МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У РАСТУШИ - СВЕТА МАРИЈА МАГДАЛИНА

Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, 4. августа 2025. године на празник Свете Марије Магдалине Свету архијерејску литургију у Растуши.

Са мноштвом вјерника и браћом свештеницима, надлежни свештеник Небојша Недић дочекао је митрополита Фотија у порти храма и заблагодарио на овој очинској посјети.

У току Свете архијерејске литургије митрополит Фотије је рукоположио ђакона Стефана Клисарића у чин презвитера.

Данас је уједно и слава Кола српских сестара које се сабира при овом храму, те је митрополит Фотије у својој бесједи говорио о животу Свете Марије Магдалине и о женама мироносицама чији примјер сестре и Кола српских сестара труде се да слиједе.

Читаву бесједу митрополита Фотија можете прочитати даље у тексту:

Часни оци, драга браћо и сестре, господине градоначелниче, драга децо, четврти смо дан у овом крају, деревентском, добојском и теслићком намесништву. Служили смо четири Свете Литургији и рукоположили четири нова свештеника на место оних који ће ићи у пензију. Морамо младе снаге да постављамо и тиме смо то учинили. Биће још месец дана на пракси негде да науче служити Литургије као свештеници, а онда ће добити своје парохије. То је логична смена у Цркви Христовој. Службе су активне. Не значи то да свештеник престаје бити свештеник ако нема активну службу. Он остаје причастен неком храму или манастиру и служи, али нема активну парохију. Један свештеник у Бањалуци ми је рекао: „Владико, ја сам био 40 и нешто година свештеник и молио сам владику Јефрема да ме стави у пензију јер не могу да идем по кућама, да освећујем водицу, да идем по степеницама горе и доле. То мора неко млађи.“ Управо је тако. Ови старији свештеници они могу и служе, исповедају народ, имају свештеничко искуство и као људи, и као свештеници и као духовници. Можда је њихова служба сада кориснијеа него што је била, али је другог типа и облика. Хвала Богу, нови свештеници су млади људи и напредоваће. Били су неколико година ђакони, а сада и парохијски свештеници. Поред тога, имали смо 5-6 монашења у току последњег месеца. Има људи и сестара које дошле у наше манастире – Драгаљевац, Дуга Њива, Озрен, итд. Човек који је замонашен у манастиру Озрен био је 15 година искушеник, што ту што у манастиру Крупи у Далмацији док је био. Тек кад се преиспитао, онда смо га замонашили.

Монаштво је нешто посебно. Монаштво је посебан избор када неко хоће да иде баш уским путем ка циљу. То је монаштво. Оно значи да изаберемо пут који је есхатолошки начин живота, пут како ћемо живети у вечности. У вечности неће бити брака. Брак је земаљска институција и трајаће до суда Божјег, до успостављања Царства Божјег. Неће бити ни манастира као овде. Биће потпуно ново Небо и Земља. Остаће она врлина и христоликост коју смо стекли на Земљи, да ли у монаштву или браку или подвигу – Ко зна ко ће се све спасти и ко је све живео врлинским, боголиким животом. То ће бити пресудно на суду Божјем – да ли смо живели у складу са Светим јеванђељем, учењем Господа нашега Исуса Христа. Неће бити привилегија да неко каже како је био председник државе, цар или владар, ништа од отга неће помоћи. Помоћи ће само ако Бог у себи имамо. То је оно што је битно за суд Божји.

Зато је добро да се томе учимо из приче о богаташу и убогом Лазару. Често слушамо и читамо ту причу. Она је веома поучна. Богаташ је бринуо само за овоземаљско, а Лазар је био убоги просјак, али је чувао чистоту срца и душе. Он се назива и праведни Лазар и наследио је Царство Божје. Данас празнујемо Свету Марију Магдалину, врлинску жену мироносицу која је била родом из околине Галилејског језера, из малог градића Магдале. Зато се и назива Магдалина. Она је као млада чула за Господа који је често долазио на Галилејско језеро. Ту је почео да зове своје прве ученике, Петра и Андреја, Јакова и Јована, као и друге ученике. Људи су га ту виђали на Галилејском језеру и одмах приступали и препознавали су да је Месија и Спаситељ. Толико је зрачио самом појавом. На њему се видело да није човек од овога света и века. То је приметила и жена Самарјанка која је дошла на Јаковљев извор да узме воде. Када је Господа видела, Он јој је испричао читав њен живот, да је имала пет мужева и да тај муж кога сад има није јој муж. Она је отишла и довела из свог села Самарјане да чују Господњу проповед. Многи су поверовали. Марија Магдалина је ишла са женама Мироносицама за Господом, помагала му и његовим ученицима. Љубав коју су жене Мироносице имале према Господу их је довела да су биле под крстом у време страдања. Под крстом су биле мироносице, Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов. То су били они који имали највећу љубав. Љубав, каже се у јеванђељу, изгони страх. Оне нису имале страха, јер су имале љубав према Господу. Нису се бојале, нити имале страха јудејскога. Апостоли су се сакривали. Били су слаби људи док нису примили благодат Духа Светог на дан Педесетнице.

Тако је Света Марија Магдалина служећи Господу постала једна од најпознатијих жена Мироносица. Оне су се се са Пресветом Богородицом прве удостојиле да виде Васкрсење Христово, тј. празан гроб и благовесте. Дошле су рано у недељу на гроб Христов и нашле празан гроб. Оне су прве почеле да проповедају јеванђеље Христово, па тек онда апостоли један по један како су се уверавали. Господ се почео јављати и једанаесторици апостола и женама Мироносицама и Пресветој Богородици. Много пута се јављао за тих 40 дана док је био на Земљи као Васкрсли. После 40 дана се вазнео на небеса на празник Вазнесења. Када се Господ вазнео на небеса, Марија Магдалина је имала послушање у Цркви, као и сви други што су имале, те је проповедала јеванђеље у Палестини, Сирији и тако идећи стигла је до Рима. Она је проповедала Христа Распетог и Васкрслог, као што су чинили и Свети апостоли. Он је у Рим донела кувано јаје, што имамо у Предању, које је символ нетружности и бесмртности. Благовестила је у Риму управо у време цара Тиберија. После се вратила у Малу Азију у Ефес где је био Свети Јован Богослов, помагала му и мирно се упокојила. Дакле, није страдала. Успомена је остала на њу као једну свету врлинску мироносицу, којих је било више и које су увек биле спремне да помогну. Тако и наше жене мироносице зовемо оне које су у Колима српских сестара и које се брину о сиротињи, убогима и ништима. Има их и данас. Има честитих жена којима је такво срце, милостиво и хришћанско. Њима је чинити добро радост. Тако је и Свети апостол Павле рекао да треба добро чинити да не досади. То је суштина.

Ми нашу веру потврђујемо својим делима. Апостол Јаков је рекао да је вера без дела мртва. Ако имамо дела добра, људи могу повезати и помислити да смо и ми добри. Не мора тако увек бити, али може се претпоставити. Имамо од кога да учимо – од жена Мироносица, од људи врлинских и честитих. Ми то данас требамо спроводити у животу. Има много тога што би могли радити. Имаму свакој парохији сиромашних људи, имамо многодетних породица, страдалника, бескућника и много тога, а често Господа немамо. Зато, браћо и сестре, када долазимо на Свете Литургије треба да се припремамо да се причестимо Телом и Крвљу Христовом. То је наше сједињење са Господом и то је пуноћа наше вере. Често људи кажу да нису достојни да се причесте па сами себи одређују хоће ли се причестити или не. О томе треба да разговарате са свештеником или монахом духовником. Ако вам он каже да се не причестите, онда немојте, али ако каже да се причестите онда се причестите. Лишавамо се свега. Старац Порфирије, велики светитељ нашег доба, говорио је да је Христос све. Ми ако се не причестимо на Светој Литургији, онда смо се лишили Њега који је све - и Човек, и живот вечни и Царство небеско, сваки дар Божји, Дух Свети и све и све и све. Ми смо се тога лишили јер нисмо свесни и мислимо о недостојности. О томе треба разговарати са духовницима, па да они кажу да ли сте достојни или нисте. Не одређујемо ми сами то. Нека Бог да свако добро нашем српском народу. Налазимо се у мукама и то видимо. У распећима смо. Република Српска је дошла на ред да се преиспита њена даља будућност – хоћемо ли бити јунаци и успети да то сачувамо или ће надјачати подељеност која постоји у нашем друштву, а коју је посејао наш велики „пријатељ“ Бењаним Калај у 19. веку. Он је поделио наш народ и разделио га на делове тешко спојиве. То је мука једна.

Молимо се Богу да схавтимо како Република Српска треба да гарантује свима нама безбедност, живот, слободу, достојанство, наш интегритет и идентитет, нашу културу, веру и нацију, очување наших светиња, манастира и цркви. Све нам је то Република Српска. Ако ње нестане, ми ћемо се наћи на беспућу и ко зна како ће бити. Треба нам мудрих глава који могу да одлучују хладне главе и да знају шта је шта, који систем вредности постоји и шта су приоритети у вредностима, те чему се највише треба трудити. Друго је мало мање значајно. Даће Бог ако будемо имали мудрости и заједништва, слоге – о којој се Србима стално говори, а ње никада довољно. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!

У наставку је уприличено народно весеље и трпеза љубави за све присутне.