МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО ХРАМ СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ НА ЖУТАВЦИ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У недељу светих отаца Првог васељенског сабора, 1. јуна 2025. године, Његово високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску литургију и обавио чин великог освећења новоподигнутог храма светог пророка Илије у засеоку Жутавка (Милино Село), у парохији Мачковачкој.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти новоосвећеног храма дочекао је надлежни парох протонамесник Остоја Дикић, заједно са архијерејским намесником тузланским, протојерејем-ставрофором Милошем Тришићем, другим свештеницима, ђаконима и великим бројем верника из овог краја и околине.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Драга браћо и сестре,
диван је дан данас овде у Жутавки. Желим да заблагодарим Богу на овом дану, на освећењу овог храма. Већ сам у цркви рекао и напоменуо да ћемо, ако Бог да, ускоро освећивати и фреске. Отац Остоја је казао да ће се у вези с тим организовати све што буде потребно.
Позвани смо да се боримо, људи, да се боримо да будемо православни Срби. Да будемо оно што смо били у стара времена – а били смо славан, велики и јуначки народ. Негде смо, међутим, изгубили ту димензију. Можда већ у време Турака – 500 година ропства оставило је дубок траг. Половина миленијума без слободе је страшно. Ипак, ми смо то издржали. Изашли смо из тога, али нас је одмах потом погодио несрећни комунизам, који нас је као народ у великој мери уништио – највише нашу веру.
Комунизам је био систем који је, у суштини, био антихристов. Безбожан. Сећате се слика рушења цркава у Русији, али и код нас. И то је прошло преко наших леђа. А онда је дошао рат деведесетих година. Распала се Југославија, уништили су све што су могли. Свака република и покрајина добила је своју државу – једино Срби нису добили ништа. У ствари, добили смо Републику Српску, али је она плаћена са 30.000 српских живота – младих људи, омладине, јунака, који су страдали да бисмо ми данас имали Републику Српску.
Наравно, људи који се баве политиком знају те чињенице и боље од нас. Али сада неки покушавају да нам и то укину – да укину Републику Српску, да нас ставе у унитарну Босну и Херцеговину, где ће нас прегласавати како хоће. Управо због тога је и рат почео.
Зато се морамо сабрати и бити јединствени. Наш највећи проблем је у разједињености – политичкој, партијској и свакој другој. Када имамо 35 регистрованих партија, то руши свако јединство једног народа. То није добро. У Америци, каква год да је, постоје само две странке. Слично је и у Европи. А код нас – то је био програм Бењамина Калаја, високог представника из 19. века, који је можда био и гори од свих које смо имали у новије време. Он је радио на уништавању српског народа и боравио је на овим просторима скоро 30 година. Он је поставио темеље наше разједињености.
Данас се, у ствари, води битка на културном плану. Истражују се најстарији споменици – стећци – са намером да се докаже да они нису хришћанског порекла, како би се тврдила аутохтоност Бошњака, а нас Срба да овде није било, већ да смо дошли са Турцима или не знам када. У Хрватској су говорили да смо им ми донели блато на опанцима – и то после Другог светског рата! А ми тамо живимо вековима, имамо манастире из 14. века.
Та борба траје непрестано. Док је постојала Југославија, сви су овде живели од Срба. А кад су се осамосталили и кад их је Запад преузео, сви су се окренули против нас и руше нас на све стране. И ми, као што рекох, показујемо слабост тиме што смо подељени, што немамо јединство, што смо неинформисани. Не бринемо се да ли је комшији добро, треба ли му помоћ.
Ја сам са Змијања, одатле сам пореклом, и често пишем песме о том крају. Тамо су се људи сви звали браћом. Тако је било све до појаве партија. Када је један био „плави“, други „зелени“ и тако даље – тада су се поделили. Тај Калај, кога сам већ помињао (и није достојан да му спомињем име), проучавао је психологију Срба долазећи на слична овом окупљања. Закључио је да су Срби јаке личности и да их зато треба поделити у партије – да свако буде лидер неке партије и тако ће се лако управљати с њима. То нам је рана која траје.
Постоје, наравно, и други проблеми, али ми имамо и много врлина. Још увек у нама има јунаштва. Имамо славно Косово, имамо српску Црну Гору – како је Његош о њој певао. Имамо много доброг у себи – само треба да се подсетимо, поготово овде у Републици Српској. Ми смо на бранику вере и нације – у односу на матицу Србију.
Треба бити јунак, бити уз свој народ, уз своју Цркву, уз Бога. Немамо другог пута осим пута Светог Саве и Православља. Ако пођемо другим путем, зна се како је било некада – било је оних који су се одрицали вере ради интереса. Данас, опет, многи мењају партије само ради личне користи.
Хвала вам што сте дошли у оволиком броју. Хвала што сте уз своју Цркву, уз своје свештенике, уз своју традицију. Ако Бог да, радићемо на читавом простору наше Епархије зворничко-тузланске, а трудићемо се и да се она врати свом некадашњем статусу – Митрополије зворничко-тузланске, као што је и била до 1920. године. Али – полако. Тиха вода брег рони.
Живели и свако добро!
Кум храма је био господин Цвико Лазић из Жутавке, док је земљиште на којем је црква подигнута даривао Петко Накић из Милина Села, на чему им је митрополит Фотије упутио посебну захвалност.
Молитвеном сабрању присуствовали су и представници друштвено-политичког живота: начелник општине Лопаре Радо Савић, председник Скупштине општине Миленко Ристић, као и делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ из реда српског народа, господин Желимир Нешковић.
Темељи овог храма освештани су прошле године, у суботу по Видовдану, 29. јуна 2024. године, а кум темеља био је господин Драго Јовић из Жутавке.
Након освећења храма и Свете литургије, сабрање је настављено уз трпезу љубави, песму и народно весеље, у духу братске слоге и духовне радости.
Храм светог пророка Илије од сада ће бити ново духовно средиште за верни народ Милиног Села и околине, сведочећи живу веру и труд целе заједнице у изградњи и очувању своје светиње.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти новоосвећеног храма дочекао је надлежни парох протонамесник Остоја Дикић, заједно са архијерејским намесником тузланским, протојерејем-ставрофором Милошем Тришићем, другим свештеницима, ђаконима и великим бројем верника из овог краја и околине.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Драга браћо и сестре,
диван је дан данас овде у Жутавки. Желим да заблагодарим Богу на овом дану, на освећењу овог храма. Већ сам у цркви рекао и напоменуо да ћемо, ако Бог да, ускоро освећивати и фреске. Отац Остоја је казао да ће се у вези с тим организовати све што буде потребно.
Позвани смо да се боримо, људи, да се боримо да будемо православни Срби. Да будемо оно што смо били у стара времена – а били смо славан, велики и јуначки народ. Негде смо, међутим, изгубили ту димензију. Можда већ у време Турака – 500 година ропства оставило је дубок траг. Половина миленијума без слободе је страшно. Ипак, ми смо то издржали. Изашли смо из тога, али нас је одмах потом погодио несрећни комунизам, који нас је као народ у великој мери уништио – највише нашу веру.
Комунизам је био систем који је, у суштини, био антихристов. Безбожан. Сећате се слика рушења цркава у Русији, али и код нас. И то је прошло преко наших леђа. А онда је дошао рат деведесетих година. Распала се Југославија, уништили су све што су могли. Свака република и покрајина добила је своју државу – једино Срби нису добили ништа. У ствари, добили смо Републику Српску, али је она плаћена са 30.000 српских живота – младих људи, омладине, јунака, који су страдали да бисмо ми данас имали Републику Српску.
Наравно, људи који се баве политиком знају те чињенице и боље од нас. Али сада неки покушавају да нам и то укину – да укину Републику Српску, да нас ставе у унитарну Босну и Херцеговину, где ће нас прегласавати како хоће. Управо због тога је и рат почео.
Зато се морамо сабрати и бити јединствени. Наш највећи проблем је у разједињености – политичкој, партијској и свакој другој. Када имамо 35 регистрованих партија, то руши свако јединство једног народа. То није добро. У Америци, каква год да је, постоје само две странке. Слично је и у Европи. А код нас – то је био програм Бењамина Калаја, високог представника из 19. века, који је можда био и гори од свих које смо имали у новије време. Он је радио на уништавању српског народа и боравио је на овим просторима скоро 30 година. Он је поставио темеље наше разједињености.
Данас се, у ствари, води битка на културном плану. Истражују се најстарији споменици – стећци – са намером да се докаже да они нису хришћанског порекла, како би се тврдила аутохтоност Бошњака, а нас Срба да овде није било, већ да смо дошли са Турцима или не знам када. У Хрватској су говорили да смо им ми донели блато на опанцима – и то после Другог светског рата! А ми тамо живимо вековима, имамо манастире из 14. века.
Та борба траје непрестано. Док је постојала Југославија, сви су овде живели од Срба. А кад су се осамосталили и кад их је Запад преузео, сви су се окренули против нас и руше нас на све стране. И ми, као што рекох, показујемо слабост тиме што смо подељени, што немамо јединство, што смо неинформисани. Не бринемо се да ли је комшији добро, треба ли му помоћ.
Ја сам са Змијања, одатле сам пореклом, и често пишем песме о том крају. Тамо су се људи сви звали браћом. Тако је било све до појаве партија. Када је један био „плави“, други „зелени“ и тако даље – тада су се поделили. Тај Калај, кога сам већ помињао (и није достојан да му спомињем име), проучавао је психологију Срба долазећи на слична овом окупљања. Закључио је да су Срби јаке личности и да их зато треба поделити у партије – да свако буде лидер неке партије и тако ће се лако управљати с њима. То нам је рана која траје.
Постоје, наравно, и други проблеми, али ми имамо и много врлина. Још увек у нама има јунаштва. Имамо славно Косово, имамо српску Црну Гору – како је Његош о њој певао. Имамо много доброг у себи – само треба да се подсетимо, поготово овде у Републици Српској. Ми смо на бранику вере и нације – у односу на матицу Србију.
Треба бити јунак, бити уз свој народ, уз своју Цркву, уз Бога. Немамо другог пута осим пута Светог Саве и Православља. Ако пођемо другим путем, зна се како је било некада – било је оних који су се одрицали вере ради интереса. Данас, опет, многи мењају партије само ради личне користи.
Хвала вам што сте дошли у оволиком броју. Хвала што сте уз своју Цркву, уз своје свештенике, уз своју традицију. Ако Бог да, радићемо на читавом простору наше Епархије зворничко-тузланске, а трудићемо се и да се она врати свом некадашњем статусу – Митрополије зворничко-тузланске, као што је и била до 1920. године. Али – полако. Тиха вода брег рони.
Живели и свако добро!
Кум храма је био господин Цвико Лазић из Жутавке, док је земљиште на којем је црква подигнута даривао Петко Накић из Милина Села, на чему им је митрополит Фотије упутио посебну захвалност.
Молитвеном сабрању присуствовали су и представници друштвено-политичког живота: начелник општине Лопаре Радо Савић, председник Скупштине општине Миленко Ристић, као и делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ из реда српског народа, господин Желимир Нешковић.
Темељи овог храма освештани су прошле године, у суботу по Видовдану, 29. јуна 2024. године, а кум темеља био је господин Драго Јовић из Жутавке.
Након освећења храма и Свете литургије, сабрање је настављено уз трпезу љубави, песму и народно весеље, у духу братске слоге и духовне радости.
Храм светог пророка Илије од сада ће бити ново духовно средиште за верни народ Милиног Села и околине, сведочећи живу веру и труд целе заједнице у изградњи и очувању своје светиње.
