МАНАСТИР У КРСТОВОЈ ГОРИ – НОВИ ДОМ МОНАШКОГ ПОДВИГА
Крстова Гора, 8. јун 2025. – Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је, на празник Силаска Светог Духа на апостоле, вечерњу службу током које је сестра Стоја (Дукић), искушеница манастира Крстова Гора замонашена по чину одјејанија расе.
Искушеница Стоја добила је монашко име Серафима, по светој мученици Серафими Антиохијској, која је пострадала у Риму почетком 2. века и чији се спомен празнује 11. августа.
На монашење је приведена од стране монахиње Текле (Кецојевић), настојатељице манастира Пресвете Тројице у Подновљу.
У својој беседи, митрополит Фотије је истакао да је ''монаштво живот посвећен непрестаној молитви и подвигу, као припрема за будући живот у Царству небеском'', нагласивши да ''монаси нису бегунци од света, већ људи који кроз љубав према Богу желе да живе по закону Божјем и јеванђелским врлинама''.
Митрополит је подсетио да сваки хришћанин, а посебно монах, мора живети по Јеванђељу Христовом, јер ће му по њему бити и суђено. Поручио је и да су ''манастири отворени духовни домови за све боготражитеље'', а да духовна зрелост једног народа зависи и од броја монаха које изнедри. „Покретање манастира у Крстовој Гори је пројава Божјег промисла и духовна потреба народа“, поручио је митрополит Фотије.
Искушеница Стоја добила је монашко име Серафима, по светој мученици Серафими Антиохијској, која је пострадала у Риму почетком 2. века и чији се спомен празнује 11. августа.
На монашење је приведена од стране монахиње Текле (Кецојевић), настојатељице манастира Пресвете Тројице у Подновљу.
У својој беседи, митрополит Фотије је истакао да је ''монаштво живот посвећен непрестаној молитви и подвигу, као припрема за будући живот у Царству небеском'', нагласивши да ''монаси нису бегунци од света, већ људи који кроз љубав према Богу желе да живе по закону Божјем и јеванђелским врлинама''.
Митрополит је подсетио да сваки хришћанин, а посебно монах, мора живети по Јеванђељу Христовом, јер ће му по њему бити и суђено. Поручио је и да су ''манастири отворени духовни домови за све боготражитеље'', а да духовна зрелост једног народа зависи и од броја монаха које изнедри. „Покретање манастира у Крстовој Гори је пројава Божјег промисла и духовна потреба народа“, поручио је митрополит Фотије.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Господо, свештеници, драга браћо и сестре, ја сам, збуњен. Видимо да је на једно монашење дошло оволико људи да присуствује. Хвала Богу! То значи да смо у право време и правом тренутку покренули овај манастир благодаћу Божијом и да треба да има своје житеље. Ваљда ће бар једна од ових сестара остати да живи овде у манастиру са нашом мати Серафимом. Сви манастири треба да имају своје сестринство.
Радујем се овом чину. Сестру Серафиму сам недавно упознао. Била је на Фрушкој гори искушеница неколико година, и тамо јој није успело да оснује сестринство. Рекла је да жели да иде у свој родни крај, владики Василију. Он је, када ју је питао: „Где да идеш?”, добио одговор: „Код владике Фотија.“ Она је родом из Милића. Милићи су до скоро били наша епархија, али више нису. У сваком случају, промисао Божији постоји у свему.
Ми смо планирали да покренемо овај манастир, да има један манастир и у теслићком намесништву. Манастир је посебан духовни центар. Бог је свеприсутан, и то је једна од Његових божанских особина, али је посебно присутан у нашим манастирима. То су домови посебно посвећени Богу. Ту се живи у молитви и непрестаном подвигу.
Хиландарски монаси на Светој Гори су идеал свима нама, и мушком и женском монаштву. Они почињу богослужење у два ујутру, па читају све монашке молитве, а Литургија почиње када сунце излази, око пола пет. Читав дан имају послушања, па вечерње богослужење, повечерје, молитве итд. После повечерја монаси се повлаче у келије и не разговарају до сутрашњег богослужења. То је један светогорски типик, наслеђе синајског типика, односно типика Светог Саве Освећеног. Ми имамо светосавски типик, који је у Хиландару и који је Свети Сава поставио у манастиру Студеници. У неким нашим манастирима тај типик је проширен.
Пошто је мати Серафима овде сама, не може да држи тај типик. Ако Бог да, неко ће доћи и помоћи јој да се лакше снађе.
Чули сте у овим кратким молитвама које смо прочитали шта је у ствари монаштво. Постоје разне дефиниције монаштва, које су људи покушали да формулишу и приближе другима. Једна од тих дефиниција каже да је монаштво – философија живљења на једном месту. То значи да можеш цео живот да проведеш на једном месту и да упознаш сваку гранчицу и сваки лист. Све ти постане познато. Имаш искушење да се бориш са унинијем. То није лако. То може само онај ко живи подвигом и молитвом у благодати Божијој.
Када неко из света оде у манастир, људи обично мисле да је отишао зато што је разочаран животом у свету, да се растао с неким или из неког протеста. Свети оци су увек говорили да то није добро, јер та сестра неће издржати дуго. Мора нешто дубље да човека веже за монаштво. То је подвижнички живот и мораш имати љубав према њему.
Било је и људи који су хтели да избегну државне обавезе, попут служења војске или неке друге одговорности. Они оду у манастир и тамо се сакрију. Због тога су били и кажњавани, јер црквени канони забрањују да неко долази у манастир ван онога разлога због којег манастир постоји.
У манастирима у којима се води нормалан живот, обично се буде искушеник од три до пет година. То је потребан период да човек провери себе да ли је за монаштво. Не даје се одмах монашење, нити се прихвата олако. Човек мора сам себе да преиспита.
Ми можемо бити одушевљени када одемо на Свету Гору и видимо како монаси живе, како изгледа богослужење, и кажемо: „Ја бих овде био.“ Када останеш три дана, онда видиш да то није баш тако. Треба провести три до пет година. Када се прихвати типик, онда се зна како ће манастир да функционише – да ли ће бити изолованији или отворенији ка свету. У неким строжим манастирима мора да постоји део у који чак ни жене не улазе, ако је женски манастир, него само монахиње. Подељено је на духовни и световни део. У многим нашим манастирима то није тако, али би било потребно.
Сећам се када сам био у Ковиљу, где сам постао монах деведесетих година на Светог Димитрија, на свеноћном бденију у пола четири ујутру. Све сам то запамтио. Имали смо пуне ходнике људи. Монаси би требало да имају своје келије, одвојене, да могу да тихују и осећају неку слободу.
Оно што је важно јесте да сестра Серафима и оне које буду долазиле схвате да је монаштво покушај да се живи онако како ћемо живети у вечности. Познато је из Светог јеванђеља да је брак привремена институција. Када се неко упокоји, брак више не постоји. Када дође Други долазак Христов, људи ће бити као анђели на небесима.
Неко од монаха каже: „Зашто бих ја живео овде у браку, када могу да живим као у вечности?“ Тако неки оду у манастир са 20 година и проведу 50 година у монаштву. То је припрема за безбрачни, ангелски живот.
Монаси нису мрзитељи света, нити противници људи. Они су боготражитељи, људи који воле Бога, Пресвету Богородицу и светитеље, и желе да живе као аутентични хришћани. Сви хришћани имају исте заповести, исте постове, исте врлине. Не постоји једно Јеванђеље за монахе, а друго за мирјане. Судиће се свима по истом Јеванђељу.
У неким својим песмама писао сам познате речи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.“ Ако ниси милостив – онда си неблажен. Јеванђеље није само позив, већ и одговорност.
Молимо се Богу да сестра Серафима добије сестринство, да не буде сама. Ова епархија има много манастира. Јуче смо осветили темеље новог манастира у Гелићима. Како говоре авва Јустин и владика Николај – духовна зрелост народа мери се бројем монаха које изнедри. Монаштво је дар.
Монаси дају три завета: безбрачност, сиромаштво и послушност. Ова последња два важе и за све хришћане. Сви треба да се чувамо поробљености од богатства и да имамо духовника.
Драга мати Серафима, дали смо ти име по светој мученици Серафими Антиохијској која је пострадала у Риму почетком 2. века. Нека те њена молитва води путем спасења. Помињи нас и све који ти долазе. Нека овај манастир буде дом за све боготражитеље. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Манастир Крстова Гора – сведочанство вере и страдања
Манастир Часног Крста у Крстовој Гори основан је одлуком митрополита Фотија 3. децембра 2024. године, а установљен и потврђен од стране Светог архијерејског синода. Првобитно је функционисао као филијални храм, али је због значаја места и духовних потреба народа прерастао у манастир.
На Крстовој Гори је 2003. године подигнут велики крст висине 33 метра, на месту где су пронађене кости Срба страдалих у Другом светском рату. Храм и комплекс око њега грађени су од 2014. године, а последњих година интензивно су подизани пратећи објекти: летњиковац, продавница, канцеларија, горионик, чесма и улазна капија.
Планирана је и изградња конака са келијама, што ће омогућити пуни манастирски живот и пријем нових монашких лица.
Ово прво монашење у манастиру Крстова Гора значајан је корак у духовном животу овог краја и подстицај да светиња у подножју теслићке Крстове Горе постане живо средиште молитве, тиховања и духовне обнове.
Господо, свештеници, драга браћо и сестре, ја сам, збуњен. Видимо да је на једно монашење дошло оволико људи да присуствује. Хвала Богу! То значи да смо у право време и правом тренутку покренули овај манастир благодаћу Божијом и да треба да има своје житеље. Ваљда ће бар једна од ових сестара остати да живи овде у манастиру са нашом мати Серафимом. Сви манастири треба да имају своје сестринство.
Радујем се овом чину. Сестру Серафиму сам недавно упознао. Била је на Фрушкој гори искушеница неколико година, и тамо јој није успело да оснује сестринство. Рекла је да жели да иде у свој родни крај, владики Василију. Он је, када ју је питао: „Где да идеш?”, добио одговор: „Код владике Фотија.“ Она је родом из Милића. Милићи су до скоро били наша епархија, али више нису. У сваком случају, промисао Божији постоји у свему.
Ми смо планирали да покренемо овај манастир, да има један манастир и у теслићком намесништву. Манастир је посебан духовни центар. Бог је свеприсутан, и то је једна од Његових божанских особина, али је посебно присутан у нашим манастирима. То су домови посебно посвећени Богу. Ту се живи у молитви и непрестаном подвигу.
Хиландарски монаси на Светој Гори су идеал свима нама, и мушком и женском монаштву. Они почињу богослужење у два ујутру, па читају све монашке молитве, а Литургија почиње када сунце излази, око пола пет. Читав дан имају послушања, па вечерње богослужење, повечерје, молитве итд. После повечерја монаси се повлаче у келије и не разговарају до сутрашњег богослужења. То је један светогорски типик, наслеђе синајског типика, односно типика Светог Саве Освећеног. Ми имамо светосавски типик, који је у Хиландару и који је Свети Сава поставио у манастиру Студеници. У неким нашим манастирима тај типик је проширен.
Пошто је мати Серафима овде сама, не може да држи тај типик. Ако Бог да, неко ће доћи и помоћи јој да се лакше снађе.
Чули сте у овим кратким молитвама које смо прочитали шта је у ствари монаштво. Постоје разне дефиниције монаштва, које су људи покушали да формулишу и приближе другима. Једна од тих дефиниција каже да је монаштво – философија живљења на једном месту. То значи да можеш цео живот да проведеш на једном месту и да упознаш сваку гранчицу и сваки лист. Све ти постане познато. Имаш искушење да се бориш са унинијем. То није лако. То може само онај ко живи подвигом и молитвом у благодати Божијој.
Када неко из света оде у манастир, људи обично мисле да је отишао зато што је разочаран животом у свету, да се растао с неким или из неког протеста. Свети оци су увек говорили да то није добро, јер та сестра неће издржати дуго. Мора нешто дубље да човека веже за монаштво. То је подвижнички живот и мораш имати љубав према њему.
Било је и људи који су хтели да избегну државне обавезе, попут служења војске или неке друге одговорности. Они оду у манастир и тамо се сакрију. Због тога су били и кажњавани, јер црквени канони забрањују да неко долази у манастир ван онога разлога због којег манастир постоји.
У манастирима у којима се води нормалан живот, обично се буде искушеник од три до пет година. То је потребан период да човек провери себе да ли је за монаштво. Не даје се одмах монашење, нити се прихвата олако. Човек мора сам себе да преиспита.
Ми можемо бити одушевљени када одемо на Свету Гору и видимо како монаси живе, како изгледа богослужење, и кажемо: „Ја бих овде био.“ Када останеш три дана, онда видиш да то није баш тако. Треба провести три до пет година. Када се прихвати типик, онда се зна како ће манастир да функционише – да ли ће бити изолованији или отворенији ка свету. У неким строжим манастирима мора да постоји део у који чак ни жене не улазе, ако је женски манастир, него само монахиње. Подељено је на духовни и световни део. У многим нашим манастирима то није тако, али би било потребно.
Сећам се када сам био у Ковиљу, где сам постао монах деведесетих година на Светог Димитрија, на свеноћном бденију у пола четири ујутру. Све сам то запамтио. Имали смо пуне ходнике људи. Монаси би требало да имају своје келије, одвојене, да могу да тихују и осећају неку слободу.
Оно што је важно јесте да сестра Серафима и оне које буду долазиле схвате да је монаштво покушај да се живи онако како ћемо живети у вечности. Познато је из Светог јеванђеља да је брак привремена институција. Када се неко упокоји, брак више не постоји. Када дође Други долазак Христов, људи ће бити као анђели на небесима.
Неко од монаха каже: „Зашто бих ја живео овде у браку, када могу да живим као у вечности?“ Тако неки оду у манастир са 20 година и проведу 50 година у монаштву. То је припрема за безбрачни, ангелски живот.
Монаси нису мрзитељи света, нити противници људи. Они су боготражитељи, људи који воле Бога, Пресвету Богородицу и светитеље, и желе да живе као аутентични хришћани. Сви хришћани имају исте заповести, исте постове, исте врлине. Не постоји једно Јеванђеље за монахе, а друго за мирјане. Судиће се свима по истом Јеванђељу.
У неким својим песмама писао сам познате речи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.“ Ако ниси милостив – онда си неблажен. Јеванђеље није само позив, већ и одговорност.
Молимо се Богу да сестра Серафима добије сестринство, да не буде сама. Ова епархија има много манастира. Јуче смо осветили темеље новог манастира у Гелићима. Како говоре авва Јустин и владика Николај – духовна зрелост народа мери се бројем монаха које изнедри. Монаштво је дар.
Монаси дају три завета: безбрачност, сиромаштво и послушност. Ова последња два важе и за све хришћане. Сви треба да се чувамо поробљености од богатства и да имамо духовника.
Драга мати Серафима, дали смо ти име по светој мученици Серафими Антиохијској која је пострадала у Риму почетком 2. века. Нека те њена молитва води путем спасења. Помињи нас и све који ти долазе. Нека овај манастир буде дом за све боготражитеље. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Манастир Крстова Гора – сведочанство вере и страдања
Манастир Часног Крста у Крстовој Гори основан је одлуком митрополита Фотија 3. децембра 2024. године, а установљен и потврђен од стране Светог архијерејског синода. Првобитно је функционисао као филијални храм, али је због значаја места и духовних потреба народа прерастао у манастир.
На Крстовој Гори је 2003. године подигнут велики крст висине 33 метра, на месту где су пронађене кости Срба страдалих у Другом светском рату. Храм и комплекс око њега грађени су од 2014. године, а последњих година интензивно су подизани пратећи објекти: летњиковац, продавница, канцеларија, горионик, чесма и улазна капија.
Планирана је и изградња конака са келијама, што ће омогућити пуни манастирски живот и пријем нових монашких лица.
Ово прво монашење у манастиру Крстова Гора значајан је корак у духовном животу овог краја и подстицај да светиња у подножју теслићке Крстове Горе постане живо средиште молитве, тиховања и духовне обнове.
СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ ДУХОВИ ПЕДЕСЕТНИЦА МАНАСТИР КРСТОВА ГОРА КРСТОВА ГОРА ТЕСЛИЋ МОНАШЕЊЕ
