ДРАГАЉЕВАЦ - 25. јула 2025.године на приједлог игуманије манастира Светог Архангела Гаврила у Драгаљевцу високопреподобне мати Теодоре, уочи храмовне славе манастира, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије у чин мале схиме замонашио је расофорну монахињу Ангелину давши јој име Екатерина по Светој Екатерини Синајској.





Свечаном чину претходило је вечерње са петохљебницом, које су одслужили протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевички; архимандрит Нектарије Тешић, игуман благовјештенског манастира у Папраћи и јереј Младен Јовић, парох даздаревачко-тријешнички.



Митрополит Фотије се обратио мати игуманији, новопостриженој монахињи Екатерини и свим вјерницима богонадахнутом бесједом коју вам преносимо у цјелости:
 

Бесједа митрополита Фотија:

Високопреподобна мати игуманијо, драга сестро Екатерина – нова монахињо, оци, драга братијо, браћо и сестре, ево један диван чин у нашој Цркви, чин светога монашења, чин ангелски, чин потреса. Сви су то, бар ми који смо у монашком чину, прошли и сада читајући ове молитве и учествујући у монашењу сестре Екатарине поново смо то сви прошли и осећамо дубину тајне монашке, дубину тих завета које смо дали. Страшне су оне молитве, али и узвишене када читамо да је ту Господ, да је ту Пресвета Богородица и да су ту ангели Божји и да пред њима своје завете дајемо. То је тачно и то је најдубље искуство Цркве. Без обзира на то испливава та величанственост, узвишеност тог чина, покајања – сада један човек или сестра напушта свет и долази пред Престо Божји, пред иконостас, и хоће да приступи живоме Христу, да живи у потпуности јеванђелски, тј ангелски, колико је то човеку могуће. Монаси одлучују да буду истински и прави хришћани у потпуности, а не делимично да припадају Богу,  како то ми иначе радимо, него хоће да се птпуно посвете Богу – и својом мишљу, и свом снагом, свим умом, свим срцем и свим бићем својим. То је монаштво. Монасу су и били хероји свога времена и јесу хероји овога времена. Они се издавају од света и живе посвећени Богу, сестринству или братству у коме живе и одричу се од света. У свету је много лакше живети. Када је људи много заједно, онда се осећају моћно и заштићено, а монах бира да буде једино заштићен од Бога и светитеља његових и да буде у отшелништву у пустињи, али да је Бог тај коме се он обраћа непрестано молитвом. Данас сам писао неке текстове о непрестаној молитви и то је основна духовна делатност свакога монаха. То је основна духовна делатност сваког монаха и монахиње. У неком смислу ја постајем монах да бих се молио непрестано. Уколико то не чиним, онда заборављам основни призив, а када се непрестано обраћамо Богу онда чинимо оно што је Адам чинио у Рају када је разговарао са Богом. То је било молитвено оштење и непрестано молитвено призивање имена Божјега. Ми непрестаном молитвом задобијамо рајско блаженство. Живимо у једној атмосфери Раја у којој је живео и Адам пре пада. Та драма када су Адам и Ева били преварени у Рају када им је Сатана преко змије понудио широки пут своје воље и пут угађања себе и када их је обмануо речју да неће умрети него да ће постати као богови, јесте пресудила да прародитељи као неискусну у доховној борби са демонима који се прелукави буду протерани из Раја. Дакле,  знамо за ту библијску повест, многе друге библијске повести и многа друга искуства из житија светих – то нам требају бити поуке да не бисмо били искушани или преварени на овај или онај начин. Зато је монах духовни јунак. Он бира уски пут који води у Царство небеско, има пред собом Господа, Пресвету Богородицу и друге светитеље који су тим путем прошли. То је уски пут, али води ка Царству небеском. Мати игуманија има искуства. У овом манастиру руководиће сестру Екатерину као и до сада. Ново послушање ће да јој да или да је прати духовно у њеном напредовању и узрастању. У монаштву је све степенасто и није чудо да и у јеванђељу и у лествици блаженстава имамо 12 блаженстава. У Лествици Светог Јована Лествичника имамо 33 степена узрастања човека ка Богу, као што је и праотац Јаков који је у Старом завету видео лествицу која води од Земље на Небо. То је монаштво – усхођење, један по један корак Богу. Увек треба да буде под надзором духовне старице или духовника у мушком манастиру. То је потребно. Што се тиче имена, пошто нисам име договарао са мати игуманијом, добро је овако јер није добро да човек сам себи даје име. Ко је од нас дао сам себи име? Име даје Црква, Бог. Име дају комови и пријатељи, друиг људи. Испало је тако да сам се сетио нашег Синајског манастира, највеће светиње у православљу из 2. века, и Свете Екатарине Синајске која тамо окупља многе благочестиве душе са свих страна света који се поклањају њеним моштима. Она је била посебно даровита и знала је сву људски мудрост. Добила је дар од Бога да буде мудрија од 50 античких паганских философа. Нису је могли надговорити, јер је имали божанску мудрост, али и све друге врлине. Била је спремна и да страда за Господа. Некако ми дође да буде то име Екатерина. Нека се сестра Екатерина угледа на њу и чита њено житије, да је призива у молитвама и обраћа јој се. Сви заједно да се молимо Богу да сачува ту светињу, манастир Синај. То је најсветије место у Старом завету. Ту је Бог дао Мојсију Десет заповести и јавио му се у купини која гори а не сагорева. Многа друга библијска откровења су била на том месту. После је већ у 3. веку подигнут манастир Пресвете Богородице, а касније је постао манастир Свете Екатарине. Нека Бог да свако добро сестри Екатарини. Желим јој сваки духовни благосов, да слуша своју старицу - мати игуманију, сестре. Монаштво се темељи на послушању. Верујем да сестра Екатерина, пошто има и духовну и физичку зрелост, то разуме. На послушању се стоји или пада, што се тиче монаштва, чак и хришћанског живота уопште, али поготово монаштва. Зато сестра Екатерина мора бити свесна да се труди и да слуша мати игуманију и сестре, те ће је Бог благословити духовним даровима и да ће јој снаге да овај остатак живота који јој Бог подари проведе богоугодно у посту и молитви и да се моли за ову свету обитељ, за сестре и све људе који долазе овде. Код нас Срба има традиција да се монаси и монахиње прво монаше у расу, а потом добијају схиму. То је због степенастог успињања у подвигу, духовном животу. Једном приликом се Пресвета Богородица јавила на Светој Гори када су неки монаси расправљали да ли треба да приме малу или велику схиму и рекла једном монаху у сну: „Добро је да имате схиму, али је схимник молитвеник за читав свет.“ У том смислу требамо бити мало смирени, а ако сматрамо да смо спремни бити молитвеници за читав свет можемо и да је добијемо, али јесмо ли спремни? Кад неко дође у манастир треба да се учи молитви – за себе, за братсво или сестринство, за људе па ће онда мало по мало достићи и то да се моли за све. Ка томе треба сви да тежимо и да постанемо молитвеници за читав свет као што је био старац Силуан Атонски и многи други светитељи. Ово је један чин који покрене све. Хвала Богу да смо могли учествовати у њему, јер је он за нас поука шта ми треба да остварујемо у свом животу. Велики су циљеви пред нама, али Бог је ту и помагаће. Бог вас благословио. Нека Света Екатерина буде на помоћи, сестро, и да буде сваки благослов Божји. Нека сестре буду задовољне тобом и да слушаш мати игуманију.

Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и вјерни народ који се окупио да прослави Бога. 



Свечани догађај заокружен је трпезом љубави по манастирском типику.

 

САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИР ДРАГАЉЕВАЦ МОНАШЕЊЕ