаје. Радимо, обнављамо наше цркве и манастире, боримо се да идемо напред и да осликамо све наше храмове. Наша деца уче православну веронауку да би знала истину и не ишла за лажним пророцима.
Недавно сам писао текст о гуруима и лажним учитељима са Истока. Ми имамо своје Свете Оце, Светог Саву и све српске светитеље. За њима треба да идемо и од њих да учимо — ту нема грешке.
Не треба да следимо оне који су популарни, него оне који су савршени у вери и који су насликани у нашим храмовима. Њихово место је близу Бога у Царству небеском. Колико у нама има Христа и благодати Духа Светога, толико ћемо бити блиски Богу у вечности.
Неће нам се мерити да ли смо завршили теологију, били богати или градили цркве — него по врлинама које имамо. Ако Господ у нама обитава, ко ће против нас?
Нека Бог да свако добро и да се виђамо у здрављу и весељу на свим нашим прославама у црквама широм Епархије.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
У својој беседи митрополит је подсетио да „Господ призива све у Царство небеско – али само нови човек, обучен у Христа, може ући у њега“, нагласивши да се духовни препород постиже покајањем, вером и делима љубави. Поручио је и да „позитивне навике треба неговати, а негативне сузбијати“, јер се унутрашњим подвигом човек приближава Христу. „Колико у нама има Христа и благодати Духа Светога, толико ћемо бити ближи Богу у вечности“, поручио је митрополит, позвавши верне да живе у љубави, праштању и заједништву.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох Александар Михајловић, заједно са архијерејским намесником брчанским протојерејем-ставрофором Миодрагом Тошићем, свештеницима, ђаконима и бројним верним народом који се сабрао да молитвено дочека свог архипастира.
Након Свете литургије, митрополит Фотије је благословио сабрани народ и упутио очинске речи охрабрења, позвавши све да истрају у вери, послушности и љубави према Цркви.
Сабрање у Поточарима завршено је трпезом љубави, којом је настављено заједништво у духу братске слоге и хришћанске радости.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, леп и благословен је данашњи дан овде у Поточарима. Када смо дошли код проте, његова порта изгледала је као један рајски врт. Лепо је када људи одржавају место у коме живе, пазе на његову лепоту и стварају амбијент у ком могу пријатно и мирно да живе. То је предуслов сваког другог битисања и подвига.
Када уђете у собу неког студента, а све је разбацано и не зна се где шта стоји, то се у психологији тумачи као расејаност човека. Питање је колико такав човек може да одговори на све своје обавезе.
Када сам служио војску 1980. године у Шибенику, научио сам да чим устанем, одмах направим и затегнем кревет. Од тада до данас, не могу да устанем, а да кревет остане неуредан. Позитивне навике су добре и треба их неговати, а негативне треба сузбијати и борити се против њих. Негативно је ако неко има потребу да се стално свађа и сукобљава. То је животно питање које почиње од основа људске личности.
Данас смо чули једну дивну јеванђелску причу која говори да Господ призива све у Царство небеско. Основна поука те приче јесте да човек остави старог, огреховљеног себе и да се, ако није крштен, обуче у Христа кроз Свету тајну крштења.
Раније је у Цркви постојала пракса припреме за крштење – тзв. катихуменат. Након тога, људи су се крштавали у име Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа – и тако постајали чланови Свете Цркве. Они који су већ крштени непрестано проверавају своје духовно стање кроз долазак на Литургију, кроз исповест код свештеника и кроз духовно стражење над собом, како кажу Свети оци.
Није нам дато да будемо крштени, а затим да живимо као људи овога света, без труда и духовног подвига. Тада је корист мала, јер се старе страсти враћају, а „стари човек“ поново надвладава. Господ је говорио да ће људи Његове ученике препознати по љубави коју имају међу собом.
Људи овога света, попут оног богатог младића из Јеванђеља, немају љубави. Он није имао никога блиског да воли, чак ни своје најрођеније. Човек који се оптерети новцем и служи му као идолу нема времена за пријатеље, него само за пословне састанке и умножавање иметка. Такав човек робује материјалном. Зато се у причи о богаташу и Лазару помиње само да је „богаташ“, без имена и без друге особине.
Убоги Лазар, напротив, био је сиромах, али познат као добар човек. Зато је и носио то име. Лазар је дивно и значајно име, као и наш кнез Лазар, који је у историји постао симбол вере и жртве.
Данас празнујемо Светог апостола Тому, једног од дванаесторице апостола, који је добио благослов Духа Светога да иде у Индију и проповеда Јеванђеље Христово. Отишао је далеко, у непознату културу и народ других вера, али је имао такву благодат да су га и тамошњи људи поштовали. Помиње се да је узео велики трупац и сам га носио до места где је градио цркву — што ни неколико животиња није могло да понесе.
Он је чинио чуда и обраћао људе вери Христовој. Први су га прихватили побожни и угледни људи, међу њима Свети Дионисије и Света Партатија, који су, примивши крштење, одмах постали мученици за Христа.
Свети Тома се ревносно борио и проповедао, али је због своје вере био осуђен и пет војника га је проболо копљима. Пострадао је слично као Свети Димитрије у Солуну. Он је био и мученик за Христа, али и онај који је својим рукама проверио стварност Васкрсења Христовог. Зато се његово „неверство“ назива *блаженим неверством*, јер је послужило да се сви утврдимо у вери.
Када се Пресвета Богородица узнела на небеса, апостол Тома је тада трећег дана дошао, и када су апостоли отворили гроб, видели су да је празан. Пресвета Богородица је била узнета телом на небо. Тако је апостол Тома постао сведок и утврђење вере у васкрсење и живота вечног.
Васкрсење Пресвете Богородице назива се „друго васкрсење“, јер је оно потврда васкрсења у телу, свеопштег васкрсења свих људи.
Угледајмо се на апостола Тому. Његова привидна несигурност била је по Промислу Божијем — да бисмо ми били утврђени у вери. Када су Христа ухватили и извели пред Пилата, сви апостоли су се разбежали, осим Петра. Свети Јован Богослов, Пресвета Богородица и жене мироносице су били посебно. Петар је остао близу, али се три пута одрекао Христа, желећи само да остане у близини и види шта ће се догодити. Ипак, то показује да је љубав оно што одређује човека.
Ако имамо љубави — борићемо се за Цркву. Ако имамо љубави — волићемо Бога и ближње, своје родитеље, пријатеље и народ. Љубав Христова је савршена, јер је сам Господ савршен. Зато је и могао да пострада за живот света, послушан до смрти на Крсту, а потом да васкрсне и дарује нам живот вечни.
То је наша вера, наша нада и наша победа.
Господ је жив и јавља се људима и данас, као што се јављао апостолима четрдесет дана после Васкрсења. Највише се јављао на местима где су страдали мученици и праведници. И данас је Господ ту, када се боримо са искушењима и тешкоћама.
Недавно смо прославили свете Веру, Наду и Љубав и мајку им Софију. Мајка Софија је своје кћери храбрила да издрже мучења и страдања за веру. Тако чине истински врлински људи – не они који кажу: „Дете, склони се да те нико не види“, него они који стоје у истини.
Нека Бог да свако добро, да се виђамо што чешће овде. Наша Епархија зворничко-тузланска не посустаје. Радимо, обнављамо наше цркве и манастире, боримо се да идемо напред и да осликамо све наше храмове. Наша деца уче православну веронауку да би знала истину и не ишла за лажним пророцима.
Недавно сам писао текст о гуруима и лажним учитељима са Истока. Ми имамо своје Свете Оце, Светог Саву и све српске светитеље. За њима треба да идемо и од њих да учимо — ту нема грешке.
Не треба да следимо оне који су популарни, него оне који су савршени у вери и који су насликани у нашим храмовима. Њихово место је близу Бога у Царству небеском. Колико у нама има Христа и благодати Духа Светога, толико ћемо бити блиски Богу у вечности.
Неће нам се мерити да ли смо завршили теологију, били богати или градили цркве — него по врлинама које имамо. Ако Господ у нама обитава, ко ће против нас?
Нека Бог да свако добро и да се виђамо у здрављу и весељу на свим нашим прославама у црквама широм Епархије.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
