МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ВЕЛИКОЈ ОБАРСКОЈ: Наша снага је у вери, духовном јединству и верности Јеванђељу
У својој надахнутој архипастирској беседи, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије поручио је верном народу да су вера, саподношење искушења и духовно јединство нашег народа темељи нашег опстанка. Освештујући нови летњи олтар, Високопреосвећени Митрополит је нагласио важност чувања светосавске и јеванђелске истине:
„Треба да будемо свесни да ће, док год смо православни и док смо Срби, људи устајати на нас. Читав Запад ће устајати на нас јер не може да поднесе истину коју носимо у себи — истину Јеванђеља Христовог. То је истина Христова, то је сам Христос кога чувамо кроз наше православље. Зато смо на удару — не из географских или историјских разлога, већ чисто духовних. Ми јесмо народ Божији који носи сведочанство о истини Јеванђеља и нашег православља.”
„Треба да будемо свесни да ће, док год смо православни и док смо Срби, људи устајати на нас. Читав Запад ће устајати на нас јер не може да поднесе истину коју носимо у себи — истину Јеванђеља Христовог. То је истина Христова, то је сам Христос кога чувамо кроз наше православље. Зато смо на удару — не из географских или историјских разлога, већ чисто духовних. Ми јесмо народ Божији који носи сведочанство о истини Јеванђеља и нашег православља.”
Фото Епархија зворничко-тузланска
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у Великој Обарској код Бијељине, поводом прославе крсне славе и освећења новоизграђеног летњег олтара посвећеног Рођењу Пресвете Богородице.
Током Свете литургије, у ђаконски чин рукоположен је Слободан Лујић из Брчког. Овај свечани чин укрепио је литургијску заједницу, а сабрани народ узвикнуо је „Достојан!“.
На радост свих парохијана, освештан је нови летњи олтар, који ће служити за богослужења у летњем периоду и за сабирање верног народа у молитви.
За досадашњи труд и дугогодишње прегалаштво на великобарској парохији, надлежни свештеници Митар Млађеновић и Предраг Гаврић одликовани су високим црквеним признањем — чином протојереја.
Апостолски труд и љубав према Цркви Божијој крунисани су заједничком трпезом љубави, коју је за све сабране припремио кум славе и председник Црквеног одбора др Александар Јањичић заједно са члановима одбора.
За активно учешће и несебичан допринос животу Цркве при храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Великој Обарској, митрополит Фотије одликовао је орденом Светог краља Драгутина - Преподобног Теоктиста др Александра Јањичића, г. Борку Остојића и г. Мирослава Миловановића.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, браћо и сестре, драги наши православни Срби овога краја нашег семберског, као и православног српског — свеопште гледано.
Радујем се што сам данас могао да будем овде и да осветим овај летњи олтар — олтар у коме ће се служити обично лети. Када је недавно била она несрећа са такозваном болешћу короном, служили смо у тим летњим олтарима да би народ могао да буде у цркви и у портама храма, а да нам нико од стране власти или било кога другог не приговори да смо се скупили и да преносимо болест једни другима. Сећате се добро тог периода. Нажалост, припремају поново нешто слично и то је прилика да се не дамо преварити — како тада, тако ни сада — већ да мислимо својом главом и да у сваком тренутку знамо шта нам је чинити. Ми имамо своје лекаре.
Чули смо председника црквеног одбора овде у Великој Обарској, као и председника грађевинског одбора. Све оно што је у покрету, све што ће се градити и зидати, у надлежности је нашег доктора Јаничића, председника црквеног одбора. Благослов је Божији да млади људи улазе у ток живота наше Цркве. Чули сте говор који је доктор Јаничић одржао. То је говор младог човека, правог Србина и интелектуалца који се залаже за очување нашег Косова у оквиру Републике Србије; који заговара то да је Света Гора наш темељ и наша узданица, а наш Хиландар духовни универзитет свих православних Срба, без обзира где живели; те да, са друге стране, треба градити трајно, истинско и суштинско јединство између Србије и Републике Српске. Колико сам могао разумети, то су три главна мотива и три главна правца у којима наш народ треба да иде.
Дозволите ми да кажем да сам данас радостан због свега што смо учинили: што смо добили једног новог ђакона, два нова протојереја и нови летњи олтар; што смо доживели Свету литургију која је икона Царства небеског и у којој смо учествовали кроз молитву и Свето причешће. То је оно што нас обједињује, браћо и сестре. Ми, православни Срби, велики смо кроз Свету литургију и Свету Цркву Божију. Она нас узводи ка небесима и чини нас небеским народом, како су говорили Свети ава Јустин и Свети владика Николај Жички, Охридски и Лелићки.
Ако чувамо оно што су нам преци предали, на правом смо путу. Треба да идемо тим путем и да живимо сходно нашим прецима, како је говорио наш Свети патријарх Павле, а са друге стране — да оставимо предање нашим потомцима да и они живе како је живео Свети Сава, како су живели светитељи наше Цркве и наши владари Немањићи. Тај ктиторски дух треба да се задржи у нашем народу, па да овакве олтаре, цркве и манастире градимо и даље. У нашој Епархији зворничко-тузланској нове светиње ничу на сваком кораку: у сваком селу, вароши и граду. У Бијељини сада градимо две нове цркве: Светог Нектарија Егинског код болнице и Светог Саве код Центра за високо образовање и студентских домова. То су велике ствари које треба да чинимо како бисмо, уз Божију помоћ, сачували наш народ у православљу.
Ви добро знате да се ја борим да носим овај крст који имам. Пре нешто више од шест месеци имао сам операцију кичме, а сада, хвала Богу, могу да служим, да будем са својим народом и да носим крст који ми је Црква поверила. То ћу, ако Бог да, чинити и убудуће. Даће Бог да буде још боље и да једног дана будем као што сам био када сам дошао из Далмације, где сам као епископ служио 18 година (од 1999. до 2017. године). Тамо сам стекао духовно пунолетство. Године 1999. било је тешко у Далмацији јер је све било срушено и спаљено. Наш народ је био прогнан — 250.000 Срба је протерано са простора Крајине, а цео свет као да није видео тракторе које возе деца од 10 година, нити прогоне и убиства на Петровачкој цести и другим местима. Они људи који нису хтели да напусте своје домове били су побијени — око 2.500 људи, међу којима старице од 90 година и старци који нису могли да пруже отпор. Нити су учествовали у рату, нити су могли да учествују, али су пострадали само зато што су припадници српског народа.
Та вам је прича позната и о томе не треба много говорити. Међутим, треба да будемо свесни да ће, док год смо православни и док смо Срби, људи устајати на нас. Читав Запад ће устајати на нас јер не може да поднесе истину коју носимо у себи — истину Јеванђеља Христовог. То је истина Христова, то је сам Христос кога чувамо кроз наше православље. Зато смо на удару — не из географских или историјских разлога, већ чисто духовних. Ми јесмо народ Божији који носи сведочанство о истини Јеванђеља и нашег православља.
Зато је добро што подижемо наше цркве и манастире. У нашој Епархији зворничко-тузланској, од када сам дошао, прогласили смо неколико нових манастира, а цркве се непрестано граде. Ова наша епархија је једно велико градилиште и тако треба да остане. С друге стране, не заборављамо ни духовну делатност — да народ васпитавамо у вери, да се сви заједно васпитавамо и учимо једни од других. Видели сте како је било у Београду када је донет Појас Пресвете Богородице. Преко милион људи се појавило да се поклони тој светињи. Неко би рекао да то није могуће и да то ниједна пропаганда не би могла да учини. Сви смо се зачудили — и владике, и свештеници — видевши колика је духовност и величина нашег народа. Зато треба да имамо поверење у свој народ, а народ има поверење у своје свештенике и епископе који га воде путем спасења, путем Јеванђеља Христовог, путем истине Божије, путем крста и васкрсења, и путем нашег светог Косова.
Ми не можемо без Косова. Без Косова смо као човек са једном ногом или једним оком. Косово је наш темељ, наш извор, наше Свето јеванђеље, наш Јерусалим и наша највећа светиња. Тако је говорио и наш блаженопочивши патријарх Иринеј. То морамо знати и борити се да тај идеал носимо у себи. Када дође време — а Бог ће нам припремити такав тренутак када западне моћне силе не буду присутне на Косову — моћи ћемо да се вратимо. Како је говорио старац Тадеј: Срби ће моћи за један дан да се врате на Косово и да преузму своју земљу да буде каква је била кроз историју. Али треба сачекати тај тренутак, препознати га, а људи који су на власти морају бити свесни тога и чекати га.
Зато је велика одговорност на људима који су на власти и у Републици Српској и у Србији. Од њих много зависи каква ће бити наша судбина. У њиховим рукама је оловка којом могу да потпишу докуменат који нас води или ка Европској унији, или нашим српским, светосавским и православним путем. Шта ће ко изабрати — од тога све зависи. Ако уђемо у Европску унију, ми ћемо као мали народ суштински престати да постојимо. Утопићемо се у ту велику државу и престаћемо да будемо и православни и Срби. Мој отац Стојан је имао петоро деце и радио је у Немачкој. Када су га питали зашто не доведе децу у Немачку да добије дечји додатак и помоћ, он је рекао: „Нећу да водим децу у Немачку, хоћу да остану Срби“. Тако се и десило. Људи који живе на Западу треба да знају да тај хлеб није сладак, већ горак. Изложени су томе да изгубе свој национални идентитет, а поготово њихова деца и унуци. Нама то не треба; ми треба да идемо путем спасења и путем наше свете православне вере.
Ту смо да се сабирамо и у време добра и у време зла, у време распећа и у време васкрсења Цркве, да носимо бремена једни других. Исто тако морамо знати да у српској Црној Гори живи 35% Срба који чекају да их се браћа из Републике Српске и Србије сете, како би и они коначно били слободни у својој Црној Гори која је вековима била српска. Сви смо потребни једни другима и сви треба да се боримо да пут Светог цара Лазара и косовских јунака остане наш пут. Ако одемо у Голеш планину — што симболички значи да се склонимо из првих редова и да се не мешамо — питање је да ли је то добра философија и да ли нам на дуге стазе доноси добро или штету.
Браћо и сестре, нека сте Богом благословени! Желим сваки благослов Божији свима који сте данас дошли, као и свима који долазе на наша сабрања широм Епархије зворничко-тузланске. Боримо се и борићемо се да опстанемо. Јасно смо се дефинисали да чувамо интерес нашег народа и наше Цркве. Тако ћемо радити и убудуће, колико нам Бог да снаге и јуначког здравља.
Живели и Бог вас благословио!
Током Свете литургије, у ђаконски чин рукоположен је Слободан Лујић из Брчког. Овај свечани чин укрепио је литургијску заједницу, а сабрани народ узвикнуо је „Достојан!“.
На радост свих парохијана, освештан је нови летњи олтар, који ће служити за богослужења у летњем периоду и за сабирање верног народа у молитви.
За досадашњи труд и дугогодишње прегалаштво на великобарској парохији, надлежни свештеници Митар Млађеновић и Предраг Гаврић одликовани су високим црквеним признањем — чином протојереја.
Апостолски труд и љубав према Цркви Божијој крунисани су заједничком трпезом љубави, коју је за све сабране припремио кум славе и председник Црквеног одбора др Александар Јањичић заједно са члановима одбора.
За активно учешће и несебичан допринос животу Цркве при храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Великој Обарској, митрополит Фотије одликовао је орденом Светог краља Драгутина - Преподобног Теоктиста др Александра Јањичића, г. Борку Остојића и г. Мирослава Миловановића.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, браћо и сестре, драги наши православни Срби овога краја нашег семберског, као и православног српског — свеопште гледано.
Радујем се што сам данас могао да будем овде и да осветим овај летњи олтар — олтар у коме ће се служити обично лети. Када је недавно била она несрећа са такозваном болешћу короном, служили смо у тим летњим олтарима да би народ могао да буде у цркви и у портама храма, а да нам нико од стране власти или било кога другог не приговори да смо се скупили и да преносимо болест једни другима. Сећате се добро тог периода. Нажалост, припремају поново нешто слично и то је прилика да се не дамо преварити — како тада, тако ни сада — већ да мислимо својом главом и да у сваком тренутку знамо шта нам је чинити. Ми имамо своје лекаре.
Чули смо председника црквеног одбора овде у Великој Обарској, као и председника грађевинског одбора. Све оно што је у покрету, све што ће се градити и зидати, у надлежности је нашег доктора Јаничића, председника црквеног одбора. Благослов је Божији да млади људи улазе у ток живота наше Цркве. Чули сте говор који је доктор Јаничић одржао. То је говор младог човека, правог Србина и интелектуалца који се залаже за очување нашег Косова у оквиру Републике Србије; који заговара то да је Света Гора наш темељ и наша узданица, а наш Хиландар духовни универзитет свих православних Срба, без обзира где живели; те да, са друге стране, треба градити трајно, истинско и суштинско јединство између Србије и Републике Српске. Колико сам могао разумети, то су три главна мотива и три главна правца у којима наш народ треба да иде.
Дозволите ми да кажем да сам данас радостан због свега што смо учинили: што смо добили једног новог ђакона, два нова протојереја и нови летњи олтар; што смо доживели Свету литургију која је икона Царства небеског и у којој смо учествовали кроз молитву и Свето причешће. То је оно што нас обједињује, браћо и сестре. Ми, православни Срби, велики смо кроз Свету литургију и Свету Цркву Божију. Она нас узводи ка небесима и чини нас небеским народом, како су говорили Свети ава Јустин и Свети владика Николај Жички, Охридски и Лелићки.
Ако чувамо оно што су нам преци предали, на правом смо путу. Треба да идемо тим путем и да живимо сходно нашим прецима, како је говорио наш Свети патријарх Павле, а са друге стране — да оставимо предање нашим потомцима да и они живе како је живео Свети Сава, како су живели светитељи наше Цркве и наши владари Немањићи. Тај ктиторски дух треба да се задржи у нашем народу, па да овакве олтаре, цркве и манастире градимо и даље. У нашој Епархији зворничко-тузланској нове светиње ничу на сваком кораку: у сваком селу, вароши и граду. У Бијељини сада градимо две нове цркве: Светог Нектарија Егинског код болнице и Светог Саве код Центра за високо образовање и студентских домова. То су велике ствари које треба да чинимо како бисмо, уз Божију помоћ, сачували наш народ у православљу.
Ви добро знате да се ја борим да носим овај крст који имам. Пре нешто више од шест месеци имао сам операцију кичме, а сада, хвала Богу, могу да служим, да будем са својим народом и да носим крст који ми је Црква поверила. То ћу, ако Бог да, чинити и убудуће. Даће Бог да буде још боље и да једног дана будем као што сам био када сам дошао из Далмације, где сам као епископ служио 18 година (од 1999. до 2017. године). Тамо сам стекао духовно пунолетство. Године 1999. било је тешко у Далмацији јер је све било срушено и спаљено. Наш народ је био прогнан — 250.000 Срба је протерано са простора Крајине, а цео свет као да није видео тракторе које возе деца од 10 година, нити прогоне и убиства на Петровачкој цести и другим местима. Они људи који нису хтели да напусте своје домове били су побијени — око 2.500 људи, међу којима старице од 90 година и старци који нису могли да пруже отпор. Нити су учествовали у рату, нити су могли да учествују, али су пострадали само зато што су припадници српског народа.
Та вам је прича позната и о томе не треба много говорити. Међутим, треба да будемо свесни да ће, док год смо православни и док смо Срби, људи устајати на нас. Читав Запад ће устајати на нас јер не може да поднесе истину коју носимо у себи — истину Јеванђеља Христовог. То је истина Христова, то је сам Христос кога чувамо кроз наше православље. Зато смо на удару — не из географских или историјских разлога, већ чисто духовних. Ми јесмо народ Божији који носи сведочанство о истини Јеванђеља и нашег православља.
Зато је добро што подижемо наше цркве и манастире. У нашој Епархији зворничко-тузланској, од када сам дошао, прогласили смо неколико нових манастира, а цркве се непрестано граде. Ова наша епархија је једно велико градилиште и тако треба да остане. С друге стране, не заборављамо ни духовну делатност — да народ васпитавамо у вери, да се сви заједно васпитавамо и учимо једни од других. Видели сте како је било у Београду када је донет Појас Пресвете Богородице. Преко милион људи се појавило да се поклони тој светињи. Неко би рекао да то није могуће и да то ниједна пропаганда не би могла да учини. Сви смо се зачудили — и владике, и свештеници — видевши колика је духовност и величина нашег народа. Зато треба да имамо поверење у свој народ, а народ има поверење у своје свештенике и епископе који га воде путем спасења, путем Јеванђеља Христовог, путем истине Божије, путем крста и васкрсења, и путем нашег светог Косова.
Ми не можемо без Косова. Без Косова смо као човек са једном ногом или једним оком. Косово је наш темељ, наш извор, наше Свето јеванђеље, наш Јерусалим и наша највећа светиња. Тако је говорио и наш блаженопочивши патријарх Иринеј. То морамо знати и борити се да тај идеал носимо у себи. Када дође време — а Бог ће нам припремити такав тренутак када западне моћне силе не буду присутне на Косову — моћи ћемо да се вратимо. Како је говорио старац Тадеј: Срби ће моћи за један дан да се врате на Косово и да преузму своју земљу да буде каква је била кроз историју. Али треба сачекати тај тренутак, препознати га, а људи који су на власти морају бити свесни тога и чекати га.
Зато је велика одговорност на људима који су на власти и у Републици Српској и у Србији. Од њих много зависи каква ће бити наша судбина. У њиховим рукама је оловка којом могу да потпишу докуменат који нас води или ка Европској унији, или нашим српским, светосавским и православним путем. Шта ће ко изабрати — од тога све зависи. Ако уђемо у Европску унију, ми ћемо као мали народ суштински престати да постојимо. Утопићемо се у ту велику државу и престаћемо да будемо и православни и Срби. Мој отац Стојан је имао петоро деце и радио је у Немачкој. Када су га питали зашто не доведе децу у Немачку да добије дечји додатак и помоћ, он је рекао: „Нећу да водим децу у Немачку, хоћу да остану Срби“. Тако се и десило. Људи који живе на Западу треба да знају да тај хлеб није сладак, већ горак. Изложени су томе да изгубе свој национални идентитет, а поготово њихова деца и унуци. Нама то не треба; ми треба да идемо путем спасења и путем наше свете православне вере.
Ту смо да се сабирамо и у време добра и у време зла, у време распећа и у време васкрсења Цркве, да носимо бремена једни других. Исто тако морамо знати да у српској Црној Гори живи 35% Срба који чекају да их се браћа из Републике Српске и Србије сете, како би и они коначно били слободни у својој Црној Гори која је вековима била српска. Сви смо потребни једни другима и сви треба да се боримо да пут Светог цара Лазара и косовских јунака остане наш пут. Ако одемо у Голеш планину — што симболички значи да се склонимо из првих редова и да се не мешамо — питање је да ли је то добра философија и да ли нам на дуге стазе доноси добро или штету.
Браћо и сестре, нека сте Богом благословени! Желим сваки благослов Божији свима који сте данас дошли, као и свима који долазе на наша сабрања широм Епархије зворничко-тузланске. Боримо се и борићемо се да опстанемо. Јасно смо се дефинисали да чувамо интерес нашег народа и наше Цркве. Тако ћемо радити и убудуће, колико нам Бог да снаге и јуначког здравља.
Живели и Бог вас благословио!
