МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ЧЕНГИЋУ: „Будимо будни – у временима лажних месија, само Христос је истина“
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Ченгић, 22. јун 2025. – Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас, у Недељу свих светих који су у земљи српској просијали, Свету архијерејску литургију у селу Ченгић код Бијељине.
У надахнутој беседи, митрополит Фотије је нагласио да је духовни живот хришћанина непрекидна веза са Богом, започета у крштењу и оснажена у Литургији.
„Тај лични однос према Богу почиње у тренутку крштења човека и траје читав живот“, поручио је митрополит, додајући: „Ако сам у дому својем био онај који крпи мреже, у храму постајем нов човек – христолик, боголик.“
Посебно је упозорио на савремене изазове и духовне замке, рекавши: „Данашње доба тражи од нас да још више будемо будни, јер су многи који се издају за месије.“
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, уважена господо, драго ми је што смо данас у Ченгићу, у овој дивној цркви осликаној руком једног познатог уметника са наших простора. Тај уметник има своју школу која делује у Републици Српској, а деловала је и у Далмацији, док сам ја био тамо. Заиста је то једна фина сликарска школа, предањска, која преноси православно искуство живописа, искуство иконе или фреске.
Значајно је што смо сабрани у овом храму, који је, како сам чуо од проте, подигнут пре 25 година. Ове године обележавамо један леп јубилеј — четврт века од освећења цркве која већ доноси духовне плодове, сабира народ и приводи га Богу, заједници светих.
У данашњем Јеванђељу чули смо како је Господ Христос на Галилејском језеру наишао на двојицу рибара, Петра и Јована. Они су, видећи Христа, одмах оставили све и пошли за Њим. Касније су се придружили и други. Били су фасцинирани Његовом личношћу. Препознали су у Њему пророка, али касније су увидели да је Он Син Божији, Богочовек.
То је једна анагошка теологија — постепено узрастање у вери, као што су апостоли постепено спознавали тајну Христове личности. То се дешава и сваком од нас: неко је крштен као дете, неко као одрасла особа, али истински сусрет с Христом тек следи кроз живот.
Старац Силуан Атонски имао је такав сусрет. Господ му је рекао: „Држи ум свој у аду и не очајавај.“ То је велика поука за наше време у којем смо бомбардовани бескорисним информацијама које нас духовно раслабљују.
Слично је било и са Старцем Пајсијем, који се, пред одлазак на Свету Гору, суочио са сумњама које му је посејао један научник. Те сумње је превазишао уз помоћ дела архимандрита Георгија Капсаниса, и на крају му се сам Господ Христос јавио и рекао: „Ја сам васкрсење и живот.“
Тај лични однос са Богом почиње крштењем и траје читавог живота.
Помињемо често и Захеја цариника који је, из жеље да види Христа, иако богат и угледан, попео се на дрво. Изложио се руглу, али је то био почетак његовог спасења. Имамо ли ми ту жељу да видимо Христа? Да ли је та жеља у нама жива?
На Светој литургији ми се стварно сусрећемо с Христом, причешћујемо се Његовим телом и крвљу, Васкрслим Христом. Постајемо нови људи, христолики, боголики, органски повезани с Христом. Због тога су први хришћани били клеветани да једу децу, јер људи нису разумели тајну причешћа.
Најважније питање је: „Ко је за мене Исус Христос?“ Ако је Он за мене Бог и Спаситељ, онда ћу му усмерити свој живот. Ако је Он само неки учитељ као Буда или други, онда нећу имати заједницу с Њим. Али Христос није само учитељ — Он је Син Божији, Оваплоћени Бог, који нам доноси спасење у Цркви.
Морамо бити опрезни, јер ће бити много лажних пророка. Сви ће се издавати за Месије. Зато нам је Црква важна — она нам даје оријентацију, упућује на Истину.
Хвала вам што сте овде, у овом дивном крају, где је народ вредан, где се живи од сопственог труда, где је подигнута ова светиња. Наставите да је дограђујете, али најважније је да постоји, да служимо у њој и сабирамо се.
Нека деца уче православну веронауку, нека слушају родитеље и баке и деке, нека буду честита православна деца, а не да уче лажна знања са Запада која их воде у заблуду.
У Србији видимо шта се дешава — омладина је залутала, не зна се где су, шта раде. Молимо се Богу да се врате својим кућама, школама и верујућем животу.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох јереј Светислав Пејчић, заједно са архијерејским намесником угљевичко-јањским, протонамесником Александром Тешићем, и бројним свештеницима, ђаконима и верним народом.
Литургијско сабрање завршено је трпезом љубави, којом је настављено заједничко празновање у духу саборности, братске љубави и духовне радости.
У надахнутој беседи, митрополит Фотије је нагласио да је духовни живот хришћанина непрекидна веза са Богом, започета у крштењу и оснажена у Литургији.
„Тај лични однос према Богу почиње у тренутку крштења човека и траје читав живот“, поручио је митрополит, додајући: „Ако сам у дому својем био онај који крпи мреже, у храму постајем нов човек – христолик, боголик.“
Посебно је упозорио на савремене изазове и духовне замке, рекавши: „Данашње доба тражи од нас да још више будемо будни, јер су многи који се издају за месије.“
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, уважена господо, драго ми је што смо данас у Ченгићу, у овој дивној цркви осликаној руком једног познатог уметника са наших простора. Тај уметник има своју школу која делује у Републици Српској, а деловала је и у Далмацији, док сам ја био тамо. Заиста је то једна фина сликарска школа, предањска, која преноси православно искуство живописа, искуство иконе или фреске.
Значајно је што смо сабрани у овом храму, који је, како сам чуо од проте, подигнут пре 25 година. Ове године обележавамо један леп јубилеј — четврт века од освећења цркве која већ доноси духовне плодове, сабира народ и приводи га Богу, заједници светих.
У данашњем Јеванђељу чули смо како је Господ Христос на Галилејском језеру наишао на двојицу рибара, Петра и Јована. Они су, видећи Христа, одмах оставили све и пошли за Њим. Касније су се придружили и други. Били су фасцинирани Његовом личношћу. Препознали су у Њему пророка, али касније су увидели да је Он Син Божији, Богочовек.
То је једна анагошка теологија — постепено узрастање у вери, као што су апостоли постепено спознавали тајну Христове личности. То се дешава и сваком од нас: неко је крштен као дете, неко као одрасла особа, али истински сусрет с Христом тек следи кроз живот.
Старац Силуан Атонски имао је такав сусрет. Господ му је рекао: „Држи ум свој у аду и не очајавај.“ То је велика поука за наше време у којем смо бомбардовани бескорисним информацијама које нас духовно раслабљују.
Слично је било и са Старцем Пајсијем, који се, пред одлазак на Свету Гору, суочио са сумњама које му је посејао један научник. Те сумње је превазишао уз помоћ дела архимандрита Георгија Капсаниса, и на крају му се сам Господ Христос јавио и рекао: „Ја сам васкрсење и живот.“
Тај лични однос са Богом почиње крштењем и траје читавог живота.
Помињемо често и Захеја цариника који је, из жеље да види Христа, иако богат и угледан, попео се на дрво. Изложио се руглу, али је то био почетак његовог спасења. Имамо ли ми ту жељу да видимо Христа? Да ли је та жеља у нама жива?
На Светој литургији ми се стварно сусрећемо с Христом, причешћујемо се Његовим телом и крвљу, Васкрслим Христом. Постајемо нови људи, христолики, боголики, органски повезани с Христом. Због тога су први хришћани били клеветани да једу децу, јер људи нису разумели тајну причешћа.
Најважније питање је: „Ко је за мене Исус Христос?“ Ако је Он за мене Бог и Спаситељ, онда ћу му усмерити свој живот. Ако је Он само неки учитељ као Буда или други, онда нећу имати заједницу с Њим. Али Христос није само учитељ — Он је Син Божији, Оваплоћени Бог, који нам доноси спасење у Цркви.
Морамо бити опрезни, јер ће бити много лажних пророка. Сви ће се издавати за Месије. Зато нам је Црква важна — она нам даје оријентацију, упућује на Истину.
Хвала вам што сте овде, у овом дивном крају, где је народ вредан, где се живи од сопственог труда, где је подигнута ова светиња. Наставите да је дограђујете, али најважније је да постоји, да служимо у њој и сабирамо се.
Нека деца уче православну веронауку, нека слушају родитеље и баке и деке, нека буду честита православна деца, а не да уче лажна знања са Запада која их воде у заблуду.
У Србији видимо шта се дешава — омладина је залутала, не зна се где су, шта раде. Молимо се Богу да се врате својим кућама, школама и верујућем животу.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох јереј Светислав Пејчић, заједно са архијерејским намесником угљевичко-јањским, протонамесником Александром Тешићем, и бројним свештеницима, ђаконима и верним народом.
Литургијско сабрање завршено је трпезом љубави, којом је настављено заједничко празновање у духу саборности, братске љубави и духовне радости.
