ПРОСЛАВА СЛАВЕ МАНАСТИРА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Манастир Светог Василија Острошког у Бијељини данас је у присуству великог броја вјерника обиљежио храмовну славу, а Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије.
"Овај велики празник чини нас великим и небеским", рекао је митрополит Фотије.
Владика је додао да овај светитељ и чудотворац силом Божијом дејствује и данас и чини чудеса, исцјељује све болести и прогони демоне.
Митрополит је позвао вјернике да читају житије светих, наводећи да тако од њих уче и с њима се саображавају.
Говорећи о 20. вијеку као вијеку смрти за српски народ и опасностима од глобалистичког пута, владика је српски народ позвао да "не иде поново на србосек".
"Православље је нападнуто на све стране, покушавају да разбију јединство Цркве, питање је да ли припремају већ `босанску православну цркву`, ако буде унитарна БиХ, то је разбијање српског духовног простора и вере у Срба, тиме нас ослабљују", упозорио је митрополит.
Митрополит је говорио о опасностима глобализма и оцијенио да су шарене лаже обећања о добром и лагодном животу у добу материјализма који све прожима, те истакао да су Срби "још увек сачували мало душе".
"Други су на нас слали мине и експлозиве, ми одговарамо Крстом и Васкресењем, љубављу, а ипак неспрестано говоре да смо ми Срби проблем међународне заједнице и ЕУ, то је замјена теза", рекао је митрополит Фотије у бесједи након Свете литургије.
Владика је Његову светост партијарха српског Порфирија назвао јунаком и навео да је на понос Републике Српске што је он поријеклом из Српске.
ЛИТУРГИЈСКА БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобна игуманијо, драга децо,
радујем се што сте данас у оволиком броју у нашем манастиру Светог Василија Острошког. Јутрос сам се чуо са једним владиком који је тренутно у Острогу и послао је неке фотографије. Слично је и тамо – реке људи иду према пећини Светог Василија Острошког, где су његове мошти, и долазе са свих страна.
Ми овде имамо једну светињу из Острога – покров, односно воздух, који се користи при опелу када се прекрије лице покојника. Тај острошки воздух налази се у нашој цркви, а ако Бог да, можда ће бити прилике да имамо још нешто.
Поздрављам вас, као и синоћ, и честитам вам овај велики празник. Он нас чини великим, небеским и богочежњивим људима. Он нас чини боготражитељима и подвижницима. Заиста је велики благослов празновати овај празник.
Добро је да је Свети Василије, одмах после Светог Саве и Светог владике Николаја, постао један од најпознатијих светитеља у нашем народу – светитељ коме се свакодневно обраћамо молитвено. Зато неки од отаца кажу да у кућама треба имати, поред иконе крсне славе, и иконе светитеља које највише волимо, јер ћемо се њима у моменту бола и муке најпре обратити. Ако према некоме имамо љубав, одмах му се обратимо, а не ономе ко нам је стран.
У души осећам да смо сви данас блиски Богу и светитељу, под његовим молитвама и благодаћу. Он је био диван светитељ. Још за живота сматрали су га светим, и изгледао је као такав. Људи су му прилазили с поштовањем, препознајући у њему човека Божјег.
Никада није довољно говорити о житију светитеља. Увек нешто измакне, као да ништа нисмо рекли. Данас смо чули речи из Светог Јеванђеља у којима Господ каже да ће дати ученицима Тело своје за храну. Неки то нису могли да разумеју. Људи који размишљају искључиво рационално, дођу до одређене границе – даље не могу. За њих је све то амбис, а за људе вере – пролаз и напредак.
Тако је и са Причешћем. Господ је говорио о Свом Телу и Крви, о Светом Причешћу, али и о другим тајнама. Они који размишљају искључиво логиком, покушавају да од теологије направе философију религије – и то је њихов домет. Али ми смо позвани да учествујемо у Тајни Христовој и да се причешћујемо. Онај који се храни Господом, живи Господом – и онда се поново причешћује, и опет узраста у Христу, у „меру раста висине Христове“.
Када је Господ то рекао, многи су Га напустили. Онда је питао апостоле: „Да нећете и ви отићи?“ Свети апостол Петар је одговорио: „Коме да идемо, Господе, кад Ти имаш речи живота вечнога?“ Препознали су суштину – прихватили су Његову науку срцем. Ако нам је Он дао Тело Своје, онда живимо Њиме.
Тако је било и у Старом Завету. Бог је извео народ из Египта преко Мојсија и они су 40 година путовали до Обећане земље. На том путу су помрли сви који су сумњали. Људи, када огладне, заборављају и чудеса. Бог их је хранио маном – хлебом с неба, попут згуснуте паучине – и тако су живели у пустињи.
У Новом Завету, Господ установљује Евхаристију на Тајној вечери. Од тада се служе Свете Литургије, преко којих Господ остаје са нама. Ми се данас причешћујемо живим и васкрслим Христом – Његовим Телом и Крвљу. Силу Васкрсења добијамо у Причешћу.
У време пандемије, многи су постали поново рационални. Бројали су колико има вируса на чаши, на кашичици, и престали су да се причешћују. Чак су и неки теолози, који су себе сматрали „евхаристијским теолозима“, престали да приступају Светом Причешћу. А народ који је веровао – долазио је све више.
Сваки историјски период је заправо преиспитивање наше вере. Да ли је она наслеђена? Да ли је традиционална? Или је она дар Духа Светога, божанска и истинита?
Свети Оци кажу да ће опет доћи време када ће Црква бити у пустињи. Када се зацари „непомјаник“, када силе таме преузму све власти, када се уведу једна држава и један закон, и када све овласти дају једном човеку – човеку који ће се представљати и као човек и као бог – тада ће Црква бити гоњена. Као у време Мојсија, отићи ће у пустињу.
Како ћемо се тамо хранити, ако будемо живи? Бог ће слати нову ману, као Израиљцима. Према предању, ако неко благослови лист дрвета, појешће га и биће сит месец дана. То ће бити благослов за оне који остану верни. Али питање је да ли ћемо моћи да оставимо свој комфор – своја села и градове – и пођемо за Господом, као што су то учинили апостоли.
Циклична је историја. Свети апостол Матеј дели старозаветну историју у три периода, и тако и новозаветна иде у три дела – у слици Свете Тројице. Света Тројица је наш Бог – Творац света, Спаситељ и Онај који нас води у живот вечни.
Када дођу ти последњи дани, ко буде могао – препознаће. Ко не буде – нека чита Свете Оце. Али не треба да се плашимо. Бог нас тиме позива да верујемо и проверава нашу веру. Он ће чинити чуда – већа него икада – да би показао да је Његова сила над свим властима и владарима. Он нас не оставља.
Дај, Боже, да Свети Василије Острошки буде с нама и да нас води својим молитвама. Он је светитељ чије су мошти пројављене седам година после смрти. Данас реке људи иду у Острог. Долазе демонизовани у ланцима, а одлазе као јагањци.
Свети Василије се јавља, хода по манастиру, буди оне који спавају, говори, исцељује. То је светиња. Али такве светиње треба да буду и све наше цркве.
Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Хвала нашој братији – ковљским појцима – на анђелоподобном појању које смо данас слушали на Литургији. Ми овде у старој школи вежбамо управо то појање – појање које није људско, већ божанско и анђеоско.
Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
"Овај велики празник чини нас великим и небеским", рекао је митрополит Фотије.
Владика је додао да овај светитељ и чудотворац силом Божијом дејствује и данас и чини чудеса, исцјељује све болести и прогони демоне.
Митрополит је позвао вјернике да читају житије светих, наводећи да тако од њих уче и с њима се саображавају.
Говорећи о 20. вијеку као вијеку смрти за српски народ и опасностима од глобалистичког пута, владика је српски народ позвао да "не иде поново на србосек".
"Православље је нападнуто на све стране, покушавају да разбију јединство Цркве, питање је да ли припремају већ `босанску православну цркву`, ако буде унитарна БиХ, то је разбијање српског духовног простора и вере у Срба, тиме нас ослабљују", упозорио је митрополит.
Митрополит је говорио о опасностима глобализма и оцијенио да су шарене лаже обећања о добром и лагодном животу у добу материјализма који све прожима, те истакао да су Срби "још увек сачували мало душе".
"Други су на нас слали мине и експлозиве, ми одговарамо Крстом и Васкресењем, љубављу, а ипак неспрестано говоре да смо ми Срби проблем међународне заједнице и ЕУ, то је замјена теза", рекао је митрополит Фотије у бесједи након Свете литургије.
Владика је Његову светост партијарха српског Порфирија назвао јунаком и навео да је на понос Републике Српске што је он поријеклом из Српске.
ЛИТУРГИЈСКА БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобна игуманијо, драга децо,
радујем се што сте данас у оволиком броју у нашем манастиру Светог Василија Острошког. Јутрос сам се чуо са једним владиком који је тренутно у Острогу и послао је неке фотографије. Слично је и тамо – реке људи иду према пећини Светог Василија Острошког, где су његове мошти, и долазе са свих страна.
Ми овде имамо једну светињу из Острога – покров, односно воздух, који се користи при опелу када се прекрије лице покојника. Тај острошки воздух налази се у нашој цркви, а ако Бог да, можда ће бити прилике да имамо још нешто.
Поздрављам вас, као и синоћ, и честитам вам овај велики празник. Он нас чини великим, небеским и богочежњивим људима. Он нас чини боготражитељима и подвижницима. Заиста је велики благослов празновати овај празник.
Добро је да је Свети Василије, одмах после Светог Саве и Светог владике Николаја, постао један од најпознатијих светитеља у нашем народу – светитељ коме се свакодневно обраћамо молитвено. Зато неки од отаца кажу да у кућама треба имати, поред иконе крсне славе, и иконе светитеља које највише волимо, јер ћемо се њима у моменту бола и муке најпре обратити. Ако према некоме имамо љубав, одмах му се обратимо, а не ономе ко нам је стран.
У души осећам да смо сви данас блиски Богу и светитељу, под његовим молитвама и благодаћу. Он је био диван светитељ. Још за живота сматрали су га светим, и изгледао је као такав. Људи су му прилазили с поштовањем, препознајући у њему човека Божјег.
Никада није довољно говорити о житију светитеља. Увек нешто измакне, као да ништа нисмо рекли. Данас смо чули речи из Светог Јеванђеља у којима Господ каже да ће дати ученицима Тело своје за храну. Неки то нису могли да разумеју. Људи који размишљају искључиво рационално, дођу до одређене границе – даље не могу. За њих је све то амбис, а за људе вере – пролаз и напредак.
Тако је и са Причешћем. Господ је говорио о Свом Телу и Крви, о Светом Причешћу, али и о другим тајнама. Они који размишљају искључиво логиком, покушавају да од теологије направе философију религије – и то је њихов домет. Али ми смо позвани да учествујемо у Тајни Христовој и да се причешћујемо. Онај који се храни Господом, живи Господом – и онда се поново причешћује, и опет узраста у Христу, у „меру раста висине Христове“.
Када је Господ то рекао, многи су Га напустили. Онда је питао апостоле: „Да нећете и ви отићи?“ Свети апостол Петар је одговорио: „Коме да идемо, Господе, кад Ти имаш речи живота вечнога?“ Препознали су суштину – прихватили су Његову науку срцем. Ако нам је Он дао Тело Своје, онда живимо Њиме.
Тако је било и у Старом Завету. Бог је извео народ из Египта преко Мојсија и они су 40 година путовали до Обећане земље. На том путу су помрли сви који су сумњали. Људи, када огладне, заборављају и чудеса. Бог их је хранио маном – хлебом с неба, попут згуснуте паучине – и тако су живели у пустињи.
У Новом Завету, Господ установљује Евхаристију на Тајној вечери. Од тада се служе Свете Литургије, преко којих Господ остаје са нама. Ми се данас причешћујемо живим и васкрслим Христом – Његовим Телом и Крвљу. Силу Васкрсења добијамо у Причешћу.
У време пандемије, многи су постали поново рационални. Бројали су колико има вируса на чаши, на кашичици, и престали су да се причешћују. Чак су и неки теолози, који су себе сматрали „евхаристијским теолозима“, престали да приступају Светом Причешћу. А народ који је веровао – долазио је све више.
Сваки историјски период је заправо преиспитивање наше вере. Да ли је она наслеђена? Да ли је традиционална? Или је она дар Духа Светога, божанска и истинита?
Свети Оци кажу да ће опет доћи време када ће Црква бити у пустињи. Када се зацари „непомјаник“, када силе таме преузму све власти, када се уведу једна држава и један закон, и када све овласти дају једном човеку – човеку који ће се представљати и као човек и као бог – тада ће Црква бити гоњена. Као у време Мојсија, отићи ће у пустињу.
Како ћемо се тамо хранити, ако будемо живи? Бог ће слати нову ману, као Израиљцима. Према предању, ако неко благослови лист дрвета, појешће га и биће сит месец дана. То ће бити благослов за оне који остану верни. Али питање је да ли ћемо моћи да оставимо свој комфор – своја села и градове – и пођемо за Господом, као што су то учинили апостоли.
Циклична је историја. Свети апостол Матеј дели старозаветну историју у три периода, и тако и новозаветна иде у три дела – у слици Свете Тројице. Света Тројица је наш Бог – Творац света, Спаситељ и Онај који нас води у живот вечни.
Када дођу ти последњи дани, ко буде могао – препознаће. Ко не буде – нека чита Свете Оце. Али не треба да се плашимо. Бог нас тиме позива да верујемо и проверава нашу веру. Он ће чинити чуда – већа него икада – да би показао да је Његова сила над свим властима и владарима. Он нас не оставља.
Дај, Боже, да Свети Василије Острошки буде с нама и да нас води својим молитвама. Он је светитељ чије су мошти пројављене седам година после смрти. Данас реке људи иду у Острог. Долазе демонизовани у ланцима, а одлазе као јагањци.
Свети Василије се јавља, хода по манастиру, буди оне који спавају, говори, исцељује. То је светиња. Али такве светиње треба да буду и све наше цркве.
Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Хвала нашој братији – ковљским појцима – на анђелоподобном појању које смо данас слушали на Литургији. Ми овде у старој школи вежбамо управо то појање – појање које није људско, већ божанско и анђеоско.
Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
ХРАМОВНА СЛАВА СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ МАНАСТИР СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ СЛАВА МАНАСТИРА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ
