МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ НА КРСТОПОКЛОНУ НЕДЕЉУ У БУЛЕТИЋУ
Фото Епархија зворничко-тузланска
Данас у недељу Крстопоклону, 23. марта, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио Свету архијерејску литургију у Булетићу код Теслића.
Домаћин, протонамјесник Милош Јовић са мноштвом вјерника је дочекао свог надлежног архијереја у порти храма Свете великомученице Марине – Огњене Марије.
Његовом Високопреосвештенству су у Христовој оданости и братској љубави саслуживали протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и парох саборног храма у Теслићу; протојереј-ставрофор Маринко Јокић, парох у храму Светог пророка Илије у Теслићу те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони.
По отпусту митрополит Фотије се обратио верном народу богоугодном беседом коју вам преносимо у целости:
Часни оци, уважени господине начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, драга децо, ево нас у трећој недељи Великога поста. Сада смо прошли један период.Пост се упоређује са ходом израиљског народа кроз пустињу када су изашли из египатског ропства. Они су тада 40 година ходили кроз пустињу да би стигли у земљу обећану. То је један период који може да се мери и за који може да се мери евиденција духовна, па и физичка у смислу да ли је неко неког изгубио у килограмима. То је патријарх Павле знао да уради својим монасима док је био у манастиру. Постави својим монасима вагу и каже им да се измере на почетку и на крају посту да виде како су прошли у том смислу. Толико су пазили што се тиче тела. Много је важнија духовна димензија. Пост је духовни рат. Ми када улазимо у период поста, ако смо интензивну у молитви и духовном животом онда нам се супротстављају демонске силе на разне начине. Тога ми нисмо ни свесни често. То је једна духовна борба. То је, како би ми Срби рекли, Косовска битка. Тако је сваки пут када су пост, молитва или било која врлина у питању.
Данас Црква празнује Светог Григорија Паламу, великог учитеља Цркве који је био добро образован у античкој философији. Врло добро је познавао философију Аристотела. Међу оцима је био Аристотел, али потпуно православан. Веома је учен био. Када је све школе завршио, отишао је на Свету Гору да се учи ономе најосновнијем, тј. Исусовој молитви, умносрдачној молитви, којом су се бавили старци пустињаци, једноставни људи. Та молитва је у себи крила најдубљу тајну, а то је тајна обожења личности. Када се неко дуго моли том молитвом усрдно, по благослову свог духовника, старешине или игумана, он задобија потпуно друго стање.
Исусова молитва се састоји од пет речи – „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ или дуже: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Оци су највише говорили о употреби те краће молитве нас који живимо у свету - „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“
Када су оци анализирали ту молитву, она говори о читавој икономији спасења света у Христу. Када би се та молитва разложила испунила би овај храм по свом значењу. Ту се крије тајна наше вере, тајна призивања Имена Божјега и тајна да је Господ увек близу нама где год се налазили. Када говоримо молитву, ми се Њему обраћамо. Са друге стране, Исусова молитва има за циљ да уведе благодат Божју у срца наша. Ми смо то доживели у Светој тајни крштења. Тада смо задобили благодат Духа Светога у нашем срцу, души и телу. Човек када одраста стиче разне наслаге греха овога света и помрачи своје срце и душу. Онда не можемо лако да созерцавамо ту благодат и светлост Божанску у срцу. Монаси исихасти су тим подвигом очистили своје срце, добили просветљен ум и могу да виде ту Божанску светлост у својим срцма. То је оно што Господ говори у Јеванђељу: „Царство је Божје унутра у вама“ (Лк 17,21). Видети ту нетварну светлост у срцу значи видети Царство небеско у нама. У нетварној светлости Бог обитава. То је једна древна пракса од апостола Павла да хришћани живе призивајући име Божје непрестано, али непрестано колико је то могуће. Могуће је више него што мислимо. Та пракса је ишла кроз историју, али на Западу се, нажалост, та традиција није развила због учења Варлаама Калабријског. Варлаам је био монах који је дошао у Солун у време Григорија Паламе и ту су настале полемике око молитвеног тиховања, тј. исихазма. Варлаам је био заговорник рационлаизма и хуманизма. Био је европски интелектуалац.
Међутим, Свети Григорије Палама је својим учењем успео да одбрани православно предање од европског хуманзима и рационализма. Он је задржао да наше Предање буде светоотачко, исихастичко, анагошко – богословље које нас узводи Богу и Царству небеском, док је Запад пришао реалности и остварује и неке своје верске подвиге у оквиру овога света и века. То није могуће по нашем православном учењу.
У сваком случају, ова недеља је значајна по томе и треба читати о исихазму. Треба читати о томе колика је потреба да се сви бавимо исихазмом и да призвиамо име Божје где год можемо и кад год можемо, а можемо много. Жена која кува у кухињи више од пола дана проведе сама у куњихи. Када би се још молила Богу са „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ или „Пресвета Богородице спаси нас“ та би кућа постала домаћа црква. Они други који су негде у библиотекама и на другим радним местима многи се могу молити Богу. Када се та молитва говори прво умно или на уснама, она полако силази и у срце. Дакле, то је виши степен те молитве, а последњи степен је када се благодат Божја, Дух Свети, усели у очишћено срце врлинског човека и подвижника. Тада та благодат почиње сама да говори из срца „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Дакле, не говори сам човек вољно, него сама благодат из срца говори. Зато су ти подвижници говорили да се моле и када спавају и да чују молитву и срца. То је виши степен. То је оно што ми православни имамо и оно што можемо другима да предочимо и упутимо. Треба нам труда да се и самим тим изворима и коренима православља вратимо. Духовности и теологији иконе треба да се вратимо. Треба да се вратимо теологији поста и праштања. Треба да се вратимо теологији духовног живот. Духови живот се састоји у љубави према Богу и љубави према ближњма. То је Крст на коме се ми распињемо. Колико то чинимо, толико ће нас и Бог препознати као своје.
Христос је управо поставио Крст као мерило нашег подвига. Он је на Голготи пострадао за спасење света. Према томе се и ми Крстом спашавамо. Крстом показујемо да смо хришћани и да смо прихватили крст и оно што долази иза Крста, а то је Васкрсење. Крст није само облик мучења. Видели сте много пута ове западне филмове и они остају на тој првој димензији, на Христовом страдању. То није православно виђење. Православно виђење је то да је Господ Исус Христос био на Крсту знајући да ће васкрснути из мртвих и да је то само пролаз ка васкрсењу и животу вечном. Већ се на Крсту види Васкрсли Христос у Његовом лику. Већ тада се види победа. Запад очекује да и ми кажемо и покажемо нашу православну духовност. Многи римокатолици, протестанти су незадовољни теологијом рационализма и том теологијом која нема везе са животом човека. То је једна теоријска наука која плива у облацима, док је наше православље живот. Ако не може код нас да се примети, онда треба отићи у неки светогорски мананстир или у Свету Земљу или на Синај, па да се види како монаси тамо живе. И у Египту је било по сто, двеста монаха. Сви су били ученици великог авве Антонија. У неким манастирима су сви монаси могли чудеса чинити. Живели су по типику послушања старцу и све су испуњавали. Нису се ни за шта светско везивали. За пет, десет, петнаест година су задобили толико благодат да су могли чудеса чинити. То је смисао и циљ. Од ове недеље да знамо да треба да се молимо Исусовом молитвом и када радимо, и када учимо, и када деца иду на испити.
Било је предлога од неких наших спортиста да се у Србији уведе час јоге у школе, како би се деца релаксирала од неког стреса. Нама Србима то не треба, јер имамо Исусову молитву која је старија и истинска.
Проту сам питао како напредује црквени дом који се гради код цркве у Теслићу. То је једна велика грађевина и требаће пуно труда, рада и новца, али ће бити на понос овога краја и на понос читаве наше епархије зворничко-тузланске. Полако ће дати Бог честитих људи. Рекао сам проти да треба куцати на сва врата и овде и у дијаспоти, и знанима и незнанима. Можда ће неко помоћи. Има људи богатих, али то богатство троше на Бог зна шта, али да цркву неку подигне то је велико и за њега и за његово спасење и за његову породицу и за цео народ из кога је он. Даће Бог да тај дом „Светог краља Драгутина“ буде један диван дом који ће имати многе садржаје. Хвала Богу, трудићемо се да тако и буде. Хвала свима који помажете наше цркве, наше манастире. Ако Бог да, ускоро треба да се покрене и манастир Часног Крста на Крстовој гори. За неки дан би могле доћи две монахиње које ће тамо живети. У тој светињи да се свакодневно врше молитве и богослужења и да можете отићи да се помолите Богу као и у сваком нашем манастиру.
Нека сте живи и здрави. Бог вас благословио и свако добро даровао.
Светој литургији је присуствовао и начелник општине Теслић господин Милан Миличевић.
У наставку је уприличена трпеза љубави за све присутне вјернике.
Домаћин, протонамјесник Милош Јовић са мноштвом вјерника је дочекао свог надлежног архијереја у порти храма Свете великомученице Марине – Огњене Марије.
Његовом Високопреосвештенству су у Христовој оданости и братској љубави саслуживали протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и парох саборног храма у Теслићу; протојереј-ставрофор Маринко Јокић, парох у храму Светог пророка Илије у Теслићу те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони.
По отпусту митрополит Фотије се обратио верном народу богоугодном беседом коју вам преносимо у целости:
Часни оци, уважени господине начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, драга децо, ево нас у трећој недељи Великога поста. Сада смо прошли један период.Пост се упоређује са ходом израиљског народа кроз пустињу када су изашли из египатског ропства. Они су тада 40 година ходили кроз пустињу да би стигли у земљу обећану. То је један период који може да се мери и за који може да се мери евиденција духовна, па и физичка у смислу да ли је неко неког изгубио у килограмима. То је патријарх Павле знао да уради својим монасима док је био у манастиру. Постави својим монасима вагу и каже им да се измере на почетку и на крају посту да виде како су прошли у том смислу. Толико су пазили што се тиче тела. Много је важнија духовна димензија. Пост је духовни рат. Ми када улазимо у период поста, ако смо интензивну у молитви и духовном животом онда нам се супротстављају демонске силе на разне начине. Тога ми нисмо ни свесни често. То је једна духовна борба. То је, како би ми Срби рекли, Косовска битка. Тако је сваки пут када су пост, молитва или било која врлина у питању.
Данас Црква празнује Светог Григорија Паламу, великог учитеља Цркве који је био добро образован у античкој философији. Врло добро је познавао философију Аристотела. Међу оцима је био Аристотел, али потпуно православан. Веома је учен био. Када је све школе завршио, отишао је на Свету Гору да се учи ономе најосновнијем, тј. Исусовој молитви, умносрдачној молитви, којом су се бавили старци пустињаци, једноставни људи. Та молитва је у себи крила најдубљу тајну, а то је тајна обожења личности. Када се неко дуго моли том молитвом усрдно, по благослову свог духовника, старешине или игумана, он задобија потпуно друго стање.
Исусова молитва се састоји од пет речи – „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ или дуже: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Оци су највише говорили о употреби те краће молитве нас који живимо у свету - „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“
Када су оци анализирали ту молитву, она говори о читавој икономији спасења света у Христу. Када би се та молитва разложила испунила би овај храм по свом значењу. Ту се крије тајна наше вере, тајна призивања Имена Божјега и тајна да је Господ увек близу нама где год се налазили. Када говоримо молитву, ми се Њему обраћамо. Са друге стране, Исусова молитва има за циљ да уведе благодат Божју у срца наша. Ми смо то доживели у Светој тајни крштења. Тада смо задобили благодат Духа Светога у нашем срцу, души и телу. Човек када одраста стиче разне наслаге греха овога света и помрачи своје срце и душу. Онда не можемо лако да созерцавамо ту благодат и светлост Божанску у срцу. Монаси исихасти су тим подвигом очистили своје срце, добили просветљен ум и могу да виде ту Божанску светлост у својим срцма. То је оно што Господ говори у Јеванђељу: „Царство је Божје унутра у вама“ (Лк 17,21). Видети ту нетварну светлост у срцу значи видети Царство небеско у нама. У нетварној светлости Бог обитава. То је једна древна пракса од апостола Павла да хришћани живе призивајући име Божје непрестано, али непрестано колико је то могуће. Могуће је више него што мислимо. Та пракса је ишла кроз историју, али на Западу се, нажалост, та традиција није развила због учења Варлаама Калабријског. Варлаам је био монах који је дошао у Солун у време Григорија Паламе и ту су настале полемике око молитвеног тиховања, тј. исихазма. Варлаам је био заговорник рационлаизма и хуманизма. Био је европски интелектуалац.
Међутим, Свети Григорије Палама је својим учењем успео да одбрани православно предање од европског хуманзима и рационализма. Он је задржао да наше Предање буде светоотачко, исихастичко, анагошко – богословље које нас узводи Богу и Царству небеском, док је Запад пришао реалности и остварује и неке своје верске подвиге у оквиру овога света и века. То није могуће по нашем православном учењу.
У сваком случају, ова недеља је значајна по томе и треба читати о исихазму. Треба читати о томе колика је потреба да се сви бавимо исихазмом и да призвиамо име Божје где год можемо и кад год можемо, а можемо много. Жена која кува у кухињи више од пола дана проведе сама у куњихи. Када би се још молила Богу са „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ или „Пресвета Богородице спаси нас“ та би кућа постала домаћа црква. Они други који су негде у библиотекама и на другим радним местима многи се могу молити Богу. Када се та молитва говори прво умно или на уснама, она полако силази и у срце. Дакле, то је виши степен те молитве, а последњи степен је када се благодат Божја, Дух Свети, усели у очишћено срце врлинског човека и подвижника. Тада та благодат почиње сама да говори из срца „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Дакле, не говори сам човек вољно, него сама благодат из срца говори. Зато су ти подвижници говорили да се моле и када спавају и да чују молитву и срца. То је виши степен. То је оно што ми православни имамо и оно што можемо другима да предочимо и упутимо. Треба нам труда да се и самим тим изворима и коренима православља вратимо. Духовности и теологији иконе треба да се вратимо. Треба да се вратимо теологији поста и праштања. Треба да се вратимо теологији духовног живот. Духови живот се састоји у љубави према Богу и љубави према ближњма. То је Крст на коме се ми распињемо. Колико то чинимо, толико ће нас и Бог препознати као своје.
Христос је управо поставио Крст као мерило нашег подвига. Он је на Голготи пострадао за спасење света. Према томе се и ми Крстом спашавамо. Крстом показујемо да смо хришћани и да смо прихватили крст и оно што долази иза Крста, а то је Васкрсење. Крст није само облик мучења. Видели сте много пута ове западне филмове и они остају на тој првој димензији, на Христовом страдању. То није православно виђење. Православно виђење је то да је Господ Исус Христос био на Крсту знајући да ће васкрснути из мртвих и да је то само пролаз ка васкрсењу и животу вечном. Већ се на Крсту види Васкрсли Христос у Његовом лику. Већ тада се види победа. Запад очекује да и ми кажемо и покажемо нашу православну духовност. Многи римокатолици, протестанти су незадовољни теологијом рационализма и том теологијом која нема везе са животом човека. То је једна теоријска наука која плива у облацима, док је наше православље живот. Ако не може код нас да се примети, онда треба отићи у неки светогорски мананстир или у Свету Земљу или на Синај, па да се види како монаси тамо живе. И у Египту је било по сто, двеста монаха. Сви су били ученици великог авве Антонија. У неким манастирима су сви монаси могли чудеса чинити. Живели су по типику послушања старцу и све су испуњавали. Нису се ни за шта светско везивали. За пет, десет, петнаест година су задобили толико благодат да су могли чудеса чинити. То је смисао и циљ. Од ове недеље да знамо да треба да се молимо Исусовом молитвом и када радимо, и када учимо, и када деца иду на испити.
Било је предлога од неких наших спортиста да се у Србији уведе час јоге у школе, како би се деца релаксирала од неког стреса. Нама Србима то не треба, јер имамо Исусову молитву која је старија и истинска.
Проту сам питао како напредује црквени дом који се гради код цркве у Теслићу. То је једна велика грађевина и требаће пуно труда, рада и новца, али ће бити на понос овога краја и на понос читаве наше епархије зворничко-тузланске. Полако ће дати Бог честитих људи. Рекао сам проти да треба куцати на сва врата и овде и у дијаспоти, и знанима и незнанима. Можда ће неко помоћи. Има људи богатих, али то богатство троше на Бог зна шта, али да цркву неку подигне то је велико и за њега и за његово спасење и за његову породицу и за цео народ из кога је он. Даће Бог да тај дом „Светог краља Драгутина“ буде један диван дом који ће имати многе садржаје. Хвала Богу, трудићемо се да тако и буде. Хвала свима који помажете наше цркве, наше манастире. Ако Бог да, ускоро треба да се покрене и манастир Часног Крста на Крстовој гори. За неки дан би могле доћи две монахиње које ће тамо живети. У тој светињи да се свакодневно врше молитве и богослужења и да можете отићи да се помолите Богу као и у сваком нашем манастиру.
Нека сте живи и здрави. Бог вас благословио и свако добро даровао.
Светој литургији је присуствовао и начелник општине Теслић господин Милан Миличевић.
У наставку је уприличена трпеза љубави за све присутне вјернике.
