МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У МАНАСТИРУ ДРАГАЉЕВАЦ - РУКОПОЛОЖЕЊЕ И МОНАШЕЊЕ
Фото Епархија зворничко-тузланска
Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г.Фотије служио је свету архијерејску литургију у манастиру Светог Архангела Гаврила у Драгаљевцу поводом храмовне славе.
Мноштво вјерног народа на челу са високопреподобном игуманијом Теодором и протом Лазом Стјепановићем дочекало је свог митрополита у порти манастира показујући велику радост и захвалност због посјете првојерарха наше епархије.
По уласку у храм отпочела је свечана архијерејска литургија.
Митрополиту Фотију су саслуживали у Христовој оданости и братској љубави протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник уљгевичко-јањски; протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, служашчи свештеник у манастиру Драгаљевцу и парохијски свештеник драгаљевачки; јереј Бојан Крстановић, парох мртвички; јереј Младен Јовић, парох даздаревачко-тријешнички те протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон.
У току свете литургије митрополит Фотије је рукоположио теолога Момира Кутлачу у свештени чин ђакона.
Након заамвоне молитве је постригао искушеницу Дијану у расофорну монахињу давши јој име Гаврила. Сестринство манастира се умножава, а то нас све радости и даје наду за нека боља времена, рекао је митрополит Фотије.
Бесједу митрополита Фотија вам преносимо у цјелости:
Часни оци, уважена мати игуманијо са сестрама, сестро Гаврила, драга браћо и сестре, драга децо, велики је дан у манастиру Драгаљевцу. Јуче смо имали једно монашење у схиму, један видљиви и потресан чин монашења када неко бира да иде уским путем, јеванђелским путем спасења који води човека у живот вечни. Тај обред и догађај је потресан и враћа на ону причу о блудном сину који се удаљио од оца, постао телесан и смртан човек, те жели покајањем да се врати заједници светих, тј Цркви. Имали смо и данас монашење сестре Гавриле у расу. То је први степен монашкога подвига и за неку годину када то игуманија буде сматрала добиће и ангелску схиму. Смисао монаштва је да се достигне ангелски живот у телу, колико је то људима могуће. Код највећих отаца видимо да је могуће, али ми да будемо колико можемо. Овај манастир је духовни центар наше Епархије ова два дана.
Данас смо имали и једно рукоположење у чин ђакона нашег брата Момира, младог човека и теолога који је преживео драму ового несретног сукоба деведесетих. Селио се на разна места, али је пронашао уточиште у Цркви Христовој и одлучио се да буде слуга Господњи и прихватио се ђаконског служења, првог степена свештеничке службе. Желим му сваки благослов Божји и да буде послушан Цркви својој. То је данас потребно и битно наглашавати. Сви смо уморни и температура је афричка. Јуче када смо били у Пиперима је било 42 степена. У сваком случају, духовна радост овде је већа од тога. Радујемо се да се ова света обитељ умножава и да ће још неко од ових сестара које долазе да приступи сестринству. Треба да попуњавамо наше манастире широм зворничко-тузланске Епархије. У сваком манастиру имамо по некога. У последње време смо 3-4 манастира основали. Битно је да људи који су хришћани, православни Срби, долазе у своје парохијске цркве које су им најближе. Ми не можемо испливати из тих мука у којима јесмо и као народ. Све што имамо ка наслеђе је тешко, и ратови који су били и читав 20. век. Тај век су свети оци који су се бавили тумачењем Откровења назвали веком ратова. Тај век је поднио стотине и стотине милиона жртава. Све су то последице, али ми не можемо без свог православља. Православљем идемо напред и оно је наша једина утеха. Да ли сам у Немачкој на послу или Америци, или било којој страни света, треба да тражим прву цркву која је ту и да ту долазим да се молимо Богу недељом и празником. Не могу сви људи да долазе стално. Неки су на пољу, баве се пољопривредом и тај рад им је примљен као молитва. Бог прима такав рад као молитву и једно велико и добро дело. Ми се данас радујемо заједно са мати игуманијом и сестринством што се ово сестринство умножило. Надамо се да ће тако и даље бити.
Ми други да се боримо да будемо достојни имена Србиновог, достојни имена српског. Бићемо достојни ако будемо честитог и доброг живота, ако наша породица буде на добром гласу у селу, ако наша деца буду послушна и честита – такву децу свако воли и за њих има добру реч. Нажалост, данашња деца модерног образовања су некако заквашени, како је знао речи блаженопочивши митрополит Фотије, неким вирусом бунта, супротстављања и анархије. Они мисле да је решење свих проблема у анархији. Нико никога не признаје и то је сатанска философија. Тако је Сатана на небесима чинио када је хтео да узвиси свој престо изнад престола Божјег. Тако је, нажалсот, и код људи. Наметне се нека философија која није божанска. Чули сте данас када се чита молитва за монашење, а то важи за сваког православног хришћанина, да треба бити послушан. Коме? Ономе коме треба. Сестра треба да буде послушна овде игуманији, да је слуша и прихавта благослов који добија, да расзговара са њом о духовним темама које је мучи и да буде једна честита и смирена православна монахиња. Нека жена која одлучи да живи у браку треба бити честита, фина, скромна супруга једног православног Србина, човека који води кућу. Када се склапа брак, онда се чита јеванђеље о свадби у Кани Галилејског и апостол где се подсећа да је муж у породици икона Христова. Жена је икона Цркве. То јединство између Христа и Цркве јесте тајна брака. Анархија је нешто демонско и никада није било карактеристично за нас Србе. Наша Црква никада није васпитавала на тај начин. Ко тако ради имаће такве плодове да пожање и да искуси сам на себи, својој породици и својој земљи. Ми то не желимо. Ми желимо хармонију која долази од наше вере и Кнеза мира, самога Господа Христа, и онда се шири кроз нашу Цркву кроз Свете тајне и свете врлине, како је говорио Свети авва Јустин Ћелисјки. Ако тако будемо живели онда ће бити Србија оаза мира и благослова, присуства Божјег. Биће место где се јављају светитељи и ангели Божји. Ми када се уподобимо животом ангелима они се јављају. Тада немају проблем да нам се јављају. Свети Пајсије Светогорац је говорио како се најпре јавља дневни светитељ, јер је он најближи нама тог дана. Он има послушања која су у вези са овим светом и људима који живе у свету. Тако треба да се молимо Богу.
Овде ћемо покушати да довршимо све послове које смо започели. Са мати игуманијом смо разговарали и има још доста грађевниски да се уради. Ради се одбрана од влаге у олтарском делу да спасимо овај дивни живопис, фрескопис, у манастиру. Има пуно тих послове, али хвала Богу. Бог ће дати махове, ако ми будемо добри и честити људи и ако будемо у љубави према Богу и према ближњима. То је наш крст иза кога следи васкрсење. Нека сте Богом благословени! Честитам још једном мати игуманији, сестри Гаврили, да се труде заједно и да се ова обитељ умножи и да буде, ако Бог да, један хор монахиња. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
У наставку је учињен трократни опход око храма, затим освештани славски дарови и сломљен славски колач. Као продужетак молитвеног сабрања организована је и трпеза љубави за све присутне.
Мноштво вјерног народа на челу са високопреподобном игуманијом Теодором и протом Лазом Стјепановићем дочекало је свог митрополита у порти манастира показујући велику радост и захвалност због посјете првојерарха наше епархије.
По уласку у храм отпочела је свечана архијерејска литургија.
Митрополиту Фотију су саслуживали у Христовој оданости и братској љубави протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник уљгевичко-јањски; протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, служашчи свештеник у манастиру Драгаљевцу и парохијски свештеник драгаљевачки; јереј Бојан Крстановић, парох мртвички; јереј Младен Јовић, парох даздаревачко-тријешнички те протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон.
У току свете литургије митрополит Фотије је рукоположио теолога Момира Кутлачу у свештени чин ђакона.
Након заамвоне молитве је постригао искушеницу Дијану у расофорну монахињу давши јој име Гаврила. Сестринство манастира се умножава, а то нас све радости и даје наду за нека боља времена, рекао је митрополит Фотије.
Бесједу митрополита Фотија вам преносимо у цјелости:
Часни оци, уважена мати игуманијо са сестрама, сестро Гаврила, драга браћо и сестре, драга децо, велики је дан у манастиру Драгаљевцу. Јуче смо имали једно монашење у схиму, један видљиви и потресан чин монашења када неко бира да иде уским путем, јеванђелским путем спасења који води човека у живот вечни. Тај обред и догађај је потресан и враћа на ону причу о блудном сину који се удаљио од оца, постао телесан и смртан човек, те жели покајањем да се врати заједници светих, тј Цркви. Имали смо и данас монашење сестре Гавриле у расу. То је први степен монашкога подвига и за неку годину када то игуманија буде сматрала добиће и ангелску схиму. Смисао монаштва је да се достигне ангелски живот у телу, колико је то људима могуће. Код највећих отаца видимо да је могуће, али ми да будемо колико можемо. Овај манастир је духовни центар наше Епархије ова два дана.
Данас смо имали и једно рукоположење у чин ђакона нашег брата Момира, младог човека и теолога који је преживео драму ового несретног сукоба деведесетих. Селио се на разна места, али је пронашао уточиште у Цркви Христовој и одлучио се да буде слуга Господњи и прихватио се ђаконског служења, првог степена свештеничке службе. Желим му сваки благослов Божји и да буде послушан Цркви својој. То је данас потребно и битно наглашавати. Сви смо уморни и температура је афричка. Јуче када смо били у Пиперима је било 42 степена. У сваком случају, духовна радост овде је већа од тога. Радујемо се да се ова света обитељ умножава и да ће још неко од ових сестара које долазе да приступи сестринству. Треба да попуњавамо наше манастире широм зворничко-тузланске Епархије. У сваком манастиру имамо по некога. У последње време смо 3-4 манастира основали. Битно је да људи који су хришћани, православни Срби, долазе у своје парохијске цркве које су им најближе. Ми не можемо испливати из тих мука у којима јесмо и као народ. Све што имамо ка наслеђе је тешко, и ратови који су били и читав 20. век. Тај век су свети оци који су се бавили тумачењем Откровења назвали веком ратова. Тај век је поднио стотине и стотине милиона жртава. Све су то последице, али ми не можемо без свог православља. Православљем идемо напред и оно је наша једина утеха. Да ли сам у Немачкој на послу или Америци, или било којој страни света, треба да тражим прву цркву која је ту и да ту долазим да се молимо Богу недељом и празником. Не могу сви људи да долазе стално. Неки су на пољу, баве се пољопривредом и тај рад им је примљен као молитва. Бог прима такав рад као молитву и једно велико и добро дело. Ми се данас радујемо заједно са мати игуманијом и сестринством што се ово сестринство умножило. Надамо се да ће тако и даље бити.
Ми други да се боримо да будемо достојни имена Србиновог, достојни имена српског. Бићемо достојни ако будемо честитог и доброг живота, ако наша породица буде на добром гласу у селу, ако наша деца буду послушна и честита – такву децу свако воли и за њих има добру реч. Нажалост, данашња деца модерног образовања су некако заквашени, како је знао речи блаженопочивши митрополит Фотије, неким вирусом бунта, супротстављања и анархије. Они мисле да је решење свих проблема у анархији. Нико никога не признаје и то је сатанска философија. Тако је Сатана на небесима чинио када је хтео да узвиси свој престо изнад престола Божјег. Тако је, нажалсот, и код људи. Наметне се нека философија која није божанска. Чули сте данас када се чита молитва за монашење, а то важи за сваког православног хришћанина, да треба бити послушан. Коме? Ономе коме треба. Сестра треба да буде послушна овде игуманији, да је слуша и прихавта благослов који добија, да расзговара са њом о духовним темама које је мучи и да буде једна честита и смирена православна монахиња. Нека жена која одлучи да живи у браку треба бити честита, фина, скромна супруга једног православног Србина, човека који води кућу. Када се склапа брак, онда се чита јеванђеље о свадби у Кани Галилејског и апостол где се подсећа да је муж у породици икона Христова. Жена је икона Цркве. То јединство између Христа и Цркве јесте тајна брака. Анархија је нешто демонско и никада није било карактеристично за нас Србе. Наша Црква никада није васпитавала на тај начин. Ко тако ради имаће такве плодове да пожање и да искуси сам на себи, својој породици и својој земљи. Ми то не желимо. Ми желимо хармонију која долази од наше вере и Кнеза мира, самога Господа Христа, и онда се шири кроз нашу Цркву кроз Свете тајне и свете врлине, како је говорио Свети авва Јустин Ћелисјки. Ако тако будемо живели онда ће бити Србија оаза мира и благослова, присуства Божјег. Биће место где се јављају светитељи и ангели Божји. Ми када се уподобимо животом ангелима они се јављају. Тада немају проблем да нам се јављају. Свети Пајсије Светогорац је говорио како се најпре јавља дневни светитељ, јер је он најближи нама тог дана. Он има послушања која су у вези са овим светом и људима који живе у свету. Тако треба да се молимо Богу.
Овде ћемо покушати да довршимо све послове које смо започели. Са мати игуманијом смо разговарали и има још доста грађевниски да се уради. Ради се одбрана од влаге у олтарском делу да спасимо овај дивни живопис, фрескопис, у манастиру. Има пуно тих послове, али хвала Богу. Бог ће дати махове, ако ми будемо добри и честити људи и ако будемо у љубави према Богу и према ближњима. То је наш крст иза кога следи васкрсење. Нека сте Богом благословени! Честитам још једном мати игуманији, сестри Гаврили, да се труде заједно и да се ова обитељ умножи и да буде, ако Бог да, један хор монахиња. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
У наставку је учињен трократни опход око храма, затим освештани славски дарови и сломљен славски колач. Као продужетак молитвеног сабрања организована је и трпеза љубави за све присутне.
САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИР ДРАГАЉЕВАЦ МОНАШЕЊЕ РУКОПОЛОЖЕЊЕ
