МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У МИЛОШЕВЦУ - ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА СВЕТОСАВСКО-ПАРОХИЈСКОГ ДОМА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У недељу Митара и фарисеја, 9. фебруара, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, јереј Стефан Лазић, заједно са архијерејским намесником модричко-градачачким, протојерејем-ставрофором Ненадом Тојићем, свештенством, ђаконима и многобројним верним народом.
У својој беседи, митрополит Фотије је говорио о предстојећем Великом и Часном посту, нагласивши да је „покајање темељ духовног живота, а човек је прави само онда ако се исправља и тежи добру.“ (У наставку следи беседа).
Часни оци, драга братијо, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Милошевцу, благословеном месту – православном, српском, хришћанском. Ово је место са много деце, а како видим, данас овде има много малишана у народним ношњама који чувају традицију нашег српског облачења, које је нераскидиво повезано са Литургијом и богослужењем. То се види и по народним играма и колима, која су некада извођена приликом храмовних слава и великих празника.
Ми смо данас у Недељи митара и фарисеја, што значи да нам се приближава Часни и Велики пост.
У ову недељу говоримо о јеванђељској причи у којој су два човека дошла у Јерусалимски храм да се моле Богу. Један од њих био је гордељив и почео је пред Богом да набраја своје врлине, сматрајући себе великим и добрим човеком, док је други, смирено стојећи у дну храма, ударао себе у прса и говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме.“
Ово су два типа молитвеника – један приступа Богу искрено, износећи своје муке и невоље у молитви, а други се пред Богом уздиже. Међутим, овај догађај није пресудан сам по себи. Сви ми, као и та два човека из приче, долазимо у храм. Али питање је да ли смо слични једном или другом. То свако од нас може да провери у свом срцу. Није могуће доћи у храм и бити другачији него што јесмо у свакодневном животу. Да ли смо слични фарисеју или царинику, можемо сами да се преиспитамо и, ако треба, да исправимо свој живот.
Наш велики патријарх Павле говорио је: „Будимо људи!“ Човек је прави ако је покајник, ако се исправља, ако себе чини бољим него што је био јуче. Човек је прави ако чита житија светих, ако се учи поукама светих људи, који су живели богоугодно. Наш живот је борба за човека у себи, борба за Богочовека Христа у себи. То је духовна борба и духовни живот, који није само присуство у храму, већ је део нашег целокупног постојања.
С друге стране, постоје људи који су пуни себе, опијени новцем, влашћу или моћи, до те мере да не могу да препознају другога. Убогог Лазара не примећују, по причи о богаташу и Лазару. Такви људи су опседнути бригом о очувању и умножавању свог богатства. Они не могу да спавају мирно, ни дању ни ноћу, јер су слуге мамона, слуге богатства овога света. Они не размишљају о спасењу душе. То је једна врста мучеништва, али неблагословеног, јер не води спасењу.
Црква нас позива да, када улазимо у период поста, будемо искрени, честити и поштени у молитви, да пред Бога иступамо најискреније што можемо, јер Бог све зна унапред. Не треба да користимо многе речи да би нас чуо – довољно је да будемо скрушени и чистога срца. Када прилазимо икони Христовој, треба да приступамо као да је сам Христос пред нама, као и иконама наших крсних слава и светитеља. Та искреност треба да буде саставни део нашег живота у сваком тренутку.
Лаж је извор свих других грехова – гордости, таштине и сујете. Лаж је од оца лажи – Сатане. Зато треба да се трудимо да будемо честити, попут наших предака, који су живели од труда својих руку. Они су постили кад се постило, молили се кад се молило, радили кад је било време за рад и нису избегавали да помогну сиротињи. По томе је наш народ био познат.
Те вредности треба да враћамо у наш народ. Треба да учимо нашу историју, нашу ћирилицу, наше предање. Треба да знамо шта је Косовски завет и зашто је кнез Лазар рекао: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.“ Треба да ходимо уским путем Светога Саве, који води у живот вечни. Данас постоји много путева, али људи најчешће бирају широки пут – пут безбрижности, лагодности и уживања, без размишљања о томе шта је на крају тог пута.
Зато нас Црква позива да у време поста преиспитамо свој духовни живот. Јесмо ли живели богоугодно? Јесмо ли се огрешили о некога у породици – о жену, мужа, децу, родитеље? Мир који треба да остваримо са Богом започиње у породици, а онда се шири на парохију, на село, на читав народ. Свети оци су говорили да онај који стекне мир у својој души, тај мир преноси на све око себе. Такав човек није претња никоме – ни људима, ни животињама, ни деци. Он је охристовљен, он је боголик.
Политичари покушавају да склопе мир у кабинетима, али прави мир долази само од Христа – Кнеза мира. Он је тај који умирује срце, који лечи душе, који даје истинску радост.
Зато треба да будемо људи, како је говорио патријарх Павле – честити и добри. Ако погрешимо, треба да одемо свом свештенику и кажемо: „Оче, желим да разговарам. Имам нешто на савести. Нисам добро учинио.“ Онда ће нас он поучити како даље да живимо.
Ако васпитавамо децу у Православљу, онда ће Република Српска имати будућност. Потребни су нам честити људи да воде наш народ. Ако човек није верник, ако није православни хришћанин, тешко ће водити народ правим путем. Највећи људи у историји били су они који су водили Цркву и државу – не најбогатији, већ најморалнији и најврлинскији.
Зато нас Црква позива да се преиспитамо као појединци и као народ. Да ли идемо путем спасења? Да ли ходимо стазом којом нас је учио Свети Сава и други светитељи из нашег српског православног рода?
Овом приликом, свештеник Дражен Ракић, службеник Епархије зворничко-тузланске, одликован је чином протојереја за свој досадашњи труд и предан рад у служби Цркве.
После свете литургије, митрополит Фотије је освештао темеље будућег светосавско-парохијског дома, који ће служити као центар духовног и црквеног живота верника Милошевца и околине.
Сабрање је настављено уз трпезу љубави, у духу братске слоге и празничне радости.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, јереј Стефан Лазић, заједно са архијерејским намесником модричко-градачачким, протојерејем-ставрофором Ненадом Тојићем, свештенством, ђаконима и многобројним верним народом.
У својој беседи, митрополит Фотије је говорио о предстојећем Великом и Часном посту, нагласивши да је „покајање темељ духовног живота, а човек је прави само онда ако се исправља и тежи добру.“ (У наставку следи беседа).
Часни оци, драга братијо, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Милошевцу, благословеном месту – православном, српском, хришћанском. Ово је место са много деце, а како видим, данас овде има много малишана у народним ношњама који чувају традицију нашег српског облачења, које је нераскидиво повезано са Литургијом и богослужењем. То се види и по народним играма и колима, која су некада извођена приликом храмовних слава и великих празника.
Ми смо данас у Недељи митара и фарисеја, што значи да нам се приближава Часни и Велики пост.
У ову недељу говоримо о јеванђељској причи у којој су два човека дошла у Јерусалимски храм да се моле Богу. Један од њих био је гордељив и почео је пред Богом да набраја своје врлине, сматрајући себе великим и добрим човеком, док је други, смирено стојећи у дну храма, ударао себе у прса и говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме.“
Ово су два типа молитвеника – један приступа Богу искрено, износећи своје муке и невоље у молитви, а други се пред Богом уздиже. Међутим, овај догађај није пресудан сам по себи. Сви ми, као и та два човека из приче, долазимо у храм. Али питање је да ли смо слични једном или другом. То свако од нас може да провери у свом срцу. Није могуће доћи у храм и бити другачији него што јесмо у свакодневном животу. Да ли смо слични фарисеју или царинику, можемо сами да се преиспитамо и, ако треба, да исправимо свој живот.
Наш велики патријарх Павле говорио је: „Будимо људи!“ Човек је прави ако је покајник, ако се исправља, ако себе чини бољим него што је био јуче. Човек је прави ако чита житија светих, ако се учи поукама светих људи, који су живели богоугодно. Наш живот је борба за човека у себи, борба за Богочовека Христа у себи. То је духовна борба и духовни живот, који није само присуство у храму, већ је део нашег целокупног постојања.
С друге стране, постоје људи који су пуни себе, опијени новцем, влашћу или моћи, до те мере да не могу да препознају другога. Убогог Лазара не примећују, по причи о богаташу и Лазару. Такви људи су опседнути бригом о очувању и умножавању свог богатства. Они не могу да спавају мирно, ни дању ни ноћу, јер су слуге мамона, слуге богатства овога света. Они не размишљају о спасењу душе. То је једна врста мучеништва, али неблагословеног, јер не води спасењу.
Црква нас позива да, када улазимо у период поста, будемо искрени, честити и поштени у молитви, да пред Бога иступамо најискреније што можемо, јер Бог све зна унапред. Не треба да користимо многе речи да би нас чуо – довољно је да будемо скрушени и чистога срца. Када прилазимо икони Христовој, треба да приступамо као да је сам Христос пред нама, као и иконама наших крсних слава и светитеља. Та искреност треба да буде саставни део нашег живота у сваком тренутку.
Лаж је извор свих других грехова – гордости, таштине и сујете. Лаж је од оца лажи – Сатане. Зато треба да се трудимо да будемо честити, попут наших предака, који су живели од труда својих руку. Они су постили кад се постило, молили се кад се молило, радили кад је било време за рад и нису избегавали да помогну сиротињи. По томе је наш народ био познат.
Те вредности треба да враћамо у наш народ. Треба да учимо нашу историју, нашу ћирилицу, наше предање. Треба да знамо шта је Косовски завет и зашто је кнез Лазар рекао: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.“ Треба да ходимо уским путем Светога Саве, који води у живот вечни. Данас постоји много путева, али људи најчешће бирају широки пут – пут безбрижности, лагодности и уживања, без размишљања о томе шта је на крају тог пута.
Зато нас Црква позива да у време поста преиспитамо свој духовни живот. Јесмо ли живели богоугодно? Јесмо ли се огрешили о некога у породици – о жену, мужа, децу, родитеље? Мир који треба да остваримо са Богом започиње у породици, а онда се шири на парохију, на село, на читав народ. Свети оци су говорили да онај који стекне мир у својој души, тај мир преноси на све око себе. Такав човек није претња никоме – ни људима, ни животињама, ни деци. Он је охристовљен, он је боголик.
Политичари покушавају да склопе мир у кабинетима, али прави мир долази само од Христа – Кнеза мира. Он је тај који умирује срце, који лечи душе, који даје истинску радост.
Зато треба да будемо људи, како је говорио патријарх Павле – честити и добри. Ако погрешимо, треба да одемо свом свештенику и кажемо: „Оче, желим да разговарам. Имам нешто на савести. Нисам добро учинио.“ Онда ће нас он поучити како даље да живимо.
Ако васпитавамо децу у Православљу, онда ће Република Српска имати будућност. Потребни су нам честити људи да воде наш народ. Ако човек није верник, ако није православни хришћанин, тешко ће водити народ правим путем. Највећи људи у историји били су они који су водили Цркву и државу – не најбогатији, већ најморалнији и најврлинскији.
Зато нас Црква позива да се преиспитамо као појединци и као народ. Да ли идемо путем спасења? Да ли ходимо стазом којом нас је учио Свети Сава и други светитељи из нашег српског православног рода?
Овом приликом, свештеник Дражен Ракић, службеник Епархије зворничко-тузланске, одликован је чином протојереја за свој досадашњи труд и предан рад у служби Цркве.
После свете литургије, митрополит Фотије је освештао темеље будућег светосавско-парохијског дома, који ће служити као центар духовног и црквеног живота верника Милошевца и околине.
Сабрање је настављено уз трпезу љубави, у духу братске слоге и празничне радости.
ПРИПРЕМНЕ НЕДЈЕЉЕ НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА МИЛОШЕВАЦ ОСВЕЋЕЊЕ ЧИН
