Падом у грех, преступивши Заповести, човек постаје "биће за смрт", губи благодат, постаје трулежан и смртан, а све психофизичке силе које му је Бог дао, окрећу против самог човека и почињу да врше своју паралитургију (парафункцију), и уместо да буду носиоци живота у човеку, оне постају узрочници његове смрти.
 
Будући у телу као у тамници, душа људска почиње да страда, јер се у њој као последица пада, уместо духовних сила и врлина рађају страсти, и то најпре духовне (мислене) - гордост, завист и мржња из којих проистичу све остале духовне и душевне страсти. Падом човека, у њему се јављају и родоначелнице телесних страсти - стомакоугађање, среброљубље и властољубље. Обједињавањем мислених и телесних страсти у човеку, оне у њему добијају превагу и враћају га у стање ропства, јер страсти постају доминантније од силе добра и врлине. То је оно стање за које Апостол Павле каже: Добро које желим да чиним, не чиним, а зло које не желим, њега чиним.
 
Читав период Старог Завета, условно од пада праоца Адама (а званично од синајског склапања Савеза са Богом у време Мојсија), па до Христа, човек је душом и телом живео у Египту, робујући телу и греху, па тиме и смрти. Из тог стања га постепено  уздижу Заповести Божије добијене на Синају, јер живећи по Декалогу, древни Израиљ почиње духовно и морално да напредује, а посебно од када је установљено старозаветно богослужење у Скинији (шатору од састанка). Учешће у старозаветним богослужењима, приношење жртава и појање химни, допринело је да старозаветни народ Божији, бар као у "сенци", предосети духовни напредак и блаженство, које ће бити даровано човечанству у време доласка Месије - Христа.
 
Од Адама до Новог Адама - Христа, људска душа је била осуђена само на сећање свога стања "пре пада". Она ће тек у Новом Завету доживети велику промену Оваплоћењем Христовим. Његовим Крстом и Васкрсењем - смрт је побеђена и свету је дарован Живот вечни. То значи да у Новом Завету престаје доминација и тиранија смрти и враћа се живот у свој својој пуноћи, поготово код оних људи који су поверовали у Христа и постали чланови Тела Христовог - Цркве Бога Живога. У њима после светог Крштења владају силе Крста и Васкрсења, силе благодати Духа Светога, силе исцељења, силе вере, наде и љубави. Животом у Цркви човек поново почиње да живи у рајској заједници са Богом и ближњим, у слободи од греха и смрти, у слободи Христовој - у слободи деце Божије и спасених.
 
Суштина Новог Завета је Живот у Христу. О томе је Свети Апостол Павле писао у својим Посланицима као и други Свети Апостоли. Свети мученици (мартири) су својом вером и страдањем били сведоци Тајне Христове, Тајне Љубави Божије, која је дар Свете Тројице, дар Крста и Васкрсења Христовог. О Тајни Христа ће писати многи преподобни Оци и Матере у својим поучним и подвижничким словима; о бескрајним могућностима духовног усавршавања, или јеванђелски речено, о безмерној мери узрастања у Христу, или о савршеном животу који води задобијању Светости и обожењу Личности, пуноћи вере и смислу хришћанске антропологије.Тако настају прве збирке Отачких поука о Животу у Христу - палестински и египатски Лавсаици, Добротољубље и чувена Лествица Светог Јована Лествичника која  је подељена у 33 степеника, који човека вере, подвижника узводе од земље небу и од човека ка Богу.
 
Од свога осећања поробљености и боравка у Египту, душа у Хришћанству, у Цркви, задобија слободу којом нас Христос ослободи, где нема туге, бола и уздаха - већ Живот вечни. Нови Завет је предукус Вечнога живота и пуноће Онога Који све у свему испуњава, а то се у најконкретнијем смислу доживљава у новозаветној Литургији Цркве, када се Света Црква Христова причешћује Јединим Светим - Христом Господом, предукушајући  пуноћу Љубави Христове и Тајну Царства Небескога још у историји.